PLU­ŽI­NE - Op­šti­na Plu­ži­ne sa su­sjed­nim iz sje­ver­nog re­gi­o­na dr­ža­ve di­je­li istu sud­bi­nu po pi­ta­nju de­mo­gra­fi­je i uga­še­ne pri­vre­de, od ostat­ka Cr­ne Go­re ipak ih di­je­li ne­ko­li­ko oso­be­no­sti po­put či­nje­ni­ce što ima­ju naj­ve­ći bru­to do­ho­dak po gla­vi sta­nov­ni­ka, te što su je­di­na op­šti­na ko­ja ni­je u du­žnič­kom rop­stvu. „Ra­ri­tet“ ko­ji se u Plu­ži­na­ma nje­gu­je je ko­mu­ni­stič­ka ide­ja, i to ne de­kla­ra­tiv­no. Most pre­ko Piv­skog je­ze­ra i da­nas no­si ime „Mar­šal Ti­to“, a upr­kos lo­mo­vi­ma na po­li­tič­koj sce­ni s kra­ja pro­šlog vi­je­ka plu­žin­ski ko­mu­ni­sti do da­nas su uspje­li da sa­ču­va­ju svo­je mje­sto u sa­zi­vu Skup­šti­ne op­šti­ne. Mir­ko Vu­ko­vić, pred­sjed­nik Op­štin­skog ko­mi­te­ta Ju­go­slo­ven­ske ko­mu­ni­stič­ke par­ti­je Cr­ne Go­re, ka­že da ne uče­stvu­ju u vla­sti i ne od­lu­ču­ju, ali kri­ti­ku­ju i tra­že da se od­ra­di ono što sma­tra­ju po­treb­nim za sta­nov­ni­ke Pi­ve. Vu­ko­vić, ko­ji je član Sa­ve­za ko­mu­ni­sta po­stao u 18. go­di­ni „no­vo“ pu­no­ljet­stvo ste­kao je i u od­bor­nič­kim klu­pa­ma SO Plu­ži­ne gdje je in­te­re­se par­ti­je i nje­nih gla­sa­ča i sim­pa­ti­ze­ra za­stu­pao do pro­šle go­di­ne ka­da je tu du­žnost pre­pu­stio mla­đem dru­gu, tri­de­se­to­go­di­šnjem Mir­ku Ra­do­vi­ću. U tre­nut­ku ka­da se Ju­go­sla­vi­ja ras­pa­da­la, ka­že Vu­ko­vić, na­mje­ra­vao je da za­vr­ši sa po­li­tič­kim an­ga­žo­va­njem, a on­da je nje­ne di­je­lo­ve za­hva­tio bra­to­u­bi­lač­ki rat.
- Uvri­je­di­lo me što je u tom pe­ri­o­du u mo­joj Pi­vi pre­ko 80 od­sto spo­me­ni­ka i obi­ljež­ja iz Na­rod­no­o­slo­bo­di­lač­kog ra­ta uni­šte­no, oskr­na­vlje­no. Ta­da je bio je­din­stve­ni DPS i ni­ko ni­je pri­ve­den po­zna­ni­ju pra­va zbog tih van­dal­skih či­no­va. Ka­da smo to vi­dje­li, ja i mo­ji dru­go­vi od­lu­či­li smo da se or­ga­ni­zu­je­mo i sep­tem­bra 1996. go­di­ne u jed­noj pri­vat­noj ka­fa­ni ofor­mi­li smo Op­štin­ski ko­mi­tet JKP. Lo­kal­ni iz­bo­ri su bi­li mje­sec po­tom i mi smo osvo­ji­li pet ma­na­da­ta, ali su nam dva uze­li. Od ta­da do da­nas Plu­ži­ne kao po­li­tič­ku stran­ku ima­ju JKPCG - ka­že Vu­ko­vić.
Na lo­kal­nim iz­bo­ri­ma u Pi­vi odr­ža­nim 2014. go­di­ne ko­mu­ni­sti su osvo­ji­li 6,9 od­sto gla­so­va od ukup­no iza­šlih gla­sa­ča što im je obez­bi­je­di­lo je­dan man­dat u SO Plu­ži­ne. Vu­ko­vić ka­že da im je fa­li­lo det gla­so­va za dru­gi man­dat. JKPCG u Plu­ži­na­ma ni­ka­da ni­je pra­vi­la ni­ka­kvu ko­a­li­ci­ju sa vla­sti, dok sve osta­le par­ti­je je­su, pa čak i uče­stvo­va­le u vla­sti.
- Na po­sled­njim iz­bo­ri­ma u Plu­ži­na­ma mi smo išli pod na­zi­vom „Slo­bod­na Pi­va“, ali to ni­je bi­la ko­a­li­ci­ja već nam se pri­dru­ži­la gru­pa mla­dih lju­di ko­ja nas je po­dr­ža­va­la. Ni­ko­ga ni­šta ni­je­smo la­ga­li, ni­je­smo ni­šta ukra­li, ni­ti smo ko­me šta obe­ća­va­li. Jed­no­stav­no smo raz­go­va­ra­li sa lju­di­ma, pri­ča­li o slav­nim da­ni­ma, oni nam vje­ru­ju i sim­pa­tič­ni smo im - sma­tra Vu­ko­vić, ko­ji je rad­ni vi­jek pro­veo u pro­svje­ti, pa u Mi­ni­star­stvu unu­tra­šnjih po­slo­va i kao dru­štve­no po­li­tič­ki rad­nik.
- Svo svo­je is­ku­stvo pre­no­sio sam u Plu­ži­ne i na­sto­jao da po­kre­nem ra­zna pi­ta­nja. Mi­slim da sam pod­nio vi­še aman­da­ma, po­sta­vio vi­še od­bor­nič­kih pi­ta­nja i dao pred­lo­ga ne­go či­tav od­bor­nič­ki sa­stav u ko­jem sam sje­dio sve te go­di­ne, a o to­me svje­do­če za­pi­sni­ci - is­ti­če Vu­ko­vić.
Na mla­đi­ma svi­jet osta­je, pa je ta­ko i on svo­je vi­še­go­di­šnje od­bor­nič­ko mje­sto ustu­pio dru­gu Ra­do­vi­ću. Ci­ti­ra­ju­ći ri­je­či Vla­di­ke Ra­da „ma­lo ru­kah, ma­le­na i sna­ga“, plu­žin­ski ko­mu­ni­sti na­gla­ša­va­ju da ne ži­ve u uli­zi­ji da mo­gu pro­mi­je­ni­ti po­li­ti­ku u gra­du gdje ap­so­lut­nu vlast ima SNP, ni­ti da mo­gu ko­mu­ni­ste vra­ti­ti na vlast ka­da ih na tim po­zi­ci­ja­ma ne­ma ni u Mo­skvi. Ra­do­vić je u ko­mu­ni­sti­ma jer, ka­ko je po­ja­snio, to je tra­di­ci­ja nje­go­ve po­ro­di­ce, a po­li­tič­ki je ak­ti­van od 18 go­di­ne.
-Da­nas je vr­lo te­ško bi­ti opo­zi­ci­o­ni od­bor­nik, pa još i ko­mu­ni­sta. Mo­žda je te­že ne­go 1943. go­di­ne. Svi me ne­ka­ko gle­da­ju sa ču­đe­njem, ne mo­gu da vje­ru­ju ka­kvu ide­ju ba­šti­nim, ne­ki­ma je to i smi­je­šno, ali me to sve ja­ča. Za skup­štin­sku go­vor­ni­cu sla­bo iz­la­zim i šta go­vo­rim jer sam ne­mo­ćan. To je onaj osje­ćaj ka­da vi­diš da se ne pi­taš ni­šta već ve­ći­na ko­ja mi­sli dru­ga­či­je - ka­že Ra­do­vić.
Po stru­ci je tr­go­vac, ali za nje­ga u rod­noj Pi­vi ne­ma rad­nog mje­sta, pa ka­že da za­ra­đu­je „dru­že­ći se“ sa lo­pa­tom i ću­ski­jom na ne­koj od gra­đe­vi­na ako mu se uka­že pri­li­ka. Raz­o­ča­ran je ka­ko u ak­tu­el­nu po­li­tič­ku si­tu­a­ci­ju, ta­ko i u sve dru­go po­seb­no u obra­zov­ni si­stem gdje se dje­ci, umje­sto te­ko­vi­na bor­be pro­tiv oku­pa­to­ra, ser­vi­ra ne­što sa­svim dru­go.
- Da­nas dje­ca za lek­ti­ru ima­ju „Ha­ri­ja Po­te­ra“, „Go­spo­da­ra pr­ste­no­va“ i slič­no. Ni­ko od njih ne zna, ni­ti će zna­ti ko su bi­li re­vo­lu­ci­o­na­ri nji­ho­vog rod­nog kra­ja, ko na­rod­ni he­ro­ji. Vas­pi­ta­van sam u dru­ga­či­jem okru­že­nju, ko­mu­ni­stič­koj po­ro­di­ci gdje me ni­je­su uči­li da pre­ko no­ći mo­gu ne­što da stek­nem, već sa­mo ako se do­bro po­tru­dim i za­ra­dim. Za­to sam tu gdje je­sam, da ba­rem po­ku­šam pre­ni­je­ti ne­ko­me ono što je vri­jed­no ka­ko bi se u na­red­nim ge­ne­ra­ci­ja­ma sa­ču­va­lo – is­ti­če Ra­do­vić.
B.Bra­šnjo


Pred­vi­dje­li za­stoj u raz­vo­ju


Ka­da je sre­di­nom pro­šlog vi­je­ka ras­for­mi­ran dur­mi­tor­sko-ža­bljač­ki srez, osno­va­ne su tri op­šti­ne: Plu­ži­ne, Ža­bljak i Šav­nik. Pi­va je i ta­da ima­la sve pred­u­slo­ve da bu­de naj­ra­zvi­je­ni­ja, ali su se ob­i­sti­ni­le sum­nje Ko­mu­ni­sta, pa su da­nas grad ko­ji mla­di na­pu­šta­ju i u ko­jem ne­ma pro­iz­vod­nog sek­to­ra.
-Po mom ubje­đe­nju u Plu­ži­na­ma ni­je tre­ba­lo da bu­de mla­dog čo­vje­ka ko­ji ni­je za­po­slen. Po po­pi­su 1981. go­di­ne Pi­va je ima­la 9.272 sta­nov­ni­ka, a Bu­dva 6.000. Gdje su da­nas Bu­dva a gdje Plu­ži­ne? U na­šem kra­ju pri­je de­se­tak go­di­na bi­lo je 1 .300 za­po­sle­nih a da­nas ne­ma­mo ni jed­nog rad­ni­ka, ako iz­u­zme­mo za­po­sle­ne u op­šti­ni i dr­žav­nim slu­žba­ma. Pi­la­na u Bre­zni­ma ko­ja je za­po­šlja­va­la oko 200 rad­ni­ka je za­tvo­re­na, istu sud­bi­nu do­ži­vje­lo je i ugo­sti­telj­sko pred­u­ze­će „Pi­va“, kao i Fa­bri­ka elek­tro­da i Ze­mljo­rad­nič­ka za­dru­ga „Ba­jo Pi­vlja­nin- na­bra­ja Vu­ko­vić.

I dje­ca re­vo­lu­ci­o­na­ra za­bo­ra­vi­la ko su


Vu­ko­vić je is­ta­kao da iako je jed­no­par­tij­ski si­stem u Cr­noj Go­ri pre­stao da va­ži pri­je sko­ro tri de­ce­ni­je, Pi­va je i po to­me po­seb­na. Da­nas se u Plu­ži­na­ma, sma­tra Vu­ko­vić, pre­sli­kao si­stem vla­sti na re­pu­blič­kom ni­vou.
- Jed­no­par­tij­ski si­stem je ostao sa­mo se ne mo­že upo­re­di­ti sa onim si­ste­mom ko­ji su vo­di­li ko­mu­ni­sti, ko­ji je imao so­ci­jal­ne nor­me pra­vič­ne i rad­nič­ka sa­mo­u­pra­vlja­nja i sud udru­že­nog ra­da. Ilu­zor­no bi bi­lo da sma­tra­mo da mo­že­mo pro­mi­je­ni­ti ta kre­ta­nja, ali uka­zu­je­mo na gre­ške. Me­đu­tim, lju­di ko­ji su do ju­če bi­li mo­ji dru­go­vi, ma­lo me ra­zu­mi­ju i ču­ju. Na­ža­lost i ne­ka dje­ca vr­lo re­vo­lu­ci­o­nar­nih lju­di u Pi­vi ni­su vi­še na tom kur­su – na­gla­ša­va Vu­ko­vić.
U Dru­gom svjet­skom ra­tu, ka­zao je on, za slo­bo­du ju­go­sla­vi­je 450 bo­ra­ca iz Pi­ve po­lo­ži­lo je svoj ži­vot, dok je oko dvi­je hi­lja­de nje­nih ži­te­lja bi­lo žr­tva fa­ši­stič­kog te­ro­ra, što je oko 20 od­sto od ukup­nog ta­da­šnjeg sta­nov­ni­štva op­šti­ne Plu­ži­ne. Taj re­jon, re­kao je Vu­ko­vić, bio je iz­u­zet­no rat­no po­pri­šte jer su se na nje­mu od­vi­ja­le tri naj­ve­će ofan­zi­ve- Če­trv­ta, Pe­ta i Sed­ma ne­pri­ja­telj­ska ofan­zi­va. Iz tog vre­me­na u Pi­vi je osta­lo oko 100 spo­me­ni­ka ko­ji su u ve­o­ma lo­šem sta­nju zbog če­ga su piv­ski ko­mu­ni­sti ogor­če­ni. Vu­ko­vić po­tvr­đu­je da je lo­kal­na upra­va tek ovo­go­di­šnjim bu­dže­tom pred­vi­dje­la od­re­đe­ni iz­nos za nji­ho­vu re­sta­u­ra­ci­ju.