Nje­go­vi ra­do­vi ni­je­su sa­mo „ci­vi­li­zo­va­ni” i de­ka­dent­ni. Oni su čist ra­fin­man, svoj­stven pri­pad­ni­ci­ma ve­li­kih kul­tu­ra, kao što je Fran­cu­ska, u ko­joj Sr­đan Vuk­če­vić ži­vi već če­tvrt vi­je­ka, isto­vre­me­no stva­ra­ju­ći i u rod­noj Pod­go­ri­ci i Her­ceg No­vom. Nje­go­ve mr­tve pri­ro­de su i tu­žni lir­ski za­pi­si, a pej­za­ži i par­ko­vi od­raz de­ša­va­nja (i su­ko­blja­va­nja) sve­ga što se de­ša­va na ze­mlji i ne­bu. Nje­go­ve pti­ce, an­đe­li, ni­je­su sa­mo ukras ra­ma za por­tre­te sjet­nih da­ma, tu­žnih Pje­roa, ili ge­ne­ra­la iz­vu­če­nih iz isto­rij­skog naf­ta­li­na za­jed­no sa nji­ho­vim uni­for­ma­ma. Oni no­se jed­na­ko i svje­tlo i ta­mu, kao i nje­go­ve skulp­tu­re, ko­sti­mi ili ma­ske(ro­ni). Oži­vlja­va ih Vuk­če­vić, kao što oži­vlja­va i este­ti­zu­je pro­stor oko se­be, pro­stor u ko­me ži­vi i stva­ra. Kao jed­na stal­na pred­sta­va, te­a­tar­ska sce­na, na ko­joj, iz mra­ka na svje­tlo iz­ra­nja­ju li­ko­vi, ra­do­vi, de­ša­va­nja... Ne­ka­da ih nat­kri­li Hip­nos, pa iz tog sni­va­nja se iz­ro­di ne­što li­je­po, a ne­kad ne­što što spo­lja­šno­šću od­bi­ja i upo­zo­ra­va.
U in­ter­vjuu za „Dan” sa is­tak­nu­tim umjet­ni­kom, ovjen­ča­nim i dr­žav­nom Tri­na­e­sto­jul­skom na­gra­dom sa­zna­je­mo nje­go­ve su­do­ve o umjet­no­sti uop­šte­no, o nje­go­vom sli­kar­stvu i hi­pe­re­ste­ti­za­ci­ji...
● Na Va­šim ra­do­vi­ma po­red svi­je­tlih te­ma, mo­ti­va (per­ja, pti­ca, an­đe­la) uvi­jek sre­će­mo i tam­ne, mrač­ne mo­ti­ve. I obr­nu­to. Da li ste la­ko­ću ži­vlje­nja i mrač­nu stra­nu ži­vo­ta po­sta­vi­li na va­gu?
– Sva ozbilj­na umjet­nost mo­ra bi­ti auten­tič­na i za­to mo­ra po­sto­ja­ti ap­so­lut­ni kon­trast. Mo­ja li­kov­nost ati­pič­na je za ove na­še ru­ral­ne, di­nar­ske, cr­no­gor­ske i ep­ske pre­dje­le. Uosta­lom, u umjet­no­sti se uvi­jek ra­di o kon­tra­stu, i on joj je neo­p­ho­dan, kao što zna­mo od Đo­ta, od kja­ro-sku­ra, a po­zna­je­mo i kon­tra­ste ra­znih dru­gih pri­ro­da. Ima­mo i ru­žno i li­je­po, lo­še - do­bro, ima­mo i Um­ber­ta Eka i nje­go­vu „Isto­ri­ju lje­po­te”, gdje mo­že­te vi­dje­ti ka­ko on go­vo­ri o ču­li­ma i taj­na­ma umjet­no­sti, o to­me ka­ko iz ru­žnog po­sta­je li­je­po i obr­nu­to.
Me­ne kao čo­vje­ka ko­ji se go­di­na­ma ba­vi li­kov­nom umjet­no­šću uvi­jek je ne­što vu­klo ka kon­flik­tu. Na­ši umjet­nič­ki ži­vo­ti se kom­pli­ku­ju na­šom zre­lo­šću i lič­nom i stva­ra­lač­kom. Re­ci­mo, do­bar je pri­mjer mo­žda moj rad „Mla­de go­di­ne Jo­ha­na Vol­fgan­ga Ge­tea”, gdje sam u knji­zi uti­sa­ka pro­na­šao i re­če­ni­cu „Su­vi­še mor­bid­no”. Rad je na­stao po­čet­kom `90. Pred­sta­vio sam Fa­u­sta, ko­ri­ste­ći ori­gi­nal­ne ma­te­ri­ja­le iz 18. vi­je­ka, a go­vo­ri­lo se o pro­da­va­nju du­še. A ta­da mo­ja te­ma ni­je bi­la po­zo­ri­šte, ni­ti ne­ke da­le­ke teme. Utki­vao sam u to bi­će ko­sti­ma, ko­ji sam ne­ka­da mo­gao da ob­u­čem, mo­ju ve­li­ku tu­gu, žal, pa čak i ko­ro­tu (što ni­je svoj­stve­no mu­škom bi­ću) zbog ras­pa­da Ju­go­sla­vi­je, u ko­joj sam ne­ka­da ži­vio, a na­šao sam se u ino­stran­stvu ka­da se ras­pa­da­la. Ta vr­sta te­ži­ne i tam­nih obla­ka ko­ja se nad­vi­la nad mo­jom umjet­no­šću mo­ra­la je da pro­đe kroz fil­ter te­ži­ne, te­go­be, sje­te, tu­ge. Ži­vot ni­je jed­no­sta­van, i on je uvi­jek an­ga­žo­van, i umjet­nost je uvi­jek an­ga­žo­va­na, sa­mo što ne­ko to br­že ili spo­ri­je vi­di i uvi­đa. A, umjet­ni­ci ni­je­su sa­mo ni­je­mi po­sma­tra­či. Sje­ti­mo se sa­mo Pi­ka­sa, Lu­bar­de, Mi­lu­no­vi­ća... To je svi­jet u ko­me mi mo­ra­mo bi­ti isto kao i naši sa­vre­me­ni­ci ko­ji se ba­ve ne­kim dru­gim po­slo­vi­ma, i sva­ko na svoj na­čin do­ži­vlja­va stva­ri.
● Za­ni­mlji­vo je da ste, za raz­li­ku od mno­gih Va­ših ko­le­ga, Vi ura­di­li ne­ko­li­ko auto­por­tre­ta...
– U isto­ri­ji umjet­no­sti ima­mo, re­ci­mo jed­nog ve­li­kog umjet­ni­ka, Rem­bran­ta, ko­ji je vo­lio i sa­ku­pljao an­ti­kvi­te­te. Lje­po­ta pred­me­ta, okru­že­nja, svi­jet ko­ji je nje­mu bio bli­zak, svi­jet ko­ji je on vo­dio i ži­vio pa­ra­lel­no sa svo­jim sli­kar­skim svi­je­tom, Rem­brant je na­pra­vio či­tav ar­se­nal i por­tre­ta i auto­por­tre­ta. Mno­gi se sa­da ba­ve ti­me ka­kvi su to po­ri­vi, i za­što su mu bi­li po­treb­ni, da li je to pi­ta­nje su­je­te. U mo­joj ko­lek­ci­ji imam jed­nu gra­vi­ru nje­go­vog auten­tič­nog por­tre­ta. To je por­tret jed­nog tr­gov­ca, ali lje­po­ta i fi­no­ća te nje­go­ve ori­gi­nal­ne plo­če, i te gra­vi­re ko­ju imam, za­pra­vo je jed­na vr­sta od­go­vo­ra na Va­še pi­ta­nje. Ne mo­že ne­ko ko ne­ma to­li­ko fi­no­će, ge­ne­ral­no, da gle­da se­be, da gle­da se­be kri­tič­no, i da ne ot­kri­je u sebi ono što bi mo­glo da bu­de pre­ko­mjer­no. Ali, ka­da je­dan umjet­nik pred­sta­vlja se­be, on se „sta­vi u ogle­da­lo” i on ima svo­je dru­go ja. Nje­gov ego ni­je sa­da to­li­ki da ne mo­že da pre­va­zi­đe, da ne mo­že to da iz­ve­de. Od­nos umjet­ni­ka pre­ma se­bi je spe­ci­fi­čan. Na ovom auto­por­tre­tu ko­ji spo­mi­nje­te htio sam da pri­ka­žem ne sa­mo mo­ju sta­ro­va­ro­šku ku­ću, moj po­gled na se­be, već i ka­ko ja mi­ri­šem is­pod te lo­ze ko­ja još nat­kri­lju­je na­šu avli­ju, da je mo­gu­će da li­čim na mla­dog Van Go­ga sa tim ve­li­kim slam­na­tim še­ši­rom.
I taj ve­li­ki ko­fer, od mo­ga đe­da, ko­ji je do­nio iz Ame­ri­ke, u tim fi­o­ka­ma se na­zi­ru raz­ne taj­ne, što je kod me­ne bi­la če­sta te­ma, kao no­sa­či, gla­sni­ci taj­ne, ono što se kao taj­na ne ogla­ša­va, mno­go umi­ve­nih kon­tro­ver­zi. Još sam ne­ko­li­ko pu­ta na­pra­vio auto­por­tret i htio da ka­žem ono što ni­sam mo­gao svo­jim sli­ka­ma i skulp­tu­ra­ma, ma­ske­ro­ni­ma, ko­sti­mi­ma, slič­no kao ka­da se Ru­si opra­šta­ju­ći se od svog do­ma sto­je ne­ko­li­ko mi­nu­ta ću­te­ći. To je bio znak po­zdra­va sa ku­ćom. Ja sam je­dan dio ži­vo­ta po­zdra­vlja­ju­ći se s nji­me iz­ra­zio tim auto­por­tre­tom.
● Mno­go se pri­ča o kon­cep­tu u umjet­no­sti. Usu­đu­jem se re­ći da ga Vi ži­vi­te kroz sve što ra­di­te u Va­šim ži­vot­nim i rad­nim pro­sto­ri­ma. Ujed­no, to su, hi­pe­re­ste­ti­zo­va­ni pro­sto­ri...
– Moj put i moj na­čin su ma­nje ri­je­či, a vi­še dje­la. Ono što je za­jed­nič­ko svim lju­di­ma je­ste da svi vo­li­mo da smo u ne­kom li­je­pom okru­že­nju. Sli­ka­ju­ći, ra­de­ći svoj po­sao, kao ne­ko ko ne­ma ga­zdu, kon­ci­pi­rao sam svo­je ci­klu­se, te­me, go­di­ne. I hi­lja­du svo­jih stva­ri... Ži­vio sam tri­vi­jal­ne sa­te ovog ži­vo­ta, ko­ji ni­su sa­mo bo­go­vi stva­ra­li, ne­go ma­lo i đa­vo­li. Na­pra­vio sam po­zor­ni­cu tre­će di­men­zi­je. U Her­ceg No­vom sam za­po­čeo pri­je 15-ak go­di­na te­mu u kon­tek­stu pro­sto­ra, spolj­njeg i unu­tar­njeg, od­no­sno da ono što sli­kam bu­de vi­đe­no i uži­vo. Ta­ko sam re­ci­mo u vr­tu ku­će nje­go­vao ma­li šim­šir. Po­sta­vio sam i ma­lo po­zo­ri­šte za lut­ke, ko­je su mi ne­dav­no htje­li ko­mu­nal­ci sru­ši­ti. To je bi­la in­va­zi­ja pri­mi­tivz­ma i mo­rao sam da se za­šti­tim advo­ka­ti­ma, jer lju­di ne ra­zu­mi­ju. U svom pro­sto­ru, ne na­ru­ša­va­ju­ći ni­ko­me ni­šta.
Tra­ga­ju­ći za lje­po­tom i iden­ti­te­tom lič­nim, i tre­ćom di­men­zi­jom, ona je u stva­ri to. Ra­fin­ma­ne sta­vljam u kon­tekst i bu­kval­nog sa­gle­da­va­nja, a to je za­pra­vo mo­ja po­tre­ba da tu ku­ću, taj ate­lje otvo­rim kao vr­stu do­ga­đa­ja koji će bi­ti pa­ra­le­lan, kom­ple­men­ta­ran mom umjet­nič­kom dje­lu ko­je je tra­di­ci­o­nal­no, kla­sič­no. Stal­no sam ov­dje iz­lo­žen to­me da mo­ram da se bra­nim. Pan­dan tom je dru­gi svi­jet u ko­me ži­vim, a to je Fran­cu­ska. Ve­li­ka kul­tu­ra... Na tom pu­tu mo­je bor­be, i stva­ra­lač­ke, imam eg­zakt­nu pri­ču, a to je ma­te­ri­ja­li­za­ci­ja umjet­nič­kog dje­la, gdje ne osje­ća­te mi­ris bo­ja la­ne­nog ulja, ter­pen­ti­na, već ima­te svi­jet kroz ko­ji se kre­će­te i osje­ća­te tre­ću dim­en­zi­ju. Svi­jet ko­ji vas po­la­ko uvo­di u ono što je­ste. I za­to to je­ste ap­so­lut­ni kon­cept.
Živana JA­NjU­ŠE­VIĆ

Sta­me­nost tre­ba da le­ži
u jed­no­stav­no­sti
● U mno­štvu mi­sa­o­nih obla­ka, šta Vas dr­ži na ze­mlji?
- Ako je umjet­nost iskre­na, on­da la­ko vi­di­mo uze­mlje­nje, lako se vi­di gro­mo­bran va­šeg stva­ra­la­štva, od če­ga se „li­je­či­te”, mi ot­kri­va­mo se­be iz­no­va sva­ki put na iz­lo­žbi. Na­še isti­ne sa­me te­ku kao ri­je­ke, i ako ho­će­te to da vi­di­te, on­da će­te i vi­dje­ti. Uze­mlje­nje je i sta­me­nost. U na­šem za­na­tu se to zo­ve kon­tra­post, pa dok ra­di­te fi­gu­ru on­da vi­di­te da li sto­ji ili ne sto­ji, jer se tač­no zna ka­kve su pro­pro­ci­je, da li leb­di ili sto­ji, taj po­sta­ment vi gra­di­te to­kom stva­ra­lač­kog ži­vo­ta. Sma­trao sam da ta si­gur­nost, sta­me­nost tre­ba da le­ži u jed­no­stav­no­sti, a da bih ja do­šao do to­ga, mo­ram da is­pi­tam sve mo­gu­će ča­ri ovog svi­je­ta ko­je me­ne in­te­re­su­je. Ako ni­ste ka­fan­ski čo­vjek dža­ba vam pa­re, vi ne zna­te da se vla­da­te u ka­fa­ni, ako ste po­zo­ri­šni čo­vjek vi ste ta­mo kralj. Ni­je­dan od ta dva čo­vje­ka ni­je ma­nje vri­je­dan, već je sva­ko za se­be. Pri­ča o ko­joj že­li­te da ču­je­te isti­nu je ire­le­vant­na, a re­le­vant­na je sa­mo on­da kad vi vi­di­te i pre­po­zna­te da to sto­ji, a to ni­je do me­ne već do pu­bli­ke, do one dru­ge stra­ne.


Mo­je por­ce­lan­ske lut­ke

● Da li Vas hi­pe­re­ste­ti­za­ci­ja po­ne­kad uda­lja­va od dru­gih lju­di?
– Per­fek­ci­ja ko­joj svi te­ži­mo u umjet­no­sti se svo­di na po­spre­ma­nje stva­ri, na jed­nu vr­stu ad­mi­ni­stra­ci­je ko­jom se lju­di ba­ve sa­mi ili sa svo­jim se­kre­ta­ri­ma, a go­vo­ri­mo o od­no­su. I ima­mo one dru­ge, ko­ji su kao ja, ko stva­ra­ju­ći stva­ra jed­no ve­li­ko br­do, jed­nu ve­li­ku go­mi­lu sve­ga i sva­če­ga. Ba­ve­ći se mo­jim ho­bi­ji­ma, kao što su por­ce­lan­ske lut­ke, a ko­je su obič­nom svi­je­tu ne­po­zna­te, me­ni su re­ci­mo zna­čaj­ne. Ži­vim sa ne­kim svi­je­tom ko­ji me­ne okru­žu­je. Ni­sam imi­ti­rao svi­jet, ja ni­sam bio sa­mo ko­lek­ci­o­nar. Gra­de­ći ne­ku vr­stu este­ti­zo­va­nog sop­stve­nog svi­je­ta, po sop­stve­nim mje­ri­li­ma, htio sam da za­o­kru­žim jed­no umjet­nič­ko dje­lo. Po­ku­šao sam da sa ma­te­ri­ja­li­za­ci­jom mo­je du­hov­no­sti, du­hov­nih trep­ta­ja, ma­te­ri­ja­li­zu­jem taj­ni svi­jet ka­ko bih bio bli­ski­ji po­sma­tra­ču, što je­ste na­ša mi­si­ja. Ka­žu ži­vot je li­jep, i je­ste, sa­dr­ži se u to­me sav smi­sao i mu­drost ži­vlje­nja, a ka­mo­li stva­ra­la­štva. Ma­le taj­ne, u ovom slu­ča­ju ho­bi­ji, me­ni su po­mo­gli da iz­gra­đu­jem je­dan li­kov­ni svi­jet ko­ji bi bio što ja­či, čvr­šći, sta­bil­ni­ji. Pr­vi ho­bi je do­bar od­nos s lju­di­ma, dru­gi je pri­ro­da, za­tim mu­zi­ka, dra­ma i na kra­ju, ono što mi ne zna­mo iako su mno­gi si­gur­ni da zna­ju, su od­no­si ta­me i svje­tla, od­no­sno okult­no.