Pred­sjed­ni­štvo Na­rod­nog vi­je­ća upu­ti­lo je (5. no­vem­bra 1918) iz Za­gre­ba u Be­o­grad tro­ji­cu iza­sla­ni­ka da oba­vi­je­ste vla­du o Dr­ža­vi Slo­ve­na­ca, Hr­va­ta i Sr­ba i za­tra­že po­moć srp­ske voj­ske. Iza­sla­ni­ci su do­šli u Be­o­grad (8. no­vem­bra 1918) u Štab 1. ar­mi­je; a ko­man­dant ar­mi­je već je imao, ju­če­ra­šnjeg da­na iz­dat mu na­log na­čel­ni­ka Šta­ba Vr­hov­ne ko­man­de, da se po­ve­že s vla­dom Na­rod­nog vi­je­ća, iz­vi­je­sti o sta­nju nje­nog pod­ruč­ja i spo­ra­zu­mi­je o za­jed­nič­kom ra­du. Iza­sla­ni­ci su u Šta­bu 1. ar­mi­je obra­zlo­ži­li mol­bu Na­rod­nog vi­je­ća da srp­ska vla­da što pri­je upu­ti je­di­ni­ce voj­ne: na Ri­je­ku – oko 500 lju­di pre­ma Ita­li­ja­ni­ma, da bi šti­ti­li Hr­vat­sko pri­mor­je; u Za­greb – od­red od 1.000 lju­di, Na­rod­nom vi­je­ću na ras­po­la­ga­nju; u Ba­nat i Bač­ku – što vi­še voj­ni­ka; u Srem i Sla­vo­ni­ju, isto ta­ko voj­ni­ke, da bi ču­va­li mir, spre­ča­va­li ne­re­de, obez­bje­đi­va­li uslo­ve za re­do­van že­lje­znič­ki sa­o­bra­ćaj.
Iza­sla­ni­ci su na­gla­si­li: u ovim obla­sti­ma pri­je­ti mo­guć gra­đan­ski rat, a ne­ma voj­nih sna­ga za ču­va­nje mi­ra i za­šti­tu za­vo­đe­nog vla­sto­dr­štva.
Vr­hov­na ko­man­da je (8. no­vem­bra 1918), po­ru­kom ko­man­dan­tu 1. ar­mi­je, sa­op­šti­la svoj pri­hvat za­htje­va Na­rod­nog vi­je­ća da je­di­ni­ce srp­ske voj­ske pro­di­ru što du­blje – re­če­no je – u ze­mlje bu­du­će Ju­go­sla­vi­je.
I re­gent Sr­bi­je, u dva ma­ha (9. i 10. no­vem­bra 1918), raz­go­va­rao je sa iza­sla­ni­ci­ma Na­rod­nog vi­je­ća; on im je re­kao da će Sr­bi­ja, u sva­kom po­gle­du, is­pu­ni­ti za­tra­že­nu voj­nu po­moć.
Vla­da u Za­gre­bu po­na­vlja (10. no­vem­bra 1918) za­htjev da srp­ska vla­da hit­no upu­ti voj­nu po­moć Na­rod­nom vi­je­ću. Ta­ko­đe, za­tra­ži­la je (15. no­vem­bra 1918) da Vr­hov­na ko­man­da ot­pre­mi je­dan puk u Za­greb, da bi ov­dje obez­bi­je­dio red i mir.
Vr­hov­na ko­man­da, me­đu­tim, bi­la je za­da­la (12. no­vem­bra 1918) da je­dan ba­ta­ljon hi­ta u Za­greb, da tu bu­de po­sa­da, i dru­gi ba­ta­ljon da po­đe u Ri­je­ku.
Srp­ska vla­da i Vr­hov­na ko­man­da od­re­di­le su ofi­ci­ra za svog de­le­ga­ta kod Na­rod­nog vi­je­ća Slo­ve­na­ca, Hr­va­ta i Sr­ba. On je sti­gao u Za­greb (13. no­vem­bra 1918), od­mah po­sje­tio Pred­sjed­ni­štvo Na­rod­nog vi­je­ća i sa­op­štio gle­di­šte re­gen­ta i Vr­hov­ne ko­man­de.
Vr­hov­na ko­man­da srp­ske voj­ske na­la­zi­la se u Be­o­gra­du (od 9. no­vem­bra 1918), dok je svo­jih odje­lje­nja i usta­no­va ima­la još u Ni­šu i Sko­plju, čak i da­lje na op­štem prav­cu kre­ta­nja sa So­lun­skog fron­ta pre­ma pre­sto­ni­ci Otadž­bi­ne.
Vla­de u Za­gre­bu i Lju­blja­ni ima­le su u svom sa­sta­vu po­vje­re­ni­štva za na­rod­nu od­bra­nu, zna­či ne­po­sred­no upra­vlja­nje voj­skom. I od pr­vog da­na svog po­sto­ja­nja, obje vla­de su se za­la­ga­le da stek­nu sop­stve­nu voj­sku, u stva­ri da se sa­ču­va­ni osta­ci austro­u­gar­skih je­di­ni­ca i do­bro­volj­ci sa­be­ru i od­mah ras­po­re­de da za­šti­ću­ju vlast i mir­no sta­nje dru­štva.
To je Na­rod­na voj­ska – od­re­dio je Sre­di­šnji od­bor Na­rod­nog vi­je­ća – ko­ju tre­ba odje­nu­ti no­vom uni­for­mom s na­rod­nim bi­lje­gom, re­če­no je, da se „do­ki­ne po­sled­nji znak austri­jan­šti­ne”.
Ras­pad ca­re­vi­ne Austro­u­gar­ske, me­đu­tim, raz­nio je for­ma­cij­ski sa­stav voj­nih je­di­ni­ca, di­vi­zi­ja i pu­ko­va. Pre­o­sta­lo ljud­stvo oku­plja­lo se je­di­no u gra­do­vi­ma. Ta­ko je (po­čet­kom de­cem­bra 1918) Na­rod­na vla­da u Za­gre­bu ra­ču­na­la pod­ruč­nom sna­gom oko 4.000 lju­di, od ko­jih su 1.500 ofi­ci­ra, dvi­je tre­ći­ne re­zer­vnih ofi­ci­ra. U Za­gre­bu se na­la­zi­lo bli­zu po­lo­vi­ne ovog ljud­stva.
Na­rod­na vla­da u Lju­blja­ni po­zva­la je (31. ok­to­bra 1918) Ju­go­slo­ve­ne, austro­u­gar­ske ofi­ci­re i voj­ni­ke, da ne od­la­ze ku­ća­ma i ne od­la­žu oruž­je, već slu­žbom po­mog­nu da op­sta­ne i da se učvr­sti no­va vlast; upo­re­do, ro­do­lju­bi u ne­kim mje­sti­ma sa­mo­stal­no sa­či­nja­va­ju je­di­ni­ce, na­zi­va­ju­ći ih, uglav­nom, na­rod­na stra­ža. Ubr­zo, u Lju­blja­ni je sa­sta­vljen pje­ša­dij­ski puk; ta­ko­đe, u Tr­stu, puk Slo­ve­na­ca, u Ma­ri­bo­ru ju­ri­šna če­ta pa pje­ša­dij­ski puk, u Ce­lju puk.
Broj­no sta­nje ljud­stva u je­di­ni­ci­ma Na­rod­ne voj­ske, na ras­po­la­ga­nju slo­ve­nač­ke vla­de, je­ste 11.230 voj­ni­ka; u Lju­blja­ni je bi­lo te­ži­šte, bli­zu po­lo­vi­ne ove cje­lo­kup­no­sti.
Vla­de u Za­gre­bu i Lju­blja­ni pri­vo­lje­le su srp­ske voj­ni­ke i ofi­ci­re ko­ji se vra­ća­ju iz rat­nog za­ro­blje­ni­štva u Austri­ji i Ugar­skoj da se za­dr­že i po­ma­žu na­rod­noj vla­sti; ta­ko su sa­sta­vlje­na dva od­re­da (ukup­no dva oja­ča­na pu­ka).
Srp­ski od­red u Za­gre­bu, na­zvan (14. no­vem­bra 1918) 25. pje­ša­dij­ski puk, snab­dje­ven je oruž­jem i sred­stvi­ma pre­u­ze­tim od pro­pa­le austro­u­gar­ske voj­ske.
(NASTA­VI­ĆE SE)

Pri­re­dio: Mi­la­din VELj­KO­VIĆ