PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Pe­tro­vić se ni­ka­da ni­je že­nio i či­tav svoj ži­vot­ni vi­jek, iz­u­zev jed­nog re­la­tiv­no kra­ćeg vre­me­na, pro­veo je u kru­gu svo­je po­ro­di­ce, naj­pri­je je to bi­la nje­go­va maj­ka, djed i ba­ba, nje­go­va bra­ća i se­stra, a ka­sni­je je ži­vio u is­toj po­ro­dič­noj ku­ći sa svo­jom se­strom i nje­nim mu­žem, prav­ni­kom Ži­vo­ji­nom Pe­ri­ćem.
Pe­tro­vić se ni to­kom sta­rač­kih go­di­na ni­ka­ko ni­je mo­gao po­mi­ri­ti sa či­nje­ni­com da svo­je pen­zi­o­ner­ske da­ne pro­ve­de u mi­ru i ne­ak­tiv­no­sti. Na­pro­tiv, po­red pro­fe­si­o­nal­nog an­ga­žo­va­nja na Fi­lo­zof­skom fa­kul­te­tu, gdje je na­sta­vio da dr­ži na­sta­vu i stu­den­ti­ma pre­da­vao ne­ke po­seb­ne, spe­ci­ja­li­stič­ke kur­se­ve, upot­pu­nju­ju­ći i pro­ši­ru­ju­ći stan­dard­ni pro­gram ma­te­ma­tič­kih stu­di­ja, Pe­tro­vić je na­sta­vio da pi­še ne­ke no­ve ra­do­ve i da za­vr­ša­va ra­ni­je za­po­če­te, ka­ko bi ih ko­nač­no ob­ja­vio. Imao je na­mje­ru da po­je­di­ne ra­ni­je pu­bli­ko­va­ne ra­do­ve po­ve­že i ob­je­di­ni u ve­će cje­li­ne, kao što su to ra­di­li mno­gi auto­ri ko­ji su iz­me­đu dva svjet­ska ra­ta ob­ja­vlji­va­li po­seb­ne zbor­ni­ke i iza­bra­ne ra­do­ve. U tom po­slu mu je po­ma­gao nje­gov naj­bo­lji uče­nik i sa­rad­nik Jo­van Ka­ra­ma­ta. Pe­tro­vić je pla­ni­rao da svo­ja naj­va­žni­ja dje­la, iz­dvo­je­na iz sto­ti­ne ras­pra­va i na de­se­ti­ne ve­ćih ra­do­va, ob­je­di­ni u opus od 19 to­mo­va. Me­đu­tim, no­vo­na­sta­le rat­ne pri­li­ke su osu­je­ti­le ta­kav am­bi­ci­o­zan plan da pu­bli­ku­je za­jed­nič­ko, cje­lo­vi­to iz­da­nje svo­ga vi­še­de­ce­nij­skog plod­nog i ra­zno­vr­snog na­uč­nog, struč­nog i knji­žev­nog ra­da.
Po­seb­no je bio po­tre­sen pri­li­kom muč­kog, iz­ne­nad­nog na­pa­da Nje­mač­ke na nje­go­vu otadž­bi­nu, 6. apr­ila 1941. go­di­ne. Kao ve­li­ki i ne­po­ko­le­blji­vi pa­tri­o­ta i dio re­zer­vnog ofi­cir­skog ka­dra, bio je te­ško po­vri­je­đen no­vo­na­sta­lom rat­nom si­tu­a­ci­jom. Ma­da je imao pre­ko 70 go­di­na, on se i da­lje sma­trao ak­tiv­nim vi­so­kim re­zer­vnim ofi­ci­rom, oba­ve­znim da se uklju­či u rat­na dej­stva ko­ja su na­sta­la. Iako je mo­gao da se u me­đu­vre­me­nu pre­o­bu­če u ci­vil­no odi­je­lo, i ta­ko jed­no­stav­no iz­bjeg­ne za­ro­blja­va­nje i de­po­tra­ci­ju, kao što su mu sa­vje­to­va­li po­je­di­ni ofi­ci­ri, ima­ju­ći u vi­du nje­go­ve sta­rač­ke go­di­ne, on je hra­bro ostao uz svo­je dru­go­ve i sa nji­ma po­di­je­lio da­lju sud­bi­nu.
Od­ve­den je u Nje­mač­ku i u lo­go­ru u Nir­nber­gu po­čeo da pro­vo­di svo­je za­ro­blje­nič­ke da­ne. Ali, sta­ri i bo­le­sni čo­vjek ni­je mo­gao ta­ko jed­no­stav­no da pod­no­si su­ro­ve i ne­ljud­ske uslo­ve ži­vo­ta, pa je ubr­zo ja­ko osla­bio i pri­je­ti­la mu je fa­tal­na ži­vot­na za­vr­šni­ca. Ipak, Pe­tro­vić je u lo­go­ru sto­ič­ki i do­sto­jan­stve­no pod­no­sio sve ne­da­će, te­go­be i is­ku­še­nja ko­ja su bi­la sva­ko­dne­vi­ca.
Vra­tio se u Be­o­grad, ali vid­no fi­zič­ki pro­pao i du­hov­no iz­nu­ren. Nje­go­va se­stra i zet su pred­u­ze­li od­go­va­ra­ju­će mje­re ka­ko bi Mi­ha­i­lu po­mo­gli i omo­gu­ći­li da se une­ko­li­ko opo­ra­vi od sve­ga ono­ga što je u pet­hod­nom pe­ri­o­du pre­ži­vio i pre­tr­pio. Ipak, i po­red svih na­po­ra, ovaj ve­li­kan je na­sta­vio i da­lje da pro­pa­da u sva­kom po­gle­du. Pe­tro­vi­ća je iz­u­zet­no te­ško bo­lje­la či­nje­ni­ca da je nje­go­va otadž­bi­na po­sta­la dio oku­pi­ra­ne Evro­pe i da Sr­bi­jom vla­da kvin­slin­ški re­žim pod­re­đen ne­pri­ja­te­lju. Ni­ka­ko ni­je že­lio da ima bi­lo ka­kve ve­ze sa zva­nič­nim vla­sti­ma i iz­daj­nič­kim re­ži­mom. Za­to se klo­nio jav­ne dje­lat­no­sti i po­vu­kao u svo­ju so­bu, ka­ko bi na­sta­vio rad na mno­go­broj­nim ne­do­vr­še­nim ru­ko­pi­si­ma. Ipak, nje­go­va ener­gi­ja je spla­snu­la, baš kao i mo­ti­va­ci­ja. Re­zig­ni­ran i ne­za­do­vo­ljam, obo­lio i fi­zič­ki oro­nuo, vi­še se ni­je že­lio sre­ta­ti ni sa svo­jim sta­rim i pro­vje­re­nim pri­ja­te­lji­ma.
Mi­ha­i­lo Pe­tro­vić je te­ško one­mo­ćao po­če­kom ju­na 1943. go­di­ne. Po­sled­nji put se po­ja­vio u jav­nost 14. fe­bru­a­ra 1943. go­di­ne, ka­da se u Sa­bor­noj cr­kvi odr­žao po­men ge­ni­jal­nom Ni­ko­li Te­sli. Ta­da je tom cr­kve­nom či­nu pri­su­stvo­va­lo mno­go na­ro­da, po­što­va­la­ca li­ka i dje­la ve­li­kog Li­ča­ni­na, ko­ji je umro na Bo­žić 7. ja­nu­a­ra 1943. go­di­ne, u nju­jor­škom ho­te­lu Nju­jor­ke­ru. U dru­štvu Mi­ha­i­la Pe­tro­vi­ća, u Sa­bor­noj cr­kvi su bi­li ne­ki nje­go­vi naj­in­tim­ni­ji pri­ja­te­lji, me­đu ko­ji­ma iz­dva­ja­mo Bog­da­na Ga­vri­lo­vi­ća i Mi­lo­ša Tri­vun­ca.
„Ne tu­že­ći se ni­ko­me i ne ja­di­ku­ju­ći, do­če­kao je Mi­ka smrt i uga­sio se kao do­go­re­la svi­je­ća 8. ju­na 1943. Umro je od­mah po­sli­je po­la no­ći, tač­no u 0 ča­so­va i 35 mi­nu­ta.” Sju­tra­dan su ri­ba­ri, sta­ri dru­go­vi pro­sla­vlje­nog na­uč­ni­ka i naj­gla­so­vi­ti­jeg ala­sa, na ru­ka­ma pre­ni­je­li kov­čeg sa nje­go­vim po­sma­tr­nim osta­ci­ma do Sa­bor­ne cr­kve. Od ve­li­kog čo­vje­ka ko­ji je oti­šao u besmtnost, pri­god­nim go­vo­rom opro­sti­li su se Mi­lu­tin Mi­lan­ko­vić i Ni­ko­la Po­po­vić.
Nje­gov rod­ni Be­o­grad je sma­trao za po­treb­nim da ime svo­ga slav­nog i po­pu­lar­nog su­gra­đa­ni­na, uči­ni traj­no „pri­sut­nim” u gra­du iz­me­đu dvi­ju ve­li­kih ri­je­ka i ti­me što mu je do­di­je­lje­na jed­na uli­ca u naj­u­žem di­je­lu sta­ro­ga di­je­la Be­o­gra­da. Uli­ca Mi­ke Ala­sa se na­la­zi na Dor­ćo­lu, u ne­po­sred­noj bli­zi­ni Du­na­va, od­no­sno ma­ri­ne Dor­ćol, na op­šti­ni Sta­ri grad. Po­red to­ga, u užem di­je­lu Be­o­gra­da, u Uli­ci go­spo­da­ra Jo­va­na (br. 22) na­la­zi se i osnov­na ško­la, ko­ja no­si na­ziv Mi­ha­i­lo Pe­tro­vić Alas. Ime Mi­ha­i­la Pe­tro­vi­ća Ala­sa no­si i De­ve­ta be­o­grad­ska gim­na­zi­ja.
Mi­ha­i­lo Pe­tro­vić je ko­nač­no, pre­ko po­la vi­je­ka po­sli­je smr­ti (kra­jem 20. sto­lje­ća), po­stao do­stu­pan ši­ro­kom kru­gu či­ta­la­ca i po­što­va­la­ca, svo­jim mno­go­broj­nim dje­li­ma po­ve­za­nim u jed­nu cje­li­nu. Na­i­me, Sa­bra­na dje­la Mi­ha­i­la Pe­tro­vi­ća iza­šla su iz štam­pe u iz­da­nju Za­vo­da za udž­be­ni­ke i na­stav­na sred­stva (Be­o­grad, 1999), a ob­u­hva­ta­ju 15 to­mo­va.KRAJ