U Za­gre­bu su ga austrij­ske vla­sti uz pre­tres za­dr­ža­le kra­će vri­je­me, i pu­sti­le da­lje.
Po­što je sreć­no oba­vio mi­si­ju, moj otac se vra­tio u Cr­nu Go­ru pre­ko no­vo­pa­zar­skog San­dža­ka, kre­ću­ći se taj­nim pu­te­vi­ma i uz prat­nju ne­ko­li­ci­ne srp­skih ko­mi­ta ko­ji su zna­li sve sta­ze i bo­ga­ze pre­ko tur­ske gra­ni­ce. Tom pri­li­kom pro­u­čio je te­re­ne ko­ji­ma je pro­la­zio, bi­lje­že­ći u kar­tu sve po­dat­ke ko­ji mo­gu ima­ti zna­ča­ja za voj­ni­ka. Čim je sti­gao na Ce­ti­nje, od­mah je Be­ču vra­tio Or­den gvo­zde­ne kru­ne ko­jim je ra­ni­je bio od­li­ko­van. Bio je to nje­gov od­go­vor na ši­ka­ni­ra­nje u Za­gre­bu kao iza­sla­ni­ka vla­da­ra Cr­ne Go­re.
Osta­li smo krat­ko vri­je­me u Ša­ho­vi­ću. Tu sam se po­no­vo sre­la sa pu­kov­ni­kom Du­ša­nom Po­po­vi­ćem, na­čel­ni­kom šta­ba. To je bio iz­u­ze­tan čo­vjek: hra­bar, po­šten, voj­nik od pe­te do gla­ve. Bio je ve­o­ma odan mo­me ocu. Pri­ča­la sam mu o zbi­va­nji­ma u Bi­je­lom Po­lju, o ono­me što sam mo­gla da vi­dim i ču­jem. On je mno­ge po­je­di­no­sti uno­sio u svoj dnev­nik, go­vo­re­ći mi da bi tre­ba­lo da i ja rev­no­sno bi­lje­žim sve što se zbi­va oko me­ne. Go­vo­rio mi je da će ti za­pi­si jed­nog da­na bi­ti isto­ri­ja.
U me­đu­vre­me­nu se iz Pri­je­po­lja pu­tem te­le­fo­na ja­vio ko­man­dant San­džač­ke bri­ga­de, Bla­žo Vr­bi­ca. Tra­žio je ser­da­ra Jan­ka ili Po­po­vi­ća. Ja­vio se Po­po­vić i du­go su raz­go­va­ra­li. Po iz­ra­zu Po­po­vi­će­vog li­ca mo­gla sam da za­klju­čim da vi­je­sti ni­su po­volj­ne. Po­sli­je tog te­le­fon­skog raz­go­vo­ra, Po­po­vić je du­go raz­go­va­rao s mo­jim ocem.
Oda­tle odo­smo po­no­vo u Ko­la­šin. Ne­gdje uz put pri­mi­je­ti­la sam gru­pu voj­ni­ka ko­ja se mu­či­la i upi­ra­la iz sve sna­ge da iz bla­ta iz­vu­če top i iz­gu­ra ga pre­ko ne­kog po­to­ka. Pri­đe im moj otac i sa svi­ma se po­zdra­vi. Upi­ta ih da li bar ima­ju hlje­ba, a oni po­ka­za­še tor­be. Kao da su ti­me htje­li da ka­žu da ima­ju sve što im je po­treb­no.
Štab je smje­šten u jed­noj po­ve­ćoj zgra­di. Tu je da­no­noć­no vr­vi­lo od ofi­ci­ra i or­do­na­na­sa ko­ji su sva­ki čas, bar se me­ni ta­ko či­ni­lo, do­la­zi­li i od­la­zi­li. Tu su bi­li ta­ti­ni per­ja­ni­ci Ze­ka Bo­ško­vić, Be­ćir Bu­la­to­vić, Ste­vo Ro­ga­no­vić i Va­so Mar­ko­vić, ko­je mu je od­re­dio kralj Ni­ko­la, za­tim Ste­vo Vu­ja­no­vić, Bo­ško Bu­la­to­vić, Pe­tar V. Le­kić, Sa­vo Vu­ko­tić, Mi­lo Đu­ka­no­vić, Đu­ro Šoć, Šće­pan Si­mo­vić, Bo­žo No­va­ko­vić – svi ko­man­di­ri ili ko­man­dan­ti, a me­đu nji­ma je naj­mla­ći bio moj ro­đak Ra­do­van Vu­ko­tić. Vu­ja­no­vi­ća sam za­pam­ti­la i po to­me što se tih da­na bio raz­bo­lio, pa sam se bri­nu­la o nje­mu ne­ko­li­ko da­na sve dok ni­je ozdra­vio. Od ta­da me vi­še ni­je zvao „or­do­nans Vu­ko­tić”, već „naš an­đeo hra­ni­telj”. Bo­ško Bu­la­to­vić je imao dr­ža­nje Mi­lo­ša Obi­li­ća. Kao Obi­lić je i po­gi­nuo pri pro­bo­ju So­lun­skog fron­ta. Pe­tar Le­kić, ko­man­dant mi­tra­lje­skih odje­lje­nja, od­va­žan u bo­ju, ve­o­ma du­ho­vit u raz­go­vo­ru. Moj ro­đak Sa­vo Vu­ko­tić, bla­gaj­nik San­džač­ke voj­ske, oli­če­nje lje­po­te, pro­žet svim onim oso­bi­na­ma ča­sti i po­šte­nja ko­ji­ma su se od­u­vi­jek di­či­li sta­ri Cr­no­gor­ci. Mi­lo Đu­ka­no­vić je pre­ma mla­đi­ma bio fa­mi­li­jar­no strog, svi su ga vo­lje­li i po­što­va­li. Ni­kad ga ni­sam vi­dje­la na­mr­go­đe­nog, uvi­jek je bio osmjeh­nut. Đu­ro Šoć, upra­vi­telj te­le­fo­na i te­le­gra­fa, uvi­jek ot­me­nog dr­ža­nja – hra­bar i spre­tan, jer je uvi­jek uspi­je­vao da odr­ža­va te­le­fon­ske li­ni­je ko­je su po­ve­zi­va­le bo­ji­šta. Si­mo­vić – tip cr­no­gor­skog gor­šta­ka, na­ro­či­to is­tra­jan u ra­du, pro­nic­ljiv. Naš ko­man­dant sta­na Bo­žo No­va­ko­vić, du­ša od čo­vje­ka, pro­sto je bdio nad svi­ma na­ma. Moj ro­đak Ra­do­van Vu­ko­tić, ško­lo­van u Ru­si­ji, ofi­cir po du­ši i dr­ža­nju, vo­lje­li su ga i voj­ni­ci i star­je­ši­ne.
(Na­sta­vi­će se)

Pri­re­di­la: Mi­la Mi­lo­sa­vlje­vić