Dnevna štampa Marketing Redakcija Kontakt
Da odrobija godinu i plati 380.000 eura 156 * Jačati vladavinu prava156 * Ne vraćam se direktno u politiku 156 * Dvije tragedije obilježile doček 156 * Osvojili ledom okovani Nevidio 156 * Pomoć za ugrožene 156 * Da odrobija godinu i plati 380.000 eura
ISSN 1800-6299
  Izdanje: 03-01-2016

Porudzbenica
Rubrike
Pogledajte

Strip Dana

Strip

Riječ Dana
N/A:
N/A

Vic Dana :)

Crnogorac pao s motora. Izlazi iz bolnice sav u gipsu, i dolazi mu brat u posetu.
-Pa šta je bilo brate? Šta si slomio?
-Kaže doktor da imam prelom rebra, frakturu mozga, iščašenje kuka, frakturu potkolenice i frakturu klavikule...
Kaže mu brat:
-A ne mogu ti ja to pamtit' brate. Ja ću reći majci da si umro!







Arhiva
Dan:
Mjesec:
God:

Razno
Uclani se

Feljton - datum: 2015-12-27 ANTONIJE ĐURIĆ: ,,ŽENE SOLUNCI GOVORE” Put slave
Upr­kos gr­mlja­vi­ni to­po­va, ovi su­sre­ti i raz­go­vo­ri su ih umi­ri­va­li. Po­la­zi­li su od pro­ste lo­gi­ke da ser­dar Jan­ko Vu­ko­tić ne bi do­zvo­lio da mu je­di­na kćer pad­ne u ša­ke austro­u­gar­skih voj­ni­ka.
Jed­ne ve­če­ri moj otac je iz Pri­je­po­lja zvao štab Pa­vla Vu­ji­si­ća i re­kao da od­mah kre­nem na Ce­ti­nje, jer mi je maj­ka Mi­li­ca bo­le­sna, ali da ni­po­što ne idem pre­ko Ko­la­ši­na jer je most na Ta­ri sru­šen, već da kre­nem pre­ko Plje­va­lja pa na Šav­nik. Sa mnom će, re­kao je otac, kre­nu­ti Đu­ro Vu­ko­tić i dva or­do­nan­sa.
Kre­nu­li smo i kroz ve­ja­vi­cu se ne­ka­ko pro­bi­li do Plje­va­lja, ali da­lje ni­smo mo­gli. Sme­to­vi su bi­li ve­li­ki. Vra­ti­li smo se u Čaj­ni­če. Bi­la sam tvr­do­gla­va: htje­la sam po sva­ku ci­je­nu da­lje, ma­da su nas u ha­nu na Će­ho­ti­ni uvje­ra­va­li da je ne­pro­hod­no i da onaj ko­ji že­li su­ro­vu smrt mo­že da je na­đe u de­be­lim sme­to­vi­ma.
Na­pu­šta­ju­ći Čaj­ni­če, pro­pu­sti­la sam da se ja­vim mo­jim do­ma­ći­ni­ma, što je mo­ga oca, kad je za to sa­znao, grd­no na­lju­ti­lo. Re­kao mi je da to ni­po­što ni­sam smje­la da ura­dim jer sam ti­me mo­gla da iza­zo­vem još ve­ći strah i pa­ni­ku. Čim su lju­di vi­dje­li da me ne­ma, mo­gli su da po­mi­sle da sam po­bje­gla i da je grad u opa­sno­sti. I sa­ma sam uvi­đa­la da sam po­gri­je­ši­la, ali sam sve to uči­ni­la zbog bo­le­sti mo­je maj­ke – htje­la sam što pri­je da stig­nem na Ce­ti­nje i na­đem se uz nju.
Da ne bih po­no­vi­la gre­šku, ja­vi­la sa se grad­skim gla­va­ri­ma u Čaj­ni­ču i re­kla da mi je maj­ka bo­le­sna i da je nu­žno da što pri­je odem na Ce­ti­nje. Lju­di su me ra­zu­mje­li. Na­ša voj­ska je još bi­la u Čaj­ni­ču, pa gra­đa­ni kao da ni­su bi­li svje­sni opa­sno­sti ko­ja se pri­bli­ža­va­la. Svi su mi po­že­lje­li sre­ćan put, mo­le­ći me da ocu iz­ra­zim nji­ho­vu za­hval­nost.
Ta­ko sam se po­no­vo ob­re­la u Plje­vlji­ma. Tu sam sre­la oca i ota­da se vi­še ni­smo raz­dva­ja­li.
Ra­di­la sam u šta­bu na ši­fro­va­nju i de­ši­fro­va­nju de­pe­ša. Vi­je­sti sa Ce­ti­nja, bar kad je ri­ječ o bo­le­sti mo­je maj­ke, bi­le su po­volj­ni­je, ta­ko da smo, umje­sto pre­ma Ce­ti­nju, kre­nu­li ka Bi­je­lom Po­lju. Na pu­tu nas je za­de­si­la ve­li­ka ne­vo­lja: ocu je po­zli­lo i ni­smo mo­gli da­lje od Ma­ta­ru­ga.
To­li­ko sam se bi­la upla­ši­la da sam po­mi­sli­la da će tu bi­ti nje­gov kraj: po­čeo je da gu­bi svi­jest, ru­ke i no­ge su mu bi­le uko­če­ne, pro­mr­zao je do ko­sti­ju. I dru­gi ofi­ci­ri iz šta­ba bi­li su pro­mr­zli, ali su oni bi­li mla­đi od mo­ga oca, pa su lak­še pod­no­si­li ne­vo­lje. U ku­ći u ko­joj smo se smje­sti­li da pro­ve­de­mo noć otac je le­žao na sla­mi. So­ba ma­la, bez pe­ći, hlad­na kao le­de­ni­ca.
Zna­la sam da ne mo­gu da ra­ču­nam na ne­či­ju po­moć jer su svi bi­li pro­mr­zli. U bi­sa­ga­ma sam ima­la ta­in i dvi­je bo­ce vi­na. Po­ku­cah na vra­ta su­sjed­ne ku­će. Do­ma­ći­ca ih otvo­ri bez ri­je­či i po­ve­de me pre­ma og­nji­štu, gdje su spa­va­la nje­na dje­ca. Pro­su­la sam vi­no i bo­ce na­pu­ni­la vru­ćom vo­dom. Re­koh že­ni da mi je otac bo­le­stan, da je pro­mr­zao, a ona pri­mi­je­ti da bi naj­bo­lje bi­lo da mu te bo­ce sta­vim na ta­ba­ne i da se ta­ko ma­lo za­gri­je. To tre­ba, re­če, po­no­vi­ti ne­ko­li­ko pu­ta. Čim se bo­ce ohla­de, tre­ba da do­đem po­no­vo. Ona, re­če, ne­će ski­da­ti ko­tlić s va­tre. Ta­ko sam i ura­di­la. Zgu­ri­la sam se i le­gla po­red oče­vih no­gu. Gri­ja­la sam ga svo­jim ti­je­lom. Čim se one bo­ce ohla­de, otr­čim da ih po­no­vo na­pu­nim. U to­ku no­ći po­no­vi­la sam to če­ti­ri pu­ta. Uju­tro mi že­na po­nu­di šo­lju va­re­ni­ke i ko­mad pro­je. Kao da ga je to okri­je­pi­lo.
Na­sta­vljen je put za Bi­je­lo Po­lje, gdje nas je če­kao ko­man­dant Lu­ka Goj­nić sa svo­jim Drin­skim od­re­dom. Moj otac je od­mah iz­ja­hao na okol­na br­da da osmo­tri po­lo­ža­je i po­raz­go­va­ra sa voj­ni­ci­ma. Ovu­da je pro­šao ne­ko­li­ko go­di­na ra­ni­je vra­ća­ju­ći se iz Be­o­gra­da. Bi­lo je to u do­ba anek­si­o­ne kri­ze, ka­da je kao iza­sla­nik kra­lja Ni­ko­le pre­ko Za­gre­ba išao u Be­o­grad u spe­ci­jal­nu mi­si­ju.(Na­sta­vi­će se)

Pri­re­di­la:
Mi­la Mi­lo­sa­vlje­vić

Komentari

Komentari se objavljuju bez zadrške.

Zabranjen je govor mržnje, psovanje, vrijedjanje i klevetanje. Nedozvoljen sadržaj će biti izbrisan u najkraćem roku čim bude primijećen ili prijavljen, a autori spornog komentara rizikuju da budu prijavljeni nadležnim institucijama.

Prijavite neprikladan komentar našem MODERATORU.

Ukoliko smatrate da se u ovom članku krši Kodeks novinara, prijavite našem Ombudsmanu.

Najčitanije danas

INFO

Zaštitnika prava čitalaca Dan-a

OMBUDSMAN

kontakt:

ombudsman@dan.co.me

fax:

+382 20 481 505

Pogledajte POSLOVNIK

Pratite rad OMBUDSMANA

Pogledajte IZVJEŠTAJE

Karikatura DAN-a
Karikatura
Pogledaj sve karikature >>>

Najčitanije - 7 dana


 

Prognoza dana

 



 

Developed by Beli&Boris - (c) 2005 "Dan"