Dnevna štampa Marketing Redakcija Kontakt
Da odrobija godinu i plati 380.000 eura * Jačati vladavinu prava * Ne vraćam se direktno u politiku * Dvije tragedije obilježile doček * Osvojili ledom okovani Nevidio * Pomoć za ugrožene * Da odrobija godinu i plati 380.000 eura
ISSN 1800-6299
  Izdanje: 03-01-2016

Porudzbenica
Rubrike
Pogledajte

Strip Dana

Strip

Riječ Dana
N/A:
N/A

Vic Dana :)

Crnogorac pao s motora. Izlazi iz bolnice sav u gipsu, i dolazi mu brat u posetu.
-Pa šta je bilo brate? Šta si slomio?
-Kaže doktor da imam prelom rebra, frakturu mozga, iščašenje kuka, frakturu potkolenice i frakturu klavikule...
Kaže mu brat:
-A ne mogu ti ja to pamtit' brate. Ja ću reći majci da si umro!







Arhiva
Dan:
Mjesec:
God:

Razno
Uclani se

Drustvo - datum: 2015-12-31 NIKŠIĆANKA STANA MRVOŠEVIĆ PRIJE VIŠE OD ČETIRI DECENIJE OPREDIJELILA SE ZA HRANITELJSTVO
Dobra majka tuđih sinova
Dobra majka tuđih sinova Moj sin Željko, koji je tada imao svega sedam godina, zajapuren je utrčao u kuću i molio oca Branka i mene da primimo dječaka Nenada, nekoliko mjeseci mlađeg od njega Dva mjeseca kasnije socijalni radnici doveli su nam i šestogodišnjeg Miloja
Naj­te­ža stvar u ži­vo­tu je zna­ti ko­je mo­sto­ve tre­ba pre­ći, a ko­je sru­ši­ti.
Ova­ko svo­ju pri­ču po­či­nje Nik­ši­ćan­ka Sta­na Mr­vo­še­vić, ko­ja se pri­je vi­še od če­ti­ri de­ce­ni­je opre­di­je­li­la za hra­ni­telj­stvo. Pri­hva­ti­la se da iz­dr­ža­va dva dje­ča­ka bez ro­di­telj­skog sta­ra­nja. Ko­li­ko lju­ba­vi, sna­ge i bor­be je tre­ba­lo da bi se pre­šao tr­no­vit put do uspje­ha ko­ji je kru­ni­san ti­me da su oni da­nas od­ra­sli i us­pje­šnji lju­di, ot­kri­va nam na­ša sa­go­vor­ni­ca.
– Sa sje­tom se sje­ćam lje­ta 1970. go­di­ne, ka­da je u ta­da­šnje na­se­lje Ru­do Po­lje kod Nik­ši­ća do­šla gru­pa so­ci­jal­nih rad­ni­ka, ko­ji su do­ve­li ne­ko­li­ko dje­ce bez ro­di­telj­skog sta­ra­nja i smje­sti­li ih kod po­ro­di­ca ko­je su ži­vje­le u Uli­ci 18. sep­tem­bar, da­nas na­se­lje Hum­ci, gdje i sa­da sta­nu­je­mo. Moj sin Želj­ko, ko­ji je ta­da imao sve­ga se­dam go­di­na, za­ja­pu­ren je utr­čao u ku­ću i mo­lio oca Bran­ka i me­ne da pri­mi­mo dje­ča­ka Ne­na­da, ne­ko­li­ko mje­se­ci mla­đeg od nje­ga. I sa­da mi od­zva­nja­ju u uši­ma nje­go­ve ri­je­či: „Ne­ću vi­še da bu­dem sam. Ho­ću da imam dru­ga!” Su­prug Bran­ko i ja, bi­li smo zbu­nje­ni Želj­ko­vom ide­jom, ali i upor­no­šću - pri­ča Sta­na.
Po­ja­šnja­va da su ona i su­prug že­lje­li da ima­ju još dje­ce, ali broj­ne zdrav­stve­ne kom­pli­ka­ci­je im ni­je­su do­zvo­lja­va­le da ostva­re taj san.
– Za­te­če­na Želj­ko­vom upor­no­šću, ali i či­nje­ni­com da bi bio ja­ko sre­ćan, od­lu­či­la sam da raz­go­va­ram sa sa­da po­čiv­šim su­pru­gom Bran­kom, na­kon če­ga smo se do­go­vo­ri­li da si­nu is­pu­ni­mo že­lju. U ju­lu, sa­da da­le­ke, 1970. go­di­ne Ne­nad je po­stao član naš po­ro­di­ce. Dva mje­se­ca ka­sni­je so­ci­jal­ni rad­ni­ci do­ve­li su i še­sto­go­di­šnjeg Mi­lo­ja. Za­mo­li­li su me da ga pri­ču­vam ne­ko­li­ko da­na, dok že­na kod ko­je je bio smje­šten ne iza­đe iz bol­ni­ce. Vri­je­me je is­te­klo, ali on ni­je htio da se odvo­ji od nas. Pla­kao je! I Želj­ko i Ne­nad su pla­ka­li i mo­li­li da i on osta­ne kod njih. Od­lu­či­li smo da za­dr­ži­mo i Mi­lo­ja. Ne­nad je ostao kod nas na­red­nih dva­na­est go­di­na, do od­la­ska na Voj­nu aka­de­mi­ju u Za­greb, a Mi­lo­je dvije go­di­ne ma­nje, sve dok ni­je pro­na­šao maj­ku, sa ko­jom je na­sta­vio da ži­vi – pri­sje­ća se na­ša sa­go­vor­ni­ca.
Ona na­gla­ša­va da je splet ne­sreć­nih okol­no­sti uči­nio da su oba dje­ča­ka ima­la tu­žnu ži­vot­nu pri­ču.
– Ne­na­do­va maj­ka osta­la je trud­na sa mom­kom sa ko­jim se za­ba­vlja­la. Ne­du­go po­tom po­sva­đa­la se sa njim, ali za po­mir­enje ni­je že­lio da ču­je. Ka­ko bi se iona­ko kom­pli­ko­va­na si­tu­a­ci­ja još vi­še s za­mr­si­la Bog je na­met­nuo da on do­bi­je po­ziv za od­slu­že­nje voj­nog ro­ka. Mo­li­la ga je i pre­kli­nja­la da do­đe da se po­zdra­vi sa njim. Ne slu­te­ći šta će mu se do­go­di­ti, pri­stao je na tu so­lu­ci­ju. Do­go­vo­re­no je vi­đe­nje. U mo­men­tu ka­da je pri­šla, umje­sto is­pru­že­ne ru­ke po­zdra­va, iz­va­di­la je pi­štolj iz dže­pa i pu­ca­la mu u gru­di. Na li­cu mje­sta ostao je da le­ži ne­po­mi­čan u lo­kvi kr­vi. Ne­na­do­va maj­ka je uhap­še­na zbog po­či­nje­nog kri­vič­nog dje­la, ta­ko da je on ro­đen u za­tvo­ru. U Dječ­jem do­mu Bi­je­la pro­veo je šest i po go­di­na. Iako se na­dao da će ga maj­ka uze­ti ka­da od­ro­bi­ja ka­znu i iza­đe iz za­tvo­ra to se ni­je do­go­di­lo, upr­kos či­nje­ni­ci što joj je so­ci­jal­no obez­bi­je­di­lo po­sao i stan. Isti­ni za vo­lju, ne­ko­li­ko pu­ta je do­la­zi­la da ga po­sje­ti, sa čo­vje­kom ko­jeg je upo­zna­la u za­tvo­ru, a ko­ji je od­le­žao ka­znu za si­lo­va­nje i ubi­stvo. S ob­zi­rom da je ži­vje­la sa njim i ni­je po­ka­zi­va­la in­te­re­so­va­nje da od­ve­de Ne­na­da, ne pri­hva­ta­ju­ći ta­kvo po­na­ša­nje, opo­me­nu­la sam je da u bu­du­će ako že­li da po­sje­ću­je si­na mo­že do­la­zi­ti je­di­no sa­ma, ni­ka­ko u dru­štvu tog čo­vje­ka – sje­ća se te­ta Sta­na.
U vri­je­me ka­da je Ne­nad imao 12 go­di­na, a ona, ka­ko ka­že, po­mi­sli­la da je stre­snim si­tu­a­ci­ja­ma do­šao kraj, po­ja­vi­la se nje­go­va tet­ka i sa­op­šti­la tu­žnu vi­jest o po­gi­bi­ji maj­ke.
– Kao na fil­mu, do­go­dio se za­plet si­tu­a­ci­je. Su­ze, je­ca­ji, plač i bo­li... Ne­na­do­va tet­ka je is­pri­ča­la da je ubio čo­vjek sa ko­jim je ži­vje­la. U tom mo­men­tu Ne­nad je za­tra­žio da mu pri­pre­mim cr­nu ko­šu­lju. S ob­zi­rom na to da sam se tru­di­la da mu is­pu­nim sve že­lje, is­po­što­va­la sam nje­gov za­htjev. Bo­ri­la sam se da mu po­mog­nem ka­ko bi pre­bro­dio te­ške mo­men­te. Mi­slim da sam ga spa­si­la ne­pre­sta­nim i du­gim raz­go­vo­ri­ma. Bi­li su to da­ni sa mno­go pat­nje i bo­li, prot­ka­ni su­za­ma i je­ca­ji­ma. I upra­vo tih te­ških i bol­nih da­na, Ne­nad je re­kao da ne že­li vi­še da no­si maj­či­no pre­zi­me. Pi­tao me je mo­že li da uzme oče­vo – pri­sje­ća se Sta­na.
Ona se sje­ća da je to bio Si­zi­fov po­sao i da ni­je la­ko ka­me­nu gro­ma­du is­ko­tr­lja­ti na vrh br­da, ali da su trud i vo­lja ko­je je ulo­ži­la, ne­u­mor­nom ener­gi­jom, ru­ši­li sve ne­do­u­mi­ce i pre­pre­ke ko­jih je bi­lo ne­bro­je­no.
– Bra­ća Ne­na­do­vog oca ni­je­su du­go htje­la da ču­ju za to da on no­si nji­ho­vo pre­zi­me. To ih je pod­sje­ća­lo na tu­žnu pro­šlost. Ipak, za me­ne je bi­lo naj­va­žni­je da is­pu­nim Ne­na­dov san. Uz mno­go mol­bi i raz­go­vo­ra sa Ne­na­do­vim stri­če­vi­ma, da ga upo­zna­ju, pa tek na­kon to­ga od­lu­če da li da pri­sta­nu na to da on no­si nji­ho­vo pre­zi­me, na­kon što su ga ugle­da­li po­pu­sti­li su. Shva­ti­li su da on li­či na njih kao ja­je ja­je­tu. Na­kon du­go vre­me­na Ne­na­do­vo li­ce opet je oza­rio osmi­jeh. To je nje­go­vom ži­vo­tu vra­ti­lo smi­sao po­sto­ja­nja i, ka­ko je go­vo­rio, imao je raz­log za ra­do­va­nje. Čak je po­pra­vio ocje­ne i bio od­li­čan đak. Raz­mi­šljao je o bu­duć­no­sti, ma­štao, pra­vio pla­no­ve. Od­lu­čio je da na­kon sred­nje ško­le na­pu­sti Nik­šić, uz obra­zlo­že­nje da ne mo­že da ži­vi u tom gra­du sa svo­jom pro­šlo­šću – ka­že Sta­na, ko­joj i da­nas za­i­skri su­za u oku ka­da se sje­ti tih te­ških tre­nu­ta­ka i da­na pu­nih bo­la.
Dru­gi dje­čak ko­jeg je ot­hra­ni­la po­ro­di­ca Mr­vo­še­vić, ne­znat­no mla­đi od Ne­na­da je Mi­lo­je.
– Iako mno­go ve­zan za Ne­na­da, Želj­ka, Bran­ka i me­ne, ja­ko je pa­tio za maj­kom. Jed­no­stav­no, znao je da ona ne­gdje po­sto­ji. Iako ma­lo po­ti­šten, pre­sa­bi­rao je do­ga­đa­je. Vje­ro­vao je u mo­ju spo­sob­nost i hra­brio se­be da će mu se is­pu­ni­ti san, kao što se to do­go­di­lo i Ne­na­du. Ni­je­sam ima­la pre­vi­še iz­bo­ra. Na­šla sam se pred ve­li­kim za­dat­kom. Kre­nu­la sam u još jed­nu ne­iz­vje­snu ak­ci­ju – u po­tra­gu za Mi­lo­je­vom maj­kom. I dok sam ja bi­la skep­tič­na, on je na­kon sve­ga što sam ura­di­la za Ne­na­da, vje­ro­vao da sam sve­moć­na. Če­sto bi me pi­tao: „Te­ta Sta­no, da li mo­žeš da na­đeš mo­ju maj­ku. O, dra­gi Bo­že, ka­da bih mo­gao da je za­gr­lim, bio bih naj­sreć­ni­ji dje­čak na svij­etu”. Zna­la sam da je pre­da m­nom te­žak za­da­tak. Ipak, ni­je­sam po­su­sta­ja­la. Na osno­vu po­da­ta­ka ko­je sam ima­la o njoj, po­ku­ša­la sam od lju­di ko­je sam slu­čaj­no upo­zna­la, sa­zna­ti ne­ke de­ta­lje, jer su i oni ima­li isto pre­zi­me. I za­i­sta, sa­zna­la sam da ži­vi i ra­di u jed­nom pri­mor­skom gra­du. Kon­tak­ti­ra­la sam so­ci­jal­ne rad­ni­ke ko­ji su je pro­na­šli i pi­ta­li da li ima si­na. Su­ze su kao ri­je­ka na­vi­ra­le niz nje­ne obra­ze. Je­ca­ji su joj pa­ra­li du­šu, a du­go skri­va­ne ri­je­či po­te­kle su iz nje­nih usta. Is­pri­ča­la je da je ima­la si­na Mi­lo­ja ko­ga je da­la u dom, jer ni­je ima­la uslo­va da ga iz­dr­ža­va. Ka­za­la je i to da ga je obi­la­zi­la po­ne­kad u Do­mu, ku­po­va­la mu po­klo­ne, te da ni sa­ma ne zna ka­ko je pre­ki­nu­la kon­tak­te sa njim. Na­gla­ša­va­la je da go­di­na­ma ne mo­že da ga na­đe. „Ka­da bih sa­mo mo­gla još jed­nom da za­gr­lim mo­ga si­na, mo­ju ra­dost. Sr­cu bi mi bi­lo lak­še ka­da bih zna­la da je živ”. Na­kon vi­še od sat vre­me­na raz­go­vo­ra, so­ci­jal­ni rad­ni­ci su joj ta­da re­kli da njen sin ži­vi u Nik­ši­ću, u jed­noj div­noj po­ro­di­ci, gdje su mu pru­že­ni lju­bav i pa­žnja. Osmi­jeh je oza­rio nj­e­no li­ce. Do­go­vo­ren je su­sret sa Mi­lo­jem. I sa­da kao da po­sma­tram Mi­lo­ja. Sje­ćam se da je bio ja­ko ner­vo­zan. Ni­je ga mje­sto dr­ža­lo. Po­la da­na je is­tr­ča­vao na­po­lju, dok ni­je do­šlo do to­ga du­go iš­če­ki­va­nog tre­nut­ka, ka­da je maj­ci po­tr­čao u za­gr­ljaj i po­vi­kao: „Maj­ko, maj­ko, do­šla si”. Sjeo joj je u kri­lo, po­lju­bio je i upi­tao za­što ga je osta­vi­la. A, on­da je na­sta­vio sa pi­ta­nji­ma: Vo­liš li ti me­ne? Že­liš li da me po­ve­deš sa so­bom?! I dok su oni pla­ka­li, su­ze so­ci­jal­nog rad­ni­ka, Bran­ko­ve i mo­je, pa­ra­le su zi­do­ve pro­sto­ri­je u ko­joj smo sje­dje­li. Skr­ha­na od bo­la, Mi­lo­je­va maj­ka je iz­go­va­ra­la da bi to ra­do uči­ni­la, ali ne­ma uslo­va da ga iz­dr­ža­va. Od to­ga da­na do mo­men­ta ka­da je do­bi­la stan i bo­lji po­sao, Mi­lo­je­va maj­ka je na­red­ne tri go­di­ne bi­la naš gost ja­ko če­sto, pri­ča Sta­na, na­po­mi­nju­ći da je Mi­lo­je sa svo­jom maj­kom oti­šao ka­da je imao 16 go­di­na..
Ona ka­že da je sreć­na što je uspje­la da si­na Želj­ka, Ne­na­da i Mi­lo­ja, vas­pi­ta da budu od­go­vor­ni lju­di, kao i zbog to­ga što su svi­ma že­lje is­pu­nje­ne.
– Želj­ko i Ne­nad ima­ju po­ro­di­ce, a na­dam se da će to ži­vot­no pi­ta­nje ri­je­ši­ti i Mi­lo­je. Upor­nost je po­bi­je­di­la po ko zna ko­ji put. Svi­ma ko­ji po­mog­nu dje­ci bez ro­di­te­lja, ne­ka Bog po­da­ri ono­li­ko lju­ba­vi i sre­će ko­li­ko sam ja ima­la po­di­žu­ći ta dva div­na dje­ča­ka – za­vr­ša­va svo­ju pri­ču te­ta Sta­na. L.N.


Svi­ma pod­jed­na­ko po­sve­će­na


Te­ta Sta­na je uvi­jek i svu­da svo­ja tri dje­ča­ka, Želj­ka, Ne­na­da i Mi­lo­ja, vo­di­la sa so­bom.
– Ka­da bi me ne­ko pi­tao je­su li svi mo­ji, po­no­sno sam od­go­va­ra­la da je­su. Sve su to mo­ji si­no­vi. Svu tro­ji­cu sam isto­vre­me­no upi­sa­la u pr­vi raz­red. Moj su­prug Bran­ko bio im je kao drug, bra­nio bi ih ka­da bih ja vi­ka­la na njih. Zah­ti­je­va­la sam di­sci­pli­nu od sve tro­ji­ce i bi­la im pod­jed­na­ko po­sve­će­na. Želj­ko je če­sto do­bi­jao ba­ti­ne, i kad ni­je bio kriv. Že­lje­la sam da na­pra­vim lju­de od njih i uspje­la sam u to­me. Kod Ne­na­da je bi­la ka­sa za šted­nju nov­ca, ko­ji su do­bi­ja­li od na­še rod­bi­ne. Kad su do­la­zi­la mo­ja bra­ća iz Nje­mač­ke, mo­li­la sam ih da no­vac ne da­ju Želj­ku, već da osta­ve Ne­na­du i ka­žu da je to za svu tro­ji­cu. Uvi­jek je ta­ko bi­lo. Ušte­đe­vi­nu su ko­ri­sti­li za od­la­zak u bi­o­skop ili na utak­mi­cu. Želj­ko ih je vo­lio kao bra­ću i ni­ka­da ni­je po­ka­zi­vao lju­bo­mo­ru – pri­ča Sta­na.


Želj­ko se
po­sve­tio mu­zi­ci
Sta­nin sin Želj­ko od­u­vi­jek je vo­lio mu­zi­ku. Za­vr­šio je mu­zič­ku ško­lu, kao ma­li svi­rao je har­mo­ni­ku, a ka­sni­je kla­vi­ja­tu­ru u gru­pi „Osma si­la”.
– Već 29 go­di­na moj sin ži­vi u Ita­li­ji i na­sta­vio je da se ba­vi mu­zi­kom. Ože­nio se Ita­li­jan­kom An­to­ne­lom. Ima tro­je uspje­šne dje­ce Ma­ti­ju (28), ko­ji je dok­to­ri­rao, Mar­ti­nu (20), ko­ja je tek sa­da na stu­di­ja­ma i Ni­ko­lu (13) osnov­ca. Želj­ka sam po­dr­ža­la u že­lji da na­sta­vi mu­zič­ku ka­ri­je­ru, iako je Bran­ko mi­slio da će on upi­sa­ti elek­tro­teh­ni­ku. Idem kod nje­ga ne­ko­li­ko pu­ta go­di­šnje – ka­že po­no­sno Sta­na.

Vje­ro­va­la u Ne­na­do­vu od­go­vor­nost

Ona se sje­ća i pe­ri­o­da ka­da su Želj­ko i Ne­nad za­vr­ši­li sred­nju ško­lu jer su obo­ji­ca že­lje­li da upi­šu Voj­nu aka­de­mi­ju u Za­gre­bu.
– Pro­pi­si ni­je­su do­zvo­lja­va­li da idu dvo­ji­ca iz jed­ne ku­će. Od­lu­či­la sam da po­ša­ljem Ne­na­da, po­ku­ša­va­ju­ći da po­ja­snim Želj­ku da će se on lak­še sna­ći. Ko­li­ko po­vje­re­nje sam ima­la u Ne­na­da, pot­pi­sa­la sam da ću u slu­ča­ju da iz­gu­bi go­di­nu pla­ti­ti tro­ško­ve ško­lo­va­nja, čak sam i ku­ću ta­da za­lo­ži­la za hi­po­te­ku. Is­pu­nio je obe­ća­nje. Po­stao je in­že­njer te­le­ko­mu­ni­ka­ci­ja. Sa­da ži­vi u Sr­bi­ji. Ože­njen je i ima dvi­je kćer­ke, bli­zan­ki­nje. Po­ne­kad se ču­je­mo te­le­fo­nom, a lje­ti do­đe s po­ro­di­com da nas obi­đe, ka­že te­ta Sta­na, ne za­bo­ra­vlja­ju­ći da ka­že da je Mi­lo­je za­vr­šio sred­nju ško­lu i za­po­slio se na pri­mor­ju, oda­kle se pri­je ne­ko­li­ko go­di­na od­se­lio u Li­bi­ju.

Komentari

Komentari se objavljuju bez zadrške.

Zabranjen je govor mržnje, psovanje, vrijedjanje i klevetanje. Nedozvoljen sadržaj će biti izbrisan u najkraćem roku čim bude primijećen ili prijavljen, a autori spornog komentara rizikuju da budu prijavljeni nadležnim institucijama.

Prijavite neprikladan komentar našem MODERATORU.

Ukoliko smatrate da se u ovom članku krši Kodeks novinara, prijavite našem Ombudsmanu.

Najčitanije danas

INFO

Zaštitnika prava čitalaca Dan-a

OMBUDSMAN

kontakt:

ombudsman@dan.co.me

fax:

+382 20 481 505

Pogledajte POSLOVNIK

Pratite rad OMBUDSMANA

Pogledajte IZVJEŠTAJE

Karikatura DAN-a
Karikatura
Pogledaj sve karikature >>>

Najčitanije - 7 dana


 

Prognoza dana

 



 

Developed by Beli&Boris - (c) 2005 "Dan"