Pro­fe­sor Zo­ran La­kić, obi­la­ze­ći raz­ne dr­ža­ve i pre­dje­le, na sa­mom kra­ju pro­šlog vi­je­ka bo­ra­vio je i u Ka­na­di. Ovaj nje­gov pu­to­pis odi­še lju­ba­vlju pre­ma po­ro­di­ci, či­ji su broj­ni čla­no­vi svo­ju eg­zi­sten­ci­ju ve­za­li za ovu da­le­ku ze­mlju, i ne­ka­ko no­si lič­ni pe­čat vi­še od osta­lih: „U Ka­na­di sam bo­ra­vio po po­zi­vu Srp­ske aka­de­mi­je na­u­ka i umjet­no­sti iz To­ron­ta – 1998. go­di­ne.
U To­ron­tu – na aero­dro­mu – sa­če­kao me moj si­no­vac, ko­ji kao in­že­njer ra­di u fa­bri­ci avi­o­na „Ka­na­dar”. Bio je sa njim i ma­li Mar­ko ko­ji go­vo­ri srp­ski sa ame­rič­kim ak­cen­tom. Po­sle ne­ko­li­ko za­jed­nič­kih da­na u To­ron­tu – na nje­go­vom srp­skom je­zi­ku mi je re­kao: – De­da, ja te uža­sno vo­lim.
Do­ma­ći­ni su mi na­pra­vi­li za­ni­mljiv pro­gram. Po­red pre­da­va­nja u Srp­skoj aka­de­mi­ji na­u­ka, bi­ću pri­mljen u di­plo­mat­skom pred­stav­ni­štvu u To­ron­tu, za­tim će po­ku­ša­ti da mi obez­bi­je­de pre­da­va­nja za stu­den­te sla­vi­sti­ke na ov­da­šnjem Fi­lo­zof­skom fa­kul­te­tu, obi­la­zak oko­li­ne To­ron­ta i su­sre­te sa na­šim do­se­lje­ni­ci­ma, sa nji­ho­vim ak­tiv­no­sti­ma; po­sje­te pra­vo­slav­nim hra­mo­vi­ma i još pu­no to­ga oče­ku­jem da se de­si – što ni­je mo­glo bi­ti pla­ni­ra­no.
Si­no­vac Dra­gi se po­sta­rao da i tu­ri­stič­ki pro­gram bu­de bo­gat. Naj­a­trak­tiv­ni­ji su bi­li ču­ve­ni Ni­ja­ga­ri­ni vo­do­pa­di, na gra­ni­ci pre­ma SAD. Na­pra­vi­li smo pu­no sni­ma­ka, a kao ku­ri­o­zi­tet is­ti­čem po­sje­tu jed­noj vi­na­ri – tik do Ni­ja­ga­ri­nih vo­do­pa­da. De­gu­sta­ci­ja je bes­plat­na. Ta­ko sam pro­bao šam­pa­njac či­ja fla­ša ko­šta ne­ko­li­ko sto­ti­na do­la­ra. Iako je je­sen, vri­je­me nas je po­slu­ži­lo, pa za­i­sta uži­va­mo u ne­po­no­vlji­vim sli­ka­ma pri­ro­de. Ne­ka fo­to­a­pa­rat sve to pam­ti. Va­lja ne­ka­da i za­u­sta­vi­ti vri­je­me.
Naj­vi­še pro­sto­ra u ovim mo­jim za­pi­si­ma po­sve­ću­jem mo­jim do­ma­ći­ni­ma ko­ji su mi upu­ti­li lju­ba­zni po­ziv, kao što su to, pri­je me­ne, či­ni­li pre­ma D. Ćo­si­ću, M. Beć­ko­vi­ću, V. Ču­re­ti­ću i dru­gim fi­nim in­te­lek­tu­al­ci­ma iz ze­mlje, ko­ji su ih i po­sje­ti­li.
Kul­tur­ni cen­tar ima skrom­ne pro­sto­ri­je u ko­ji­ma se od­vi­ja, re­kao bih, vr­lo in­ten­zi­van ži­vot. U či­ta­o­ni­ci sam na­i­šao na fi­na iz­da­nja na­ših iz­da­va­ča. Vi­dio sam da je pun po­go­dak mo­ja na­mje­ra da im po­klo­nim po tri-če­ti­ri pri­mjer­ka knji­ga mo­jih če­ti­ri-pet po­sled­njih iz­da­nja...
Uz­vra­ti­li su mi istom mje­rom. Pro­še­ta­li smo na sje­ver Ka­na­de...gdje smo na­i­šli na vi­ken­di­cu po­zna­tog ka­nad­skog ge­ne­ra­la Me­ken­zi­ja – an­ga­žo­va­nog od sna­ga OUN za vri­je­me ra­ta u Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni...
Ko­nač­no smo u sa­li gdje dr­žim pre­da­va­nje na te­mu – Ra­đa­nje, ži­vot i kraj Ju­go­sla­vi­je. Sa­la je pre­pu­na. Pre­da­va­nje je me­dij­ski na­ja­vlje­no. ..Moj do­ma­ćin me pred­sta­vio kao još jed­nog di­si­den­ta iz do­mo­vi­ne ko­ji je is­klju­čen iz SKJ – za­to što je mi­slio svo­jom gla­vom. Usli­je­dio je ve­li­ki apla­uz, ko­ji se sa­svim uklo­pio u na­ja­vu. Pri­zna­jem, bi­lo mi je dra­go. I sa za­do­volj­stvom sam po­čeo iz­la­ga­nje. Či­ni mi se da sam uhva­tio do­bar ri­tam i da sam iz­la­gao pro­fe­sor­ski sa pu­no sa­mo­po­u­zda­nja. Osje­tio sam da su me pa­žlji­vo slu­ša­li. Usli­je­di­la su pi­ta­nja, ili di­rek­tan raz­go­vor sa pu­bli­kom. Je­dan sta­ri­ji go­spo­din iz­nio je te­zu sa­svim su­prot­nu od mo­je. Re­a­go­vao sam: ima i ta­kvih slu­ča­je­va. Ali ako ima­mo istu do­ku­men­ta­ci­ju – on­da su raz­li­ke mo­to­vi­sa­ne van­na­uč­nim raz­lo­zi­ma. Ali ako či­ta­mo raz­li­či­tu li­te­ra­tu­ru – on­da mo­že­mo bi­ti pod nje­nim uti­ca­jem. Ja sam in­for­mi­san i o onoj u ze­mlji i o ovoj kod vas, pa bi me za­ni­ma­lo da vi­dim – ko­me ste po­klo­ni­li po­vje­re­nje. A ja ću zna­ti za­što. Go­spo­din je bio iz­ne­na­đen i ni­je uspje­šno na­sta­vio di­ja­log.
Do­bro sam upam­tio fa­cu jed­nog mla­di­ća ko­ji je re­kao du­ho­vi­to: – Me­ni je ja­sno za­što je Pro­fe­sor is­klju­čen iz SKJ...ali mi ni­je ja­sno kao je uop­šte mo­gao bi­ti član SKJ.
Odu­še­vio me po­sta­vlje­nim pi­ta­njem. Ni­je me zbu­nio. U od­go­vo­ru sam bio kra­tak i ja­san: –Ka­da sam po­stao član SKJ – ni­je se pi­sa­la mol­ba, kao ka­sni­je. Ko­lek­tiv – raz­red je pred­la­gao. Ja ni­sam bio đak ge­ne­ra­ci­je, ali sam bio me­đu bo­lji­ma. Is­pu­nja­vao sam ta­ko bi­tan uslov. Ni­sam bio ni naj­bo­lji drug u ge­ne­ra­ci­ji. Ali su me dru­go­vi uva­ža­va­li i vo­lje­li. I taj uslov sam is­pu­nio. Ali se mo­glo de­si­ti – da me na pr­vom sa­stan­ku – od­mah is­klju­če, jer ni­sam iz­nio mo­je „sla­bo­sti i ma­ne”, ka­ko su ra­di­li svi ko­ji su bi­li pri­mlje­ni u Sa­vez ko­mu­ni­sta.
Apla­u­zom je pro­pra­ćen moj od­go­vor”, ka­že se na kra­ju pu­to­pi­sa.
(Na­sta­vi­će se)

Pri­re­dio:
dr Vu­kić Ilin­čić