Pri­re­dio: dr Vu­kić Ilin­čić


Bo­ra­ve­ći u Al­ži­ru vi­še od dva mje­se­ca 1965. go­di­ne, kao vo­đa de­le­ga­ci­je Omla­di­ne Ju­go­sla­vi­je, pro­fe­sor La­kić je, im­pre­si­o­ni­ran onim što je vi­dio u toj ne­po­zna­toj i za­go­net­noj ze­mlji, svo­je uti­ske pre­to­čio u pu­to­pis, vri­je­dan sa isto­rij­ske, et­no­lo­ške, ali i sa umjet­nič­ke stra­ne: „Al­žir je ve­li­ka ze­mlja: bar se­dam pu­ta ve­ća od Ju­go­sla­vi­je i sa sa­mo de­set-je­da­na­est mi­li­o­na sta­nov­ni­ka. Ali to je ze­mlja pu­na kon­tra­sta ko­ji u pr­vi mah im­pre­si­o­ni­ra­ju stran­ca, da bi ga po­tom ras­tu­ži­li do su­za. Grad Al­žir je iz­ra­zit pred­stav­nik ta­kvog Al­ži­ra: ve­o­ma raz­vi­je­ne ze­mlje u pri­mor­skom di­je­lu sa mo­der­nim auto­stra­da­ma, naj­sa­vre­me­ni­je ob­ra­đe­nim dru­štve­nim ima­nji­ma i ta­mo du­blje pre­ma sr­cu Afri­ke, ze­mlje ve­li­kog si­ro­ma­štva.
Mo­žda je to pri­vid­na var­ka o im­pre­siv­no li­je­pom gra­du. Ne znam. Mo­žda ga u ta­ko li­je­po ru­ho obla­či upo­re­đe­nje sa Ka­zbom – mu­sli­man­skom če­tvr­ti gra­da sa sta­rom arap­skom ar­hi­tek­tu­rom, sa si­ću­šnim kao mrav na­bi­je­nim ku­ći­ca­ma, sa još ma­njim pen­dže­ri­ma, po­lu­mrač­nim so­ba­ma, sa uli­ca­ma gdje je i usred sun­ča­nog da­na si­ja­li­ca iz­vor svje­tlo­sti. Ta­kav je grad Al­žir – pun kon­tra­sta.
U ovom gra­du ta­ko re­ći ne­ma sta­ra­ca. Pra­va je ri­jet­kost sre­sti ih na uli­ci. Uglav­nom su to mla­di­ći ili lju­di sred­njih go­di­na.
– Mi smo po go­di­na­ma sta­ro­sti naj­mla­đi na­rod – s po­no­som ka­žu. Ali i sa tu­gom. Jer, mla­di ni­je­su uspje­li da osta­ra­ju. Bio je rat. Du­gi rat.
Ne­ma ni že­na na uli­ci, u gra­du. Upa­dlji­vo je to. Za­što ih ne­ma, gdje su? Ob­ja­šnje­nje stva­ra još ve­ću za­bu­nu: že­na ima dva mi­li­o­na vi­še od mu­ška­ra­ca. Isto to­li­ko je bi­la ci­je­na slo­bo­de ko­ju je Al­žir mo­rao da pla­ti u ra­tu. To je, mo­žda, od­go­vor na pi­ta­nje ot­kud to­li­ko vi­še že­na, ma­da su i one gi­nu­le u ra­tu... Pa ipak, grad je do­sta živ, ma­kar pre­ko da­na. Kol­por­te­ri svu­da, vi­ču, pro­da­ju no­vi­ne. Ima ih do­sta, naj­ra­zno­vr­sni­jih. Ali – i to stran­ca mo­že da pre­va­ri. Jer ti­raž no­vi­na je ma­li. Čak i oni naj­glav­ni­ji dnev­ni­ci ne­ma­ju ve­ći ti­raž od 20 do 30 hi­lja­da pri­mje­ra­ka. Za­što? Od­go­vor je – bol­no uvjer­ljiv: 95 od­sto al­žir­skog sta­nov­ni­štva je ne­pi­sme­no. Od ma­log bro­ja pi­sme­nih ne­znat­no njih zna­ju či­ta­ti i pi­sa­ti arap­ski – sa­mo dvi­je-tri hi­lja­de! Oku­pa­tor ni­je do­zvo­lja­vao u ško­la­ma na­sta­vu arap­skog je­zi­ka...
Isto­ri­ja je za­bi­lje­ži­la da su u sed­mom vi­je­ku Ara­pi na­se­li­li te­ri­to­ri­ju da­na­šnjeg Al­ži­ra, da su u nje­go­vom pla­nin­skom di­je­lu, da­na­šnjoj Ve­li­koj Ka­bi­li­ji, osta­li sta­ri Ber­be­ri – na­rod ko­me ni­je­su bi­la ne­po­zna­ta do­stig­nu­ća rim­ske kul­tu­re. Vje­ko­vi su pro­la­zi­li i Ber­be­ri su se asi­mi­li­ra­li. Pri­hva­ti­li su arap­ski je­zik i obi­ča­je. Da­nas su oni Ara­pi, kao i osta­li Al­žir­ci.
Pa, ipak, nji­hov je­zik se raz­li­ku­je od onog arap­skog ko­jim se go­vo­ri u osta­lom di­je­lu Al­ži­ra. To je ka­bil­ski di­ja­lekt arap­skog je­zi­ka, ili čak ka­bil­ski je­zik. A oni su Ka­bil­ci. Još pri­je se­dam-osam go­di­na je­dan al­žir­ski stu­dent u Be­o­gra­du, ka­da je čuo da sam Cr­no­go­rac, re­če mi: „Sa­če­kaj ma­lo, sad ću ti do­ve­sti jed­nog ze­mlja­ka.” Za­ču­dio sam se, jer moj „ze­mljak” je go­vo­rio fran­cu­ski.
„To su na­ši al­žir­ski Cr­no­gor­ci. Zar ne na­la­ziš slič­no­sti. Ako jed­nog da­na bu­deš do­šao u Al­žir, po­đi do Ka­bi­li­je i uvje­ri­ćeš se – Cr­no­gor­ci i Ka­bil­ci do­sta su slič­ni.”
Sje­tio sam se ovih ri­je­či. Za­i­sta, Ka­bi­li­ja ima do­sta slič­no­sti sa Cr­nom Go­rom. Svu­da pla­ni­ne, Đur­đu­ra sa vi­so­kim vr­ho­vi­ma, du­bo­ki ka­njo­ni ri­je­ka i po­to­či­ća, si­ro­ma­šna se­la, pre­kra­sni pej­za­ži. Ni ov­dje, u Ka­li­bi­ji, ne bi bi­lo te­ško po­sta­ti ve­li­ki sli­kar, ka­ko je to je­dan od njih re­kao vi­djev­ši cr­no­gor­ski pej­zaž ka­me­na, sun­ca i mo­ra. I Ka­bil­ci­ma je to bo­gat­stvo. Ali ne je­di­no.
I ti hra­bri lju­di mo­ra­li su po­ći vi­so­ko u pla­ni­ne – da bi bi­li slo­bod­ni. Bo­ga­tu ze­mlju su na­pu­šta­li i na go­lom ka­me­nu dru­go­va­li sa si­ro­ma­štvom du­go, du­go go­di­na. Po­mo­ran­dže, smo­kve i ma­sli­ne su bi­li ar­ti­kli pre­hra­ne. Ali – ni to­ga ni­je bi­lo do­sta. Bi­lo je slu­ča­je­va da je jed­no sta­blo ma­sli­ne – vla­sni­štvo čak i tri po­ro­di­ce. I pe­čal­ba je po­sta­la nji­hov sa­put­nik. Fran­cu­ska je bi­la „zlat­na” ze­mlja, kao ne­ka­da Ame­ri­ka Cr­no­gor­ci­ma”, za­vr­ša­va ovo po­re­đe­nje pro­fe­sor La­kić, da­ju­ći još jed­nu od­li­ku Al­ži­ra­ca: „Al­žir je ze­mlja pu­na ve­li­kih kon­tra­sta. Ali – kon­tra­sta u jed­nom ne­ma: u lju­ba­vi pre­ma tom sa­da si­ro­ma­šnom i sju­tra dži­nov­ski bo­ga­tom, slo­bod­nom, al­žir­skom Al­ži­ru. Ta lju­bav je ista, ve­li­ka i kod onog u Sa­ha­ri i kod ovog na mo­ru – slo­bod­nog al­žir­skog čo­vje­ka.”
(Na­sta­vi­će se)