NIK­ŠIĆ - Slu­ga bo­ži­ji Ga­vri­lo Da­bić je­dan je od broj­nih sve­šte­no­slu­ži­te­lja na­še cr­kve ko­ji je ovo­ze­malj­ski ži­vot okon­čao u vre­me­nu ko­mu­ni­zma. Su­ro­va smrt sti­gla ga je na pra­znik Bla­go­vi­je­sti 1942. go­di­ne na­kon sve­te li­tur­gi­je ko­ju je od­slu­žio u ma­na­sti­ru Sv. apo­sto­la Lu­ke u Žu­pi nik­šić­koj gdje je slu­žbo­vao. Ko­mu­ni­sti su ga, pri­ča žup­ski pa­roh pro­to­je­rej Va­si­li­je Br­bo­rić, od­ve­li i ži­vog ba­ci­li u ja­mu ko­ja se na­la­zi u mje­stu Plo­če u bli­zi­ni se­la Dra­go­vo­lji­ći. Pre­ma za­pi­si­ma, to­me je pret­ho­di­la tor­tu­ra od pri­pad­ni­ka jed­ne par­ti­zan­ske če­te ko­ji su od je­ro­mo­na­ha Ga­vri­la tra­ži­li da se od­rek­ne kr­sta i vje­re.
- U tu ja­mu ba­če­no je još se­dam oso­ba, me­đu nji­ma bi­lo je i jed­no di­je­te od 12 go­di­na. Du­go su se po­sli­je to­ga pre­pri­ča­va­la svje­do­če­nja čo­ba­na ko­ji su ka­zi­va­li da su se ja­u­ci i va­pa­ji iz ja­me ču­li je­da­na­est da­na, ali ni­ko ni­je smio ni pri­ći tom mje­stu. Mje­šta­ni su se ne­ko­li­ko mje­se­ci po­tom or­ga­ni­zo­va­li i iz ja­me iz­va­di­li mu­če­nič­ke ostat­ke svih, a ti­je­lo je­ro­mo­na­ha Ga­vri­la je sa­hra­nje­no u por­ti ma­na­sti­ra Sv. apo­sto­la Lu­ke - ka­že pro­to­je­rej Br­bo­rić.
Mo­na­ško gr­o­blje sred­njo­vje­kov­nog ma­na­sti­ra, ko­ji je je­dan od stu­bo­va pra­vo­sla­vlja nik­šić­kog kra­ja, pri­bra­lo je se­bi na­pa­će­nu du­šu, a on­da su usli­je­di­le go­di­ne ka­da je i ta sve­ti­nja bi­la u ne­mi­lo­sti. U oro­nu­li i za­pu­šte­ni ma­na­stir 1997. go­di­ne, sa mo­na­hi­nja­ma sti­gla je ma­ti Efi­mi­ja (Nik­če­vić) s tvr­dom vje­rom da oži­ve go­to­vo go­le zi­do­ve sve­ti­nje. Ta­da, a s bo­ži­jim bla­go­slo­vom, po­če­la su i pr­va po­ja­vlji­va­nja No­vo­mu­če­ni­ka Ga­vri­la.
-Ma­ti je sa se­strin­stvom u ma­na­stir do­šla u vri­je­me Ča­sno­ga po­sta. Od­mah po­sli­je to­ga se­stre, pa i mo­ja su­pru­ga ka­da bi do­la­zi­la, po­če­le su da osje­ća­ju li­jep mi­ris ta­mja­na, kao da ne­ko ka­di. On­da su po­klo­nič­ke gru­pe do­la­zi­le u po­sje­tu ma­na­sti­ru, po­klo­ni­ci su tra­ži­li da im se na gro­bu oca Ga­vri­la či­ta­ju mo­li­tve. Bi­lo je lju­di ko­ji su svje­do­či­li da su do­bi­ja­li is­cje­lje­nje, i po to­me je i ma­lo vi­še po­znat ma­na­stir Sv. apo­sto­la i je­va­đe­li­ste Lu­ke u Žu­pi nik­šić­koj - pri­ča pro­to­je­rej Br­bo­rić.
Na pred­log Mi­tro­po­li­je cr­no­gor­sko-pri­mor­ske, Epar­hi­je bu­di­mljan­sko-nik­šić­ke Ga­vri­lo Da­bić ka­no­ni­zo­van je pri­je pet­na­e­stak go­di­na kao no­vo­ja­vlje­ni mu­če­nik. Na skrom­no ure­đe­nom mje­stu gdje mu po­či­va­ju zem­ni osta­ci go­ri kan­di­lo ko­je se ne ga­si, a u ma­na­sti­ru je nje­go­va iko­na ko­ju je ura­di­la mo­na­hi­nja Ste­fa­ni­ja. Ne­ma vjer­ni­ka ko­ji po­sje­ti žup­ski ma­na­stir a da se ne po­mo­li nad hum­kom No­vo­mu­če­ni­ka ko­ji na is­kre­nu mo­li­tvu da­je bla­go­slov vječ­no bdi­ju­ći nad sve­ti­njom za či­je oču­va­nje je i ži­vot po­lo­žio. Slu­ga bo­ži­ji če­ka dan ka­da će po­no­vo ući u ma­na­stir, jer se, ka­ko sa­zna­je­mo, pla­ni­ra pre­mje­šta­nje nje­go­vih zem­nih osta­ta­ka u tu sve­ti­nju. Naj­vje­ro­vat­ni­je No­vo­mu­če­nik Ga­vri­lo tu će pro­na­ći mir sa još jed­nim sa­bra­tom či­je su kao vo­sak žu­te ko­sti pro­na­đe­ne ne­dav­no u po­du ma­na­stir­ke cr­kve či­ja re­kon­struk­ci­ja je u to­ku.
B.Bra­šnjo

Put od mje­sta ro­đe­nja do mje­sta skon­ča­nja

Da pro­no­si ri­ječ bo­ži­ju Ga­vri­lo Da­bić je od­lu­čio u ra­noj mla­do­sti. Ro­đen je 30.sep­tem­bra 1904. go­di­ne u se­lu Pu­tin­ci, op­šti­na Ru­ma, Srem-Sr­bi­ja. Sve­tu taj­nu kr­šte­nja pri­mio je ok­to­bra iste go­di­ne u cr­kvi Ar­han­đe­la Ga­vri­la u svom se­lu u ko­jem je, is­ta­kao je pro­je­rej Br­bo­rić, ta­da bi­lo ve­o­ma ma­lo srp­skih ku­ća jer su u Pu­tin­ci­ma u tom vre­me­nu uglav­nom ži­vje­li folk­sdoj­če­ri i Ma­đa­ri.
- Osnov­nu ško­lu i dva raz­re­da gim­na­zi­je za­vr­šio je u Srem­skim Kar­lov­ci­ma, a mo­na­šku ško­lu u ma­na­sti­ru Ra­ko­vi­ci kod Be­o­gra­da. Za­mo­na­šen je 27. sep­tem­bra, na Kr­stov­dan 1927. go­di­ne u ma­na­sti­ru Sa­vi­na u Cr­noj Go­ri, a je­ro­đa­kon po­stao je iste go­di­ne u ok­to­bru. Ta­da­šnji epi­skop bo­ko­ko­tor­sko-du­bro­vač­ki Ki­ril apri­la 1928. go­di­ne ru­ko­po­la­že ga za je­ro­mo­na­ha, na­kon če­ga je po­sta­vljen za pri­vre­me­nog pa­ro­ha u Bu­dvi, re­kao je žup­ski pa­roh.
Po­red bu­dvan­ske pa­ro­hi­je, je­ro­mo­nah Ga­vri­lo je op­slu­ži­vao pe­tro­vač­ku, re­že­vić­ku pa­ro­hi­ju, bio je na­sto­ja­telj ma­na­sti­ra Re­že­vi­ća, a po­tom je slu­žio u ma­na­sti­ri­ma Mo­ra­či i Du­ži kod Tre­bi­nja. U žup­ski ma­na­stir do­šao je ju­la 1941. go­di­ne na­kon što su ko­mu­ni­sti ubi­li ta­da­šnjeg igu­ma­na Ni­ko­di­ma Ja­nju­še­vi­ća.

Kr­va­vi pir od pri­je jed­nog vi­je­ka

I u go­di­na­ma pri­je ko­mu­ni­zma od oku­pa­to­ra stra­da­li su sve­šte­no­slu­ži­te­lji u Nik­ši­ću. Još se pam­ti kr­va­vi pir Austro-ugar­ske voj­ske ko­ja je1918. go­di­ne svi­re­po ubi­la vi­še od 80 sta­nov­ni­ka Dra­go­vo­lji­ća i Lu­ko­va. To je bio čin od­ma­zde zbog ubi­stva nji­ho­vog ofi­ci­ra Fra­nja Fer­jan­či­ća. Me­đu ubi­je­nim bio je i sve­šte­nik Mi­lo­van Po­po­vić či­ji zem­ni osta­ci, upr­kos tru­du mje­šta­na, ni na­kon sko­ro jed­nog vi­je­ka ni­je­su pro­na­đe­ni. Pri­je dva­de­se­tak go­di­na sve­šte­nik Po­po­vić ja­vio se u snu jed­noj mje­štan­ki ko­ja do ta­da ni­je bi­la kr­šte­na. Is­pri­čao joj je ka­ko je mu­če­nič­ki po­stra­dao, te da će joj ot­kri­ti gdje su nje­go­vi zem­ni osta­ci sa že­ljom da po­či­va­ju u žup­skom ma­na­sti­ru. Na­ja­vio joj je sko­ri do­la­zak sve­šte­ni­ka u nje­nu ku­ću gdje osim nje još osmo­ro dje­ce ni­je bi­lo kr­šte­no. Is­pu­ni­la je nje­gov za­htjev da se kr­sti, pri­su­stvu­je li­tur­gi­ja­ma i pri­če­šću­je se, ali ne i da osta­vi du­van, pa su pre­sta­la i nje­go­va ja­vlja­nja a ti­me je do da­nas osta­la taj­na gdje je po­stra­dao. `