Ako me pi­ta­te da li je za na­ma još jed­na go­di­na re­ći ću vam iskre­no i bez uvi­ja­nja: je­ste, iako su mno­gi pri­želj­ki­va­li da ni­je, ali će za­la­ga­njem ove vla­sti 31. u po­noć sti­ći no­va, pro­iz­ve­de­na u Sr­bi­ji, od do­ma­ćih re­sur­sa, autoh­to­na, ne­pr­ska­na, ta­ko­re­ći- or­gan­ska No­va go­di­na, u ko­ju smo na pred­log mi­ni­stra Ve­li­mi­ra Ili­ća svi ulo­ži­li po or­gan, ko­ji je mi­ni­star Ilić bio spre­man i sad da po­ka­že, ali je na pred­log RRA od­lu­če­no da to uči­ni po­sle po­no­ći, kad i go­spo­din Kri­sti­jan na “Far­mi”!
Da li je go­di­na za na­ma bi­la uspje­šna?!
Je­ste, ma­da ni­smo po­sti­gli ni­šta, ali smo u to­me ni­šta po­sti­gli mno­go, uči­niv­ši da gra­đa­ni Sr­bi­je zna­čaj­no osje­te to ni­šta, jer i to je ne­što, a u to­me ne­što kri­je se su­šti­na sti­ho­va De­san­ke Mak­si­mo­vić: “Lju­bav je li­je­pa sa­mo dok se če­ka”, pa oni ko­ji kri­ti­ku­ju nas ospo­ra­va­ju i go­spo­đu Mak­si­mo­vić, iako je u svo­jim pje­sma­ma tra­ži­la po­mi­lo­va­nje za sve, bez raz­li­ke ko­joj po­li­tič­koj op­ci­ji pri­pa­da­li, ali ta­kvi­ma su iz­gle­da ne­ki stra­ni pje­sni­ci dra­ži, kao onaj, re­ci­mo, Snup Dog ko­ji pro­pa­gi­ra opi­ja­te, od­u­sta­ja­nje od pre­go­vo­ra sa EU i pri­zna­va­nje Ko­so­va i Me­to­hi­je!
Da li smo gri­je­ši­li- je­smo, ali u ne­zna­nju jer tek nam je če­tvr­ta go­di­na vla­sti, a onaj ko mo­že ne­što da za­mje­ri če­tvo­ro­go­di­šnja­ku taj mr­zi dje­cu i tre­ba mu ih od­u­ze­ti!
Još nam ni mleč­ni zu­bi­ći ni­su is­pa­li, a od nas se oče­ku­je da sa­mi pi­ški­mo, fi­gu­ra­tiv­no, a pi­so­ar je, go­spo­do kri­ti­ze­ri, pre­vi­sok i ne­pri­mje­ren če­tvo­ro­go­di­šnja­ku, a da i ne go­vo­rim o onim ba­ri­ca­ma oko nje­ga, jer je opo­zi­ci­ji lak­še da ono ura­di po plo­či­ca­ma, zna­ju­ći da sam smi­je­nio mi­ni­stra Ga­ši­ća i da tre­nut­no ne­ma­mo struč­ni­jeg za ke­ra­mi­čar­ske ra­do­ve…
Ima li u Sr­bi­ji cen­zu­re? Ima, pri­zna­jem za­pre­pa­šćen tim sa­zna­njem, jer evo već ko zna ko­ja “Sla­ga­li­ca” po re­du pro­la­zi bez rje­še­nja aso­ci­ja­ci­ja: “Alek mi­ro­to­či­vi”, od­no­sno, ona igra “Skoč­ko”, bez do­bit­ne kom­bi­na­ci­je: “Alek, Alek, Ba­bić, tref”, ali mi ni­je pa­lo na pa­met da zo­vem go­spo­đu Mil­ku Ca­nić i in­ter­ve­ni­šem, Vu­lin je već na pu­tu za stu­dio gdje će u di­rekt­nom uklju­če­nju obje­lo­da­ni­ti sa­zna­nja da lič­no Mi­ro­slav Mi­ško­vić sa­sta­vlja pi­ta­nja, dok su tak­mi­ča­ri am­ba­sa­do­ri ne­kih za­pad­nih dr­ža­va ko­ji­ma gla­so­ve po­zajm­lju­ju glum­ci pro­pa­lih pro­je­ka­ta Ra­do­ša Ba­ji­ća, ali ni­kom ni­šta ne za­mje­ram, ni­sam ta­kav, sa­mo bi­lje­žim ime­na i ša­ljem im “pa­u­ka” tri pu­ta dnev­no i even­tu­al­no pro­gla­sim teh­no­lo­škim vi­škom bez pra­va na ot­prem­ni­nu.
Da li drh­tim kao prut dok sto­jim pred va­ma i go­vo­rim sve ovo- da!
Za­bri­nut za Sr­bi­ju, a i sto­jim na Zo­ra­nu Ba­bi­ću, me­ško­lji se, ni­je išao u to­a­let 243 da­na, ali efe­kat je isti- drh­tim, ne kri­jem, jer naj­te­že je bi­ti pro­rok u svom se­lu i sve­tac za ži­vo­ta, ma­da ni­kad ni­sam imao aspi­ra­ci­je da bu­dem pro­rok, to su zlo­na­mjer­ne gla­si­ne onog Ži­ke ko­ji je jed­nu od “Ša­re­ni­ca” sni­mao u mom se­lu u ko­jem sam ne­dav­no po­lo­žio te­me­ljac za pro­je­kat “Se­ljak na vo­di i na­vod­nja­va­nju”, ma­da se is­po­sta­vi­lo da je se­lja­ku ukra­de­na lič­na kar­ta dok je orao, i da je ne­ko na nje­go­vo ime i ime mog bra­ta otvo­rio ne­ko­li­ko fir­mi, što je or­di­nar­na laž u šta sam vas uvje­rio pro­šav­ši po­li­graf i pri­je ne­go što su ga ušte­ka­li u stru­ju!
Ipak, Sr­bi­ja je da­nas cje­nje­ni­ja u svi­je­tu ne­go što je ikad bi­la- go­to­vo da ne­ma do­ma­ćin­stva u Za­pad­noj Evro­pi bez mag­ne­ta “Ser­bia” na fri­ži­de­ru, ko­ji su pro­iz­ve­de­ni u ko­o­pe­ra­ci­ji sa “mer­ce­de­som” i ki­ne­skim part­ne­ri­ma iz Blo­ka 70!
Da za­vr­šim, ma­da bi tre­ba­lo da na­sta­vi­te da sni­ma­te ka­ko ne zna­ju­ći da me sni­ma­ju drh­tim i bdim nad Sr­bi­jom- go­di­na za na­ma pam­ti­će se po ne­vje­ro­vat­nim us­pje­si­ma: No­vak Đo­ko­vić do­mi­ni­rao je svi­je­tom te­ni­sa za­hva­lju­ju­ći to­me što smo mi­ni­stra Ver­bi­ća uba­ci­li me­đu onu dje­cu što do­da­ju lop­ti­ce; Ke­bin ma­li ože­nio je Se­ve­ri­nu i po­li­vao srp­skim šam­panj­cem na srp­skoj jah­ti; mi­ni­star Ta­so­vac je po­la­ko po­čeo da go­vo­ri; Ra­sim Lja­jić je pre­šao osmi ni­vo igri­ce ko­ju je za­po­čeo još pri­je tri man­da­ta; stan­dard gra­đa­na je osjet­no ve­ći, u Bu­gar­skoj, ali to je je­dva tri­sta ki­lo­me­ta­ra od nas; Je­le­na Go­lu­bo­vić je pro­mi­je­ni­la ne­ko­li­ko ri­ja­li­ti­ja či­me smo do­ka­za­li da za mla­de ipak ima po­sla u Sr­bi­ji; a po­če­li su da se ja­vlja­ju i pa­ci­jen­ti ko­ji se dje­com ku­nu da za hi­rur­ške in­ter­ven­ci­je ni­su mo­ra­li da da­ju mi­to ve­ći od 500 eura, i to na šest ra­ta, a ka­me­no­lo­mi su, bo­ga­mi, pre­ma­ši­li sva oče­ki­va­nja u pro­iz­vod­nji ka­me­na te­me­lja­ca ko­je će­mo za ko­ji mje­sec po­če­ti i da iz­vo­zi­mo, uz uslov da ih na­ši struč­nja­ci po­la­žu.
Ipak, ono što vam od sr­ca že­lim u 2016. ni­su tri­ce ti­pa: zdra­vlje, pro­spe­ri­tet, lju­bav, slo­ga… već- me­ne!
Če­mu sve, ako nad Sr­bi­jom ne bdi ne­ko ko se­dam mi­nu­ta spa­va, a re­sto vre­me­na se tre­se i drh­ti k'o Se­la­ko­vić kad pr­sti­ćem pro­vje­ra­va da li ra­di osi­gu­rač, pa…
Ba­bi­ću, aj­mo, iz ku­ko­va- kao To­ma kad tre­se šlji­vu, il' go­vo­ri na en­gle­skom”…
dva­u­je­dan.rs

Autor: Mi­ha­i­lo Me­de­ni­ca