Po­zna­ti ita­li­jan­ski te­o­re­ti­čar Nor­ber­to Bo­bio de­fi­ni­še de­mo­kra­ti­ju kao “vla­da­vi­nu jav­ne mo­ći u jav­no­sti”. Po­jam ‘’jav­no’’ u po­me­nu­toj de­fi­ni­ci­ji od­no­si se na ot­kri­ve­nost, vi­dlji­vost, čul­nu do­stup­nost od­no­sa mo­ći i dru­štva.
U de­mo­kra­ti­ji ne po­sto­ji ni­ka­kva taj­na moć ko­ja upra­vlja stva­ri­ma i ure­đu­je ži­vot lju­di mi­mo nji­ho­ve vo­lje. Od­no­si mo­ći i si­stem od­lu­či­va­nja mo­ra­ju bi­ti do­stup­ni jav­no­sti, od­no­sno jav­nom is­pi­ti­va­nju i pro­cje­ni.
Pra­vo na slo­bo­du iz­ra­ža­va­nja ga­ran­to­va­no je čla­nom 47 Usta­va Cr­ne Go­re, i ono je od ključ­ne va­žno­sti za raz­voj de­mo­krat­skog dru­štva. Po­red svo­je ulo­ge u po­sti­za­nju isti­ne, jav­nost ima ulo­gu i u ostva­ri­va­nju dvi­je ve­li­ke dru­štve­ne vr­li­ne: prav­de i mi­ra. Sto­ga su me­di­ji po­gon za pro­iz­vod­nju pred­sta­va o stvar­no­sti. U raz­ma­tra­nju me­dij­skog uti­ca­ja tre­ba ima­ti u vi­du da nji­ho­vi pro­iz­vo­di, vi­je­sti, ne sa­mo da pred­sta­vlja­ju ne­go i kre­i­ra­ju re­al­nost.
Još je He­gel tvr­dio da je či­ta­nje no­vi­na po­sta­li mo­der­na “ju­tar­nja mo­li­tva”. Tom­son je uka­zao na ve­zu iz­me­đu me­di­ja i raz­vo­ja sa­vre­me­nog dru­štva. Me­di­ji nas snab­di­je­va­ju s vi­še oba­vje­šte­nja, a od nas za­vi­si ka­ko će­mo ih ko­ri­sti­ti. Me­di­ji tre­ba da bu­du slo­bod­ni, od­no­sno da ne pri­kri­va­ju ne­slo­bo­de. In­fo­r­ma­ci­je ne tre­ba da se is­kri­vlju­ju i ne smi­ju da ši­re gla­si­ne, od­no­sno da dez­in­for­mi­šu jav­nost, kao i da ši­re pro­pa­gan­du oslo­nje­nu na pred­ra­su­de i ste­re­o­ti­pe.
Gu­sti­na in­for­ma­ci­ja se stal­no po­ve­ća­va, a nji­ho­va isti­ni­tost sma­nju­je. Me­di­ji su u po­tje­ri za sen­za­ci­ja­ma, a ne­kad ih i sa­mi stva­ra­ju. Kod pre­no­še­nja vi­je­sti pro­blem se svo­di na po­sti­za­nje tač­nog i jav­nog pre­no­še­nja. “Su­ža­va­nje” ili “pro­ši­ri­va­nje” vi­je­sti omo­gu­ću­je da se iz­o­sta­vi ono bit­no ili da se do­da ne­što što mi­je­nja smi­sao vi­je­sti. Ne­na­vo­đe­njem iz­vo­ra vi­je­sti ula­zi se u sfe­ru po­lu­i­sti­na i ne­i­sti­na. Bez na­vo­đe­nja iz­vo­ra sam no­vi­nar po­sta­je od­go­vo­ran za vi­jest. Kod tra­ga­nja za vi­je­sti­ma, pro­blem je da li se ra­zu­mi­je šta se tra­ži, da li se pre­po­zna­je ono što je tra­že­no i da li je no­vi­nar u sta­nju da od vi­je­sti odvo­ji na­sla­ge ne­i­sti­ne. Bez stal­nog pro­vje­ra­va­nja tra­ga­nje za vi­je­sti­ma po­sta­je tra­ga­nje za sen­za­ci­ja­ma, od­no­sno in­te­re­sant­nost vi­je­sti po­sta­je va­žni­ja od isti­ni­to­sti.
Kod in­ter­pre­ta­ci­ja vi­je­sti po­treb­no je pri­lič­no zna­nje u ve­zi onog što se in­ter­pre­ti­ra. Pro­blem je što se če­sto vi­še in­si­sti­ra na”lič­nom sta­vu” no­vi­na­ra, ne­go na za­sno­va­no­sti in­te­r­pre­ta­ci­je.
No­vi­nar mo­ra br­zo da re­a­gu­je, ali br­zi­na ne bi smje­la da uma­nji dje­lo­va­nje no­vi­nar­skog pro­iz­vo­da. Do­bar no­vi­nar tr­pi vi­še pri­ti­sa­ka, pa i nje­gov osje­ćaj od­go­vor­no­sti mo­ra da bu­de ve­ći. Naj­vi­ši stu­panj pred­sta­vlja is­tra­ži­vač­ko no­vi­nar­stvo. Tu se pret­po­sta­vlja da no­vi­nar-lič­nost mo­že stva­ra­lač­ki da pri­stu­pi pro­ble­mu ko­ji se is­tra­žu­je. Va­žan je mo­ral­ni in­te­gri­tet is­tra­ži­vač­kog no­vi­na­ra, ko­ji ne bi smio za­da­tak da pri­hva­ta pre­ko te­le­fo­na, od­no­sno uvi­jek bi mo­rao da od­bi­ja da mu se ne­ko sa stra­ne mi­je­ša u po­sao. Uz cen­zu­ru, no­vi­nar­stvo po­sta­je, ka­ko je upo­zo­rio Đerđ Lu­kač, pro­sti­tu­ci­ja. No, svje­do­ci smo i “hu­škač­kog no­vi­nar­stva”, kao što je bi­lo na pri­mjer za vri­je­me ras­pa­da biv­še SFRJ, a što je pred­sta­vlja­lo mo­ral­nu i pro­fe­si­o­nal­nu de­gra­da­ci­ju no­vi­na­ra­stva i no­vi­na­ra. Ne­sum­nji­vo je da slo­bo­da iz­ra­ža­va­nja pred­sta­vlja vr­lo va­žno ljud­sko pra­vo, ko­je je kop­ča iz­me­đu gra­đan­skih i po­li­tič­kih pra­va. Ne­ma de­mo­kra­ti­je bez mo­guć­no­sti da se iz­ra­zi mi­šlje­nje i ob­ja­ve i sa­zna­ju sva oba­vje­šte­nja, kao što ne­ma ni ljud­skih pra­va bez pret­hod­ne mo­guć­no­sti da sva­ko bu­de oba­vi­je­šten o svo­jim pra­vi­ma i o pu­te­vi­ma i na­či­ni­ma nji­ho­vog ostva­ri­va­nja. Me­đu­tim, na dru­goj stra­ni, slo­bo­da iz­ra­ža­va­nja ne smi­je bi­ti iz­go­vor za bi­lo ko­ji ob­lik dis­kri­mi­na­ci­je po bi­lo ko­jem lič­nom svoj­stvu, uklju­ču­ju­ći i go­vor mr­žnje. Ka­da su u pi­ta­nju me­di­ji, oni su, zbog svo­je in­for­ma­tiv­ne funk­ci­je, naj­va­žni­ji ka­na­li pre­ko ko­jih se pre­no­se po­ru­ke i ob­li­ku­ju sta­vo­vi jav­nog mnje­nja.
Sa­gla­sno to­me, me­di­ji su ključ­ni ak­te­ri po­li­tič­ke so­ci­ja­li­za­ci­je i in­ter­kul­tu­ral­nog di­ja­lo­ga - otvo­re­ne raz­mje­ne mi­šlje­nja iz­me­đu po­je­din­ca i dru­štve­nih gru­pa raz­li­či­tog na­ci­o­nal­nog po­ri­je­kla, vjer­skog i po­li­tič­kog ubje­đe­nja i dr.
Za­hva­lju­ju­ći svom uti­ca­ju u for­mi­ra­nju jav­nog mnje­nja, me­di­ji su u mo­guć­no­sti da do­pri­ne­su iz­grad­nji otvo­re­nog i to­le­rant­nog dru­štva, da uti­ču na raz­vi­ja­nje kul­tu­re ljud­skih pra­va, jed­na­ko­sti, mi­ra i ne­na­si­lja, ali su, isto ta­ko, i moć­no oru­đe za ras­pi­ri­va­nje ra­znih ob­li­ka mr­žnje, ne­tr­pe­lji­vo­sti i ne­to­le­ran­ci­je pre­ma na­ci­o­nal­nim, vjer­skim i dru­gim ma­nji­na­ma. Upra­vo se na to­me i za­sni­va nji­ho­va od­go­vor­nost i du­žnost da se su­zdr­že od svih ob­li­ka dis­kri­mi­na­ci­je, uklju­ču­ju­ći i go­vor mr­žnje. Zbog to­ga je prav­nim pro­pi­si­ma ja­sno po­sta­vljen okvir i de­fi­ni­sa­na gra­ni­ca iz­me­đu slo­bo­de iz­ra­ža­va­nja i ob­ja­vlji­va­nja ide­ja, in­for­ma­ci­ja i mi­šlje­nja i go­vo­ra mr­žnje, kao prav­no ne­do­pu­šte­ne i mo­ral­no ne­pri­hva­tlji­ve ma­ni­fe­sta­ci­je slo­bo­de iz­ra­ža­va­nja. S tim u ve­zi, po­seb­nu ulo­gu i od­go­vor­nost ima­ju me­di­ji. Oni su du­žni da vjer­no i od­go­vor­no, bez na­ci­o­nal­nih pred­ra­su­da iz­vje­šta­va­ju i ko­men­ta­ri­šu po­ja­ve iz dru­štve­nog ži­vo­ta, kao i da u svom ra­du po­štu­ju vi­so­ke pro­fe­si­o­nal­ne i etič­ke stan­dar­de, ka­ko bi u he­te­ro­ge­nim, mul­ti­et­nič­kim i mul­ti­kon­fe­si­o­nal­nim dru­štvi­ma, kao što je Cr­na Go­ra do­pri­ni­je­li me­đu­na­ci­o­nal­noj to­le­ran­ci­ji, mir­noj i de­mo­krat­skoj ko­eg­zi­sten­ci­ji i dru­štve­noj sta­bil­no­sti.
(Autor je po­li­ti­ko­log)

Pi­še: Nik Ga­šaj