Po­čet­kom de­cem­bra, u jed­nom ve­drom po­po­dne­vu po­zne je­se­ni, bio sam to­me oče­vi­dac, na ne­bu iz­nad Her­ceg No­vog – vi­dje­la su se „tri sun­ca“. Da, baš tri. Ne­vje­ro­va­tan i atrak­ti­van fe­no­men, svo­je­vr­sna vi­zu­el­na var­ka, ko­ja se ja­vlja pod okol­no­sti­ma ni­skih tem­pe­ra­tu­ra, kri­sta­la u at­mos­fe­ri i po­seb­nog ugla pa­da­nja sun­če­vih zra­ka. Sve to u oku po­sma­tra­ča stva­ra ilu­zi­ju „umno­ža­va­nja“ Sun­ca. To­ga da­na, ko se za­de­sio u No­vom, mo­gao je uoči­ti da je ovo ne­be­sko ti­je­lo ima­lo po je­dan svoj „du­pli­kat“ sa sva­ke stra­ne - a to­me još tre­ba do­da­ti od­raz kom­plet­ne ove po­ja­ve u mo­ru... pa se u jed­nom mo­men­tu či­ni­lo da nas oba­sja­va šest ili se­dam su­na­ca!
Ne­ma bo­lje ni pri­klad­ni­je ri­je­či za sve ovo ne­go – sjaj­no! Ono što se ta­da nu­di­lo go­lom ljud­skom oku, pre­va­zi­šlo je po­e­zi­ju, a opet, ta­ko je ob­ja­šnji­vo i ra­ci­o­nal­no – da ne osta­vlja mje­sta za na­ga­đa­nja i ču­đe­nja. U od­re­đe­nom am­bi­jen­tu, pod od­re­đe­nim uglom po­sma­tra­nja, jed­no­stav­no – „ oči ne po­ma­žu“. Taj am­bi­jent ko­ji „va­ra i la­že“, po­ne­kad ima uzrok u sa­mom po­sma­tra­ču ( pi­jan ili pro­sto uz­bu­đen čo­vjek – npr.), a ne­ka­da, eto, raz­lo­zi za­blu­de su objek­tiv­ni ( mrak, obla­ci, pre­la­ma­nje svje­tlo­sti...). Ovaj pri­zor na bo­ke­škom ne­bu, bio je – ma­lo je re­ći – pre­li­jep, ali po­put mno­gih ta­kvih kra­so­ta ko­je ma­me na­šu pa­žnju, ni­je bio re­a­lan, tj. su­ge­ri­sao je po­gre­šan za­klju­čak.
Pro­mi­šlja­ju­ći ovu ču­de­snu po­ja­vu, čo­vjek se mo­že za­mi­sli­ti nad či­nje­ni­com ko­li­ko je ve­li­ka mo­guć­nost ob­ma­ne i pre­va­re, od­no­sno – ka­ko su var­lji­va čo­vje­ko­va ču­la, i ko­li­ko je po­treb­no opre­za i on­da ka­da se gle­da „ši­rom otvo­re­nih oči­ju“. S dru­ge stra­ne, ne bi bi­lo po­gre­šno oti­snu­ti se mi­sli­ma i na su­prot­nu stra­nu, pa za­klju­či­ti ka­ko su sa­me či­nje­ni­ce var­lji­ve, i po­ne­kad ire­le­vant­ne, go­to­vo su­vi­šne, u od­no­su na mo­me­nat, tre­nu­tak in­spi­ra­ci­je, na­dah­nu­ća... Da, za­i­sta, ov­dje se pred na­ma otva­ra­ju dva pu­ta, dva raz­li­či­ta shva­ta­nja ži­vo­ta, raz­li­či­ta od­no­sa pre­ma svi­je­tu ko­ji nas okru­žu­je. Čak i ako pre­sko­či­mo pra­sta­ru fi­lo­sof­sku di­le­mu oko to­ga ko­li­ko je svi­jet oko nas, je­dan sa­stav objek­tiv­nih fa­ka­ta, a ko­li­ko je sve to pro­sto pro­jek­ci­ja na­še su­bje­tiv­no­sti - ipak ne­će­mo iz­bje­ći pi­ta­nje vred­no­va­nja onog što vi­di­mo, ma­kar ne ima­li ni­ka­kvu sum­nju u nje­gov re­a­li­tet.
Eto, ne­ka smo sa­gla­sni da je Sun­ce jed­no i je­di­no, i da ne mo­že ima­ti svo­ga „dvoj­ni­ka“ – osim pri ne­koj fa­ta­mor­ga­ni. I ta­da, to i ta­kvo Sun­ce, nas „va­ra“ i pri mno­go ja­sni­jim i bi­stri­jim okol­no­sti­ma, od onih go­re na­ve­de­nih. Ono, iako ne­pre­sta­no sto­ji u od­no­su na nas, već mi­le­ni­ju­mi­ma i ge­ne­ra­ci­ja­ma ljud­skog po­sto­ja­nja, stva­ra uti­sak da se „ra­đa“, da „pu­tu­je“, da se „skri­va“, pa na kra­ju „od­la­zi na po­či­nak“. Pra­vi, objek­tiv­ni, na­uč­ni po­da­ci ni­je­su nam od bog­zna ka­kve ko­ri­sti, a ni od po­tre­be – ka­da je u pi­ta­nju sva­ko­dnev­ni ži­vot. „Iz­la­zak“ i „za­la­zak“ Sun­ca su poj­mo­vi ko­ji su to­li­ko ure­za­ni u te­melj ljud­ske svi­je­sti ( ka­ko ko­lek­tiv­ne, ta­ko i one po­je­di­nač­ne ), da je ljud­ski ži­vot bez te „la­ži“ ne­za­mi­sliv. Ljud­ska kul­tu­ra i du­hov­nost je to­li­ko opi­sa­na i osli­ka­na tom „pre­va­rom“, da se ov­dje po­sta­vlja ve­o­ma ozbilj­no i du­bo­ko pi­ta­nje – gdje sta­nu­je pra­va isti­na? U je­zi­ku, u sr­cu, ili u sa­bra­nim i od­u­ze­tim br­o­je­vi­ma?
Da čo­vjek ni­je sa­mo ma­te­ri­jal­no i tje­le­sno bi­će, ne­go da je u mno­go ve­ćoj mje­ri emo­ti­van i du­ho­van - to je sta­ra isti­na. Me­đu­tim, po­sle­di­ce ove isti­ne, ka­da je u pi­ta­nju te­ma o ko­joj go­vo­ri­mo, bit­no ko­mli­ku­ju mo­guć­nost ja­snog za­ključ­ka. Šta mi zna­če na­uč­ne či­nje­ni­ce o od­no­su Sun­ca, Mje­se­ca i Ze­mlje - u mo­men­tu pre­tje­ra­ne tu­ge, ili opet ve­li­ke ra­do­sti? A lju­bav, ra­dost, tu­ga i mr­žnja...mno­go vi­še opre­dje­lju­ju na­še po­stup­ke, i usmje­ra­va­ju naš ži­vot – ne­go na­uč­na sa­zna­nja i ko­nač­ni re­zul­ta­ti ne­kih ra­čun­skih ope­ra­ci­ja. Kad sam tu­žan – ta­da ne pri­zna­jem po­sto­ja­nje ni ovog jed­nog, je­di­nog Sun­ca, a kad sam is­pu­njen lju­ba­vlju, ta­da, i bez kri­sta­la u at­mos­fe­ri, vi­dim ih vi­še, i osje­ćam ve­ću to­plo­tu i sjaj, ne­go što bi to mo­gle po­ka­za­ti ka­zalj­ke na ka­kvom me­te­o­ro­lo­škom in­stru­men­tu.
Opet, za­lju­bljen čo­vjek će re­ći da Sun­ce, kao cen­tar na­šeg pla­ne­tar­nog si­ste­ma, i uzroč­nik ži­vo­ta na Ze­mlji - mo­žda mo­že ima­ti, pod ne­kim at­mos­fer­skim sti­ca­jem okol­no­sti, svog „dvoj­ni­ka“ - ali oso­ba u ko­ju se za­lju­bio i ko­ju vo­li, ni pod ka­kvim okol­no­sti­ma, ne mo­že ima­ti njoj rav­nu, a ka­mo­li – istu. Još ako ta­kva oso­ba ka­že da je nje­go­va vo­lje­na „je­di­no istin­sko Sun­ce“, te da ovo iz astro­no­mi­je „ni­ti gri­je, ni­ti zra­či“ kao nje­go­va lju­bav - mi­slim da smo pred ve­li­kim pro­ble­mom utvr­đi­va­nja isti­ne, ma­kar kad je naš za­lju­blje­ni pri­ja­telj u pi­ta­nju.
Po­et­sko Sun­ce, ko­je „iz­la­zi“, „ra­đa se“, pa čak i „umi­re“ in­spi­ri­sa­lo je mno­ge lju­de na broj­na hra­bra i li­je­pa dje­la, i po­slu­ži­lo za opis ta­kvih pod­vi­ga onim ge­ne­ra­ci­ja­ma ko­je su se ro­di­le ka­sni­je... dok hlad­ni i ni­je­mi astro­nom­ski fak­ti­ci­tet „ne­po­kret­ne zvi­je­zde“ oko ko­je se okre­ću dru­ga ti­je­la, če­sto ni­je bio ka­dar da mrd­ne da­lje od ka­bi­ne­ta fi­zi­ča­ra.
Ovih da­na ide­mo u su­sret Bo­ži­ću, naj­ra­do­sni­jem cr­kve­nom pra­zni­ku u na­šem na­ro­du. „Bo­žić mi je – dra­go mi je“! Ta­ko su pje­va­li na­ši pre­ci. A još sta­ri­ja bo­žić­na pje­sma od te je­ste onaj cr­kve­ni tro­par „Ro­žde­stvo Tvo­je“... u kom hri­šća­ni No­vo­ro­đe­nog Hri­sta na­zi­va­ju „Sun­cem Prav­de“. Ci­je­la isto­ri­ja bo­žić­nog pra­zni­ka je ve­za­na za po­bje­du du­ha nad pro­la­znim či­nje­ni­ca­ma ovo­ga svi­je­ta. Na­i­me, 25. de­cem­bar ( od­no­sno 7. ja­nu­ar ) ni­je da­tum za ko­ji vje­ru­je­mo da je za­pi­san od ne­kog ju­dej­skog ma­ti­ča­ra, ni­ti hri­šćan­skog isto­ri­ča­ra kao dan Hri­sto­vog ro­đe­nja. Pro­sto, ta­kav za­pis ko­ji bi nas vo­dio ne­kom evi­den­ti­ra­nom da­tu­mu - ne po­sto­ji. Pra­zno­va­nje Bo­ži­ća je na­sta­lo tri-če­ti­ri vi­je­ka po­sli­je Hri­sta, ka­da su cr­kve­ni lju­di uze­li pa­gan­ski pra­znik „ne­po­bje­di­vog sun­ca“, za osnov no­vog bo­go­slu­že­nja. Pa­gan­sko odu­še­vlje­nje fe­no­me­nom ja­ča­nja sun­če­ve po­ja­ve na ne­bu, upra­vo u da­ne po­sli­je zim­ske krat­ko­dnev­ni­ce - 25. de­cem­bra, hri­šća­ni­ma je po­slu­ži­lo kao mo­tiv da uka­žu na Isu­sa Hri­sta, Bo­go­čo­vje­ka, ko­ji svo­jim do­la­skom na Ze­mlju, svo­jom lič­no­šću, svo­jim spa­so­no­snim dje­lom i svo­jom na­u­kom, pred­sta­vlja pra­vo, istin­sko Sun­ce. Go­spod Isus Hri­stos je­ste za vje­ru­ju­će lju­de Isti­na, ne­pro­mje­nji­va i si­gur­na Isti­na, ko­ja svi­je­tli i gri­je sve na ovom svi­je­tu, u od­no­su na ne­be­sko ti­je­lo ko­je zo­ve­mo „Sun­cem“, a ko­je stal­no mi­je­nja svoj po­lo­žaj i svoj lik pred na­ma, pa se či­ni da nas va­ra, i on­da ka­da nam je naj­o­da­ni­je.
(Autor je rek­tor
Ce­tinj­ske bo­go­slo­vi­je)


Pi­še: Goj­ko Pe­ro­vić