Tre­ći lo­ka­li­tet na ko­me ži­ve Jo­vo­vi­ći u Pi­vi je Do­nje Kru­še­vo, kod Šće­pan Po­lja, na li­je­voj stra­ni ri­je­ke Pi­ve, is­pod Vu­če­va (...). Pod­sje­ća­nja ra­di, ze­mlji­šte na ovom lo­ka­li­te­tu po­klo­nio je kralj Ni­ko­la Kom­ne­nu Jo­vo­vi­ću To­pu­zu sa Za­br­đa i nje­go­voj bra­ći u znak pri­zna­nja za nji­ho­vo uče­šće u oslo­bo­di­lač­kim ra­to­vi­ma. U Do­njem Kru­še­vu, Sr­bi­nju i dru­gim mje­sti­ma i sa­da ži­ve Kom­ne­no­vi po­tom­ci (...).
Na Za­br­đu su, kra­će vri­je­me, ži­vje­li i Pi­ću­ri­ći. To je sta­ro i broj­no brat­stvo, ko­je se ne­kad dav­no do­se­li­lo iz oko­li­ne Ska­dra, i na­se­li­lo u Cer­ni­cu (Gac­ko), gdje su du­go osta­li. Pre­ma ka­zi­va­nju An­dri­je Lu­bu­ri­ća, njih su 1805. ra­zo­ri­li Tur­ci. Pr­vo su se na­se­li­li u Go­li­ju, a ne­gdje oko 1816. do­se­li­li u Za­br­đe (...). Od­se­li­li su se oko 1820. go­di­ne na Du­bov­sko, u Drob­njak, gdje i sa­da ži­ve. Iako su Pi­ću­ri­ći ži­vje­li na Za­br­đu sve­ga ne­ko­li­ko go­di­na, osta­vi­li su tra­go­ve ko­ji za vječ­na vre­me­na pod­sje­ća­ju na nji­ho­vo pri­su­stvo na Za­br­đu. Na­i­me, sa lo­ka­li­te­ta ko­ji se zo­ve Ošlja ra­van, gdje su ne­ka­da sta­no­va­li mo­ji pre­ci, is­pod Ši­šma­na vo­di se­o­ski put pre­ma Ža­gri­ci. Čim se pre­đe ždri­je­lo na­i­la­zi se na je­dan do­sta ve­li­ki pla­to, is­pod li­ti­ce Ši­šma­na, na nje­go­voj za­pad­noj stra­ni, na ko­me je ve­li­ki kom­pleks ra­zno­vr­sne li­sto­pad­ne šu­me. Tu ima bu­ka­va, ja­vo­ra, ja­se­na, gra­ba... Upra­vo tu su Pi­ću­ri­ći pra­vi­li li­sni­ke, i taj pre­dio se i da­nas zo­ve Pi­ću­ri­ća li­snik...
O to­me u ko­li­kom bro­ju su Jo­vo­vi­ći uče­stvo­va­li u Vu­ka­lo­vi­će­vom ustan­ku i u bor­ba­ma ko­je su vo­đe­ne 1858–1860. go­di­ne ne­ma po­u­zda­nih po­da­ta­ka. Zna se da su u tim bor­ba­ma Pi­vlja­ni uče­stvo­va­li, pa si­gur­no i Jo­vo­vi­ći. Uče­šće Pi­vlja­na i, sva­ka­ko, Jo­vo­vi­ća, bi­lo je zna­čaj­no u bor­ba­ma ko­je su vo­đe­ne na Rav­nom i dru­gim bo­ji­šti­ma, 1861. i 1862. go­di­ne, ko­jom pri­li­kom je Pi­va te­ško stra­da­la. Ta­da je Tur­ska voj­ska po­pa­li­la oko pet-šest ku­ća, za­pa­lje­ni su ili uni­šte­ni mno­gi dru­gi objek­ti, a pre­ma ne­du­žnom sta­nov­ni­štvu su iz­vr­še­ni stra­vič­ni zlo­či­ni (...).
U pr­vim da­ni­ma i mje­se­ci­ma Her­ce­go­vač­kog ustan­ka Jo­vo­vi­ći su za svo­je uče­šće pla­ti­li te­žak da­nak u kr­vi. Na­i­me, pr­vih da­na av­gu­sta 1875. go­di­ne, pri­li­kom na­pa­da na tur­sku ka­ra­u­lu na Sto­cu, ju­nač­ki je po­gi­nuo ba­ta­ljon­ski bar­jak­tar Ili­ja Mr­ko­jev Jo­vo­vić.
Ne­ko­li­ko mje­se­ci ka­sni­je, 31. ok­to­bra 1875, ju­ri­ša­ju­ći na utvr­đe­ne tur­ske šan­če­ve, na Še­i­tan ku­li, na Gla­so­vi­toj, smrt­no je ra­njen Jo­van, naj­sta­ri­ji Mr­ko­jev sin. Bi­lo je to istog da­na ka­da je po­gi­nuo gla­so­vi­ti piv­ski ju­nak, i je­dan od glav­nih vo­đa ustan­ka Vu­le Adžić. Te­ško ra­nje­nog Jo­va­na pre­ni­je­li su u Ba­jo­vo Po­lje, ali je na­kon se­dam-osam da­na pod­le­gao po­vre­da­ma. U su­ko­bu sa tur­skom voj­skom, ko­ju je pred­vo­dio Re­uf-pa­ša, a ko­ja je na­di­ra­la iz Gac­ka pre­ma Nik­ši­ću, 11. de­cem­bra 1875. go­di­ne, po­gi­nu­lo je 18, a ra­nje­no 20 Pi­vlja­na i Ga­ča­na. Me­đu po­gi­nu­li­ma bio je i tre­ći sin Mr­ko­ja Jo­vo­vi­ća, Va­silj, bar­jak­tar i ađu­tant voj­vo­de La­za­ra So­či­ce. Ta­ko je po­ro­di­ca sta­rog Mr­ko­ja Jo­vo­vi­ća bi­la za­vi­je­na u cr­no, jer su mu sa sve­ga če­ti­ri mje­se­ca, od če­tvo­ri­ce si­no­va, po­gi­nu­la tro­ji­ca. Je­di­no je pre­ži­vio Pe­jo, ko­me je po tra­di­ci­ji pri­pao bar­jak, ali ga je, po sa­vje­tu knja­za Ni­ko­le, ustu­pio ro­đa­ku Đur­ku Ri­sto­vom Jo­vo­vi­ću, ne­u­stra­ši­vom ju­na­ku, ko­ji ga je ča­sno no­sio u svim bo­je­vi­ma, go­to­vo tri­de­set go­di­na. Pe­jo se po­sve­tio bri­zi oko po­di­za­nja broj­ne dje­ce, svo­je i iz­gi­nu­le bra­će. Na Še­i­tan ku­li je istog da­na po­gi­nuo i Živ­ko Šun­dov Jo­vo­vić, a 22. sep­tem­bra 1875, u Dri­ni (oko­li­na Fo­če) po­gi­nuo je i Jo­vi­ca Jo­vo­vić. Dvi­je go­di­ne ka­sni­je, 1877. na Uz­bar­ni­ca­ma (Mu­ra­to­vi­ca), ka­da ni­je bi­lo bor­be, Tur­ci su pu­ca­li i smrt­no ra­ni­li Mi­la­na Aći­ma Jo­vo­vi­ća (Re­dža), ta­ko da se broj po­gi­nu­lih jo­vo­vi­ća po­ve­ćao (...).
O sprem­no­sti Jo­vo­vi­ća da se žr­tvu­ju za slo­bo­du zna­lo se ne sa­mo u Pi­vi. O to­me je pi­sao po­zna­ti na­uč­nik ru­skog po­ri­je­kla, Pa­vle An­to­no­vić Ro­vin­ski (1831–1923), ina­če sla­vi­sta, et­no­log, isto­ri­čar i pu­bli­ci­sta, i ve­li­ki pri­ja­telj Cr­ne Go­re. On je, u dje­lu „Cr­na Go­ra u pro­šlo­sti i sa­da­šnjo­sti”, opi­sao raz­li­či­te pri­mje­re žr­tvo­va­nja, pa i ovaj sli­je­di: „Me­đu uzro­ke sle­pi­la, na­ro­či­to na jed­no oko, mno­go je slu­ča­je­va ra­nja­va­nja pu­škom. Ima slu­ča­je­va ama­u­ro­ze na oba oka iz ra­ta 1875–1878, 1862, pa još i 1858. go­di­ne. Kao pri­mjer žr­tvo­va­nja po­je­di­na­ca za op­šte­na­rod­nu stvar na­ve­šće­mo ne­ko­li­ko slu­ča­je­va. Bo­žo Jo­va­no­vić iz Za­br­đa u Pi­vi sa­da ima 85 go­di­na. On ima še­sto­ro dje­ce: če­ti­ri si­na i dvi­je kće­ri. Tri si­na su mu po­gi­nu­la istog da­na, a on je, kad mu je bi­lo 70 go­di­na, ra­njen i osli­je­pio je”. Ov­dje je ri­ječ o Mr­ko­ju Jo­vo­vi­ću, či­je je pra­vo ime bi­lo Bo­žo. Kod na­vo­đe­nja pre­zi­me­na oči­gled­no je u pi­ta­nju štam­par­ska gre­ška, jer na Za­br­đu već ne­ko­li­ko vje­ko­va ži­ve is­klju­či­vo Jo­vo­vi­ći. Pi­scu se, zbog ne­pre­ci­zno­sti po­da­ta­ka ko­je je do­bio, pot­kra­la gre­ška. Ka­že se da su sva tri Mr­ko­je­va si­na po­gi­nu­la istog da­na. U stva­ri, oni su po­gi­nu­li u vre­me­nu od po­čet­ka ju­la do 11. sep­tem­bra 1875. go­di­ne. Me­đu­tim, ta ne­pre­ci­znost ni­šta bit­no ne mi­je­nja (...).
(Na­sta­vi­će se)

Pri­re­dio:
Ve­se­lin La­za­re­vić