Ta­kav je pro­stor kon­tro­le: iza do­ga­đa­ja či­ta­mo tran­spa­rent­nu moć po­li­ti­ke, ko­ja ne pro­iz­vo­de­ći ni­šta, na­me­će ilu­zi­ju ka­kva je vlast i že­lja za njom. Sa­mo to­ga ra­di što una­pri­jed ži­vi­mo smrt, pod­no­si­mo raz­log ži­vlje­nja.
Te­le­vi­zi­ja još ni­je ot­kri­la svi­jet, i sve dok ga pre­ko nje sa­nja­mo, udes s njim bi­va mo­guć. Mre­ža je na stra­ni že­lja, že­lja da se upe­ca­mo u svi­je­tu, da se za­hva­ti­mo u pro­la­zu i od­ra­zi­mo u stvar­no­sti. Kao čvr­sta koč­ni­ca, sjen­ka i ra­čun, vir­tu­al­no je i ubr­za­va­nje kao i za­stoj; tek ono što mo­že da se pre­mo­ta, ras­po­lo­že­no je i da­je od se­be da mu se pri­li­je­pi su­šti­na.
Iz­van vir­tu­al­nog, svi­jet je mrač­no ano­ni­man, de­li­ri­čan, su­vi­še ljud­ski. Bio je po­tre­ban apa­rat kraj­njeg po­ve­zi­va­nja ka­ko bi­smo se, ko­nač­no, smje­sti­li u jed­nom svi­je­tu. Bu­du­ći da je pri­ro­da is­ko­rak u in­di­vi­du­a­li­zam bez su­bje­ke­tiv­no­sti, neo­p­hod­no je bi­lo fik­si­ra­ti svi­jet ko­ji nam je, uvi­jek već, fru­stri­ra­ju­će iz­mi­cao. U tom smi­slu, do­go­di­ti se u svi­je­tlu svi­je­ta (ovog svi­je­ta iz­van svje­to­va ko­ji nas ne­pre­sta­no na­či­nju u ver­zi­ja­ma men­tal­nog pre­la­ska), mo­gu­će je sa­mo u vir­tu­al­noj kon­den­za­ci­ji.
Ono što in­te­re­su­je kod te­le­ve­zi­je je­ste či­nje­ni­ca da je ona neo­t­por­na. Kao pu­ko­ti­na kroz ko­ju stru­ji post­hum­ni sv­jet (pa ipak taj je svi­jet dat u pre­sko­ci­ma, kao jed­no fleš-mje­sto, se­kun­dar­ni sjaj; na­lik tra­ci u tu­ne­lu, svi­jet pod­vrg­nut te­le­vi­zi­ji ne­ma po­za­di­na, dat je u jed­nom ko­ma­du, iz­bjeg­nuv­ši pro­ces ras­tva­ra­nja, oslo­ba­đa­nja iz ko­re, sam se­bi is­pa­da stran; ta­ko u te­le­vi­zij­skom šo­ku do­la­zi do te­lena­pi­pa­va­nja, ne­iz­o­stav­ne kon­tro­le sli­ke, gla­sa, pre­no­sa, jer vi­jest tek po sop­stve­noj smr­ti do­pu­tu­je da ob­ja­vi no­vost), do­pri­no­si to­me da du­bo­ko po­sum­nja­mo u po­sto­ja­nje pla­na ima­nen­ci­je. Smrt go­vo­ri je­zi­kom te­le­vi­zi­je, ko­ji raz­mek­ša­va, po­mi­ru­je, i na­po­slet­ku oslo­ba­đa. U tre­nut­ku uklju­če­nja, gle­da­lac je onaj ko­ji vi­še ni­je ve­zan za svi­jet.
Auto­mat­sko tran­spor­to­va­nje mo­gu­će je sa­mo pu­tem te­le­vi­zij­skog pre­no­sa, ko­ji je stvar pre­ki­da i po­mra­če­nja, mi­ni­mal­ne smrt­no­sti. Na taj na­čin, te­le­vi­zi­ja se do­ga­đa u bli­ce­vi­ma ka­kvi na­ja­vlju­ju i is­pra­ća­ju smrt – do­dir sa te­le­vi­zi­jom, kao uosta­lom i sa smr­ću, do­ga­đa se sa­mo je­dan­put, tu is­ku­stva, kao i tra­ga, na­pro­sto, ne­ma.
Te­le­vi­zi­ja je ne­što što se ne mi­je­nja, što uvi­jek osta­je isto i ni­šta, do­sled­no oštrom efek­tu fan­ta­sti­ke i uto­pi­ji ilu­zi­je. Ta­ko­đe, ni­šta ma­nje, te­le­vi­zi­ja je bez isto­ri­je, u stro­žem smi­slu te ri­je­či. Ne­što kao pro­mje­na bez kon­kret­no­sti ko­ja se gra­di na prin­ci­pi­ma is­pra­zne ak­tu­el­no­sti; kao sre­di­na ili po­sto­ja­nje na svo­jim po­če­ci­ma (mi­sli­mo na te­le­vi­zi­ju kao na gi­gant­skog si­sa­ra, kao na sun­đer, ili još bo­lje me­du­zu!), te­le­vi­zi­ja je bes­kraj­na u svo­joj neo­d­re­đe­no­sti. Otud, po­sto­ja­ti na na­čin te­le­vi­zi­je pred­sta­vlja vi­še od či­na iz­mi­ca­nja. Me­đu­tim, s njom ra­zu­mi­je­mo da će po­to­nja re­vo­lu­ci­ja na­stu­pi­ti tek on­da, kad svi bu­de­mo sve, ba­če­ni na sva mje­sta. Ni­je mo­gu­će osu­di­ti te­le­vi­zi­ju ni za šta. Na­pro­tiv, tre­ba uvi­dje­ti ka­ko ona pro­ti­če bez­in­te­re­sno: u te­le­vi­zij­skom pre­no­su za­ti­če­mo sce­nu po­vla­če­nja. Bu­ji­ca in­for­ma­ci­ja na­pa­da bu­kom ko­ja nas op­sje­da sa­mim pri­zo­rom pra­znog. Pa ipak, baš kao i smrt, te­le­vi­zi­ja do­la­zi sa stra­ne, re­a­gu­ju­ći na ne­pre­no­si­vo, ujed­no je ni­šta od do­ga­đa­ja i svje­tlo ko­je se pro­sti­re pu­sti­njom ko­ja je sva od sre­di­šnje tač­ke.
On­dje gdje se od­vi­ja te­le­vi­zij­ski pre­nos, ot­kri­va se sli­ka na ko­joj ne­ma ni­čeg (to je je­dan zid na bi­je­loj), i tim pri­je, to je sli­ka že­lje ko­ju lu­či ne­svje­sno. Si­mu­la­ci­ja je na dje­lu sva­ki put kad te­le­vi­zi­ja iza­đe iz gra­da; da li je mo­gu­će, i šta zna­či po­sto­ja­nje ka­na­la o pri­ro­di? Kao grad ko­ji se vra­ća u svo­ju utro­bu, lo­gič­no je da tre­ba te­le­vi­zi­ju ko­ja će ga pro­kri­va­ti u po­ba­ča­ju. Tre­ba is­ta­ći ka­ko se grad ne do­ga­đa spo­lja, pri­je se tro­ši u unu­tra­šnjoj di­na­mi­ci, da­le­kom iš­če­ki­va­nju i te­le­vi­zij­skom lu­ta­nju ko­je ma­nič­no pro­du­ža­va odi­sej­stvo bez do­ga­đa­ja.
Kao da ne­ma kra­ja te­le­vi­zi­ji, što je či­sti pri­vid, jer još ne­ma ni nje­nog po­čet­ka, onog za­si­je­ca­nja kroz ko­ji bi pro­blje­snu­la. Ali, ov­dje otva­ra­mo ma­li pro­stor ko­ji ko­ri­sti­mo ka­ko bi­smo na tre­nu­tak iz­o­kre­nu­li ču­ve­ni Ni­če­ov afo­ri­zam, pre­po­zna­ju­ći: Da ne­ma Ame­ri­ke, umr­li bi­smo od isti­ne! U ovom je spa­ko­va­na ci­je­la isti­na postsa­vre­me­nog sta­nja, di­gi­tal­no ko­lo­ni­zo­va­nog i ak­tu­el­no iz­bri­sa­nog. Tek u si­ro­vom in­for­ma­tič­kom cir­ku­li­sa­nju svi­jet pri­do­bi­ja pre­vod, ko­ji je ko­li­ko frag­men­ta­ran to­li­ko i ka­ta­stro­fa­lan. Iz­me­đu osta­log, te­ro­ri­zam ma­nje bri­ne zbog zle me­to­de, a vi­še zbog to­tal­nog ig­no­ri­sa­nja ak­tu­el­ne vir­tu­a­li­za­ci­je.

Pi­še: Vuk Vu­ko­vić