U Be­o­gra­du je, 24. de­cem­bra 2015. go­di­ne odr­žan skup „Za­ne­ma­re­ne po­sle­di­ce bom­bar­do­va­nja Sr­bi­je 1999. go­di­ne i po­sle­di­ce po zdra­vlje sta­nov­ni­štva“, na kom je za­klju­če­no da je te go­di­ne „nad sta­nov­ni­štvom Sr­bi­je po­či­njen eko­lo­ški ge­no­cid“. Sa­mo dva­de­se­tak da­na ra­ni­je, u tom istom Be­o­gra­du pred­stav­ni­ci or­ga­ni­za­ci­je ko­ja je 1999. go­di­ne bom­bar­do­va­la Sr­bi­ju, do­če­ka­ni su, či­nje­ni­ca je, hlje­bom, so­lju, i uz po­stro­je­nu gar­du. Da­kle, uz naj­vi­še iz­ra­ze ča­sti, po­što­va­nja i go­sto­lju­bi­vo­sti. Pa­me­tan bi ov­dje sta­vio tač­ku. No… Na sku­pu u Be­o­gra­du, dr Da­ni­ca Gru­ji­čić pod­sje­ti­la je da je „UN Pro­gram za za­šti­tu ži­vot­ne sre­di­ne svo­je­vre­me­no iza­šao sa iz­vje­šta­jem da je to­kom bom­bar­do­va­nja, na pod­ruč­ju NA­TO dej­stva is­pro­vo­ci­ra­na ka­ta­stro­fa“, na­gla­siv­ši „da je taj iz­vje­štaj sklo­njen“. Sem ovog, dok­tor­ka je re­kla da su „ma­lig­na obo­lje­nja kod nas po­pri­mi­la epi­de­mij­ske raz­mje­re, tu­mo­ri su sve agre­siv­ni­ji i br­že se vra­ća­ju, sa­mo u 2013. go­di­ni ima­li smo 37.500 no­vo­o­bo­lje­lih“.
Pen­zi­o­ni­sa­ni ge­ne­ral Slo­bo­dan Pet­ko­vić ka­zao je da je „pro­tiv Sr­bi­je 1999. go­di­ne vo­đen i ra­di­o­lo­ški i he­mij­ski rat“, da nam je NA­TO „na ču­va­nje osta­vio 10 do 15 to­na osi­ro­ma­še­nog ura­ni­ja či­je je dej­stvo če­ti­ri mi­li­jar­de go­di­na“, a da se „pra­va isti­na o stra­da­nju sta­nov­ni­štva i du­go­roč­nim po­sle­di­ca­ma ko­je će ba­če­ne to­ne mu­ni­ci­je sa osi­ro­ma­še­nim ura­ni­ju­mom i plu­to­ni­ju­mom ima­ti po nje­ga u bu­duć­no­sti, sta­vlja pod te­pih“.
Pa­me­tan bi po­slije ovog tre­ba­lo da za­ću­ti, a nad­le­žni u Sr­bi­ji da se ogla­se. Pa, ili da de­man­tu­ju dr Da­ni­cu Gru­ji­čić i ge­ne­ra­la u pen­zi­ji Slo­bo­da­na Pet­ko­vi­ća, da ka­žu da to što ovo dvo­je go­vo­re ni­je isti­na, da ih go­ne zbog uz­ne­mi­ra­va­nja jav­no­sti, da, na­rav­no, uz de­man­ti iz­ne­su i do­ka­ze da ovo ni­je isti­na, da na nas 1999. go­di­ne ni­su ba­če­ne to­ne osi­ro­ma­še­nog ura­ni­ju­ma, ili, da ovo po­tvr­de. Tre­ćeg ne­ma…
Za­i­sta, da li je po­sle 16 i po go­di­na od be­sti­jal­nog bom­bar­do­va­nja Sr­bi­je do­šlo vri­je­me, ili mo­žda još ni­je, da ne kva­ri­mo od­no­se sa pri­ja­te­lji­ma, da ovaj na­rod ko­nač­no sa­zna isti­nu o 1999. go­di­ni i NA­TO bom­ba­ma, da se for­mi­ra me­đu­na­rod­na ko­mi­si­ja o ko­joj je go­vo­re­no na sku­pu u Be­o­gra­du. A pi­ta­nja se re­đa­ju, ni­žu, sva­kog da­na sve ih je vi­še i va­pe za isti­nom…
Zar ni­je bi­lo lo­gič­no da su nam ono­mad, kad smo ih ono do­če­ki­va­li hlje­bom i so­lju, iz Bri­se­la do­ni­je­li i ko­nač­ni od­go­vor na pi­ta­nje ko­li­ko je to­na osi­ro­ma­še­nog ura­ni­ju­ma i za­što ba­če­no na Sr­bi­ju 1999. go­di­ne, ako ni­je ni ki­lo, on­da afe­rim. I gdje je sve taj ura­ni­jum ba­čen, a sum­njam da ne­ma­ju pre­ci­znu evi­den­ci­ju. Ni­su oni mi. Zar ni­je vri­je­me da šesnaest i po go­di­na ka­sni­je sa­zna­mo ka­kve su po­sle­di­ce bom­bar­do­va­nja Sr­bi­je 1999. go­di­ne i je li isti­na ono što svo­jim oči­ma oko se­be gle­da­mo sva­kog da­na? Je li isti­nit po­da­tak ko­ji je u Be­o­gra­du iz­ni­je­la dr Gru­ji­čić o 37.500 no­vo­o­bo­lje­lih od kar­ci­no­ma u 2013. go­di­ni, i ko­li­ko je no­vo­o­bo­lje­lih bi­lo u go­di­na­ma pri­je 2013. i ko­li­ko 2014. i 2015. i ko­li­ko je to vi­še ne­go u go­di­na­ma pri­je bom­bar­do­va­nja, i ko­li­ko sve to ima ve­ze sa bom­bar­do­va­njem?
Ili po­da­ci, go­le či­nje­ni­ce, ili otvo­re­na sum­nja da se od ovog na­ro­da ne­što stra­šno kri­je! I ži­vi i mr­tvi u ovoj ze­mlji če­ka­ju od­go­vo­re.
Bo­jim se, me­đu­tim, da ih ni­ka­da ne­će­mo do­bi­ti. Da ni­ka­da ne­će­mo sa­zna­ti ko­li­ko su NA­TO bom­ba­ma 1999. go­di­ne, ra­di­o­ak­tiv­nim ura­ni­ju­mom po­si­ja­nim po na­šim po­lji­ma, i za­što, ka­žnje­na i na­ša ne­ro­đe­na dje­ca, a ne sa­mo mi… I za­što je nad ovim na­ro­dom po­či­njen te­žak rat­ni zlo­čin, ču­vam se da ne upo­tri­je­bim ne­ku te­žu ri­ječ! I, naj­te­že pi­ta­nje, ima­mo li man­dat, ima­mo li odo­bre­nje, do­zvo­lu na­še još ne­ro­đe­ne, a već ka­žnje­ne dje­ce da za­bo­ra­vi­mo i da im opro­sti­mo?
I, ima­mo li bu­duć­no­sti bez isti­ne, ili će­mo za­muk­nu­ti i ću­ta­ti i gle­da­ti sva­kog da­na ono što se de­ša­va oko nas ne tra­že­ći, ma­kar uz hljeb i so, od­go­vo­re za­što? Šta smo im to uči­ni­li i po kom su nas ljud­skom ili bo­žan­skom pra­vu ka­zni­li?
Ako mi je­smo, ako smo im ne­što bi­li kri­vi, šta su im na­ša ne­ro­đe­na dje­ca skri­vi­la?
I, ka­kav je to taj no­vi svi­jet, ka­kvi su to ti no­vi stan­dar­di, u ko­ji­ma je vr­hov­na glu­post pi­ta­ti za isti­nu, tra­ži­ti isti­nu?
A ako na­ša vlast mi­sli da bi nas od­go­vo­ri na ova pi­ta­nja uz­ne­mi­ri­li, uni­je­li ne­spo­koj u na­še ži­vo­te, ne mo­ra­ju se mno­go sje­ki­ra­ti. Iona­ko smo uz­ne­mi­re­ni i pre­vi­še, i, valj­da, ima­mo pra­vo da pi­ta­mo.iskra.co

Autor: Zo­ran Ša­po­njić