Ci­je­njen za ži­vo­ta, spa­dao je u onu ma­lu gru­pu ge­ni­ja­la­ca či­ju su ču­de­snost bez od­la­ga­nja pri­hva­ti­li svi... uklju­ču­ju­ći knji­žev­ne di­vo­ve iz nje­go­vog do­ba. Sma­tra­li su ga ocem ri­je­či, dok su osta­li­ma sa­mo pri­pa­da­la slo­va (da se nji­ma po­i­gra­ju dok ta­ta ni­je do­ma). Čo­vje­čan­stvo mu je na sva­kom ko­ra­ku oda­va­lo pri­zna­nje – uz du­bok na­klon i is­pru­že­ne zlat­ni­ke. On, do­du­še, ni­je bio to­li­ko ga­lan­tan u sr­dač­no­sti – ni­je ma­rio za for­mal­no­sti i pro­to­ko­le... iz­gle­da da su mu zbog to­ga su­jet­ne gla­ve do­šle gla­ve (pre­ma jed­noj od te­o­ri­ja). I sa Bo­gom je imao ne­ra­šči­šćen od­nos – če­sto ga je za­ne­ma­ri­vao, od­u­zi­ma­ju­ći mu vri­jed­nost i zna­čaj... da bi mu, opet, s vre­me­na na vri­je­me, po­tr­čao u za­gr­ljaj. Bu­ni­lo je to obje cr­kve – za­to su i pra­vo­slav­na i ka­to­lič­ka „ku­ća“, na po­men nje­go­vog ime­na, sa­mo sli­je­ga­le ra­me­ni­ma. A ka­da je od­lu­čio da po­sje­ti Evro­pu, na­ci­je na­ću­li­še uši da ču­ju go­ro­sta­sa šta ima da ka­že o nji­ho­vom ro­du. O sve­u­kup­nom na­pret­ku i isto­rij­skim za­slu­ga­ma.
Ra­di se o Fjo­do­ru Mi­haj­lo­vi­ču Do­sto­jev­skom i nje­go­vom ne­za­bo­rav­nom pu­tu po Za­pa­du. No­vi­na­ri su gr­ca­li od uz­bu­đe­nja, ali ipak ni­su do­bi­li ono što su tra­ži­li... Ide­mo re­dom, i ne bri­ni­te, ne­će ovo bi­ti knji­žev­no te­o­re­ti­sa­nje, ni­ti re­gi­star zna­ča­ja od­re­đe­nih poj­mo­va. Ma­li sam ja da bih se ti­me ba­vio, ovo je sa­svim dru­ga pri­ča...
Do­sto­jev­ski je na­pu­stio Sankt Pe­ter­burg ne­gdje po­čet­kom ju­la 1862. go­di­ne. Ka­ko se ta­da go­vo­ri­lo, bio je to nje­gov pr­vi zva­nič­ni iz­la­zak iz Ru­si­je. Ob­i­šao je Nje­mač­ku, Ita­li­ju, Fran­cu­sku i En­gle­sku. Tač­ni­je, u nji­ma se za­dr­žao naj­vi­še. Dok je ta­da­šnja štam­pa pi­sa­la o to­me ka­ko je za­mi­šlje­no še­tao po ras­ko­šnim dvo­ro­vi­ma i ću­tlji­vo po­sma­trao naj­zna­čaj­ni­ja dje­la ar­hi­tek­tu­re i sli­kar­stva – je­dan ma­nji ita­li­jan­ski hro­ni­čar je „na­tuk­nuo“ da se ra­di sa­mo o para­va­nu i da je po­sje­ta Do­sto­jev­skog Sta­rom kon­ti­nen­tu bi­la za­pra­vo na­čin da se sret­ne sa Mi­ha­i­lom Ba­ku­nji­nom i Ni­ko­la­jem Oga­re­vim – pi­sci­ma i ru­skim re­vo­lu­ci­o­na­ri­ma. Isti­na, do tog su­sre­ta je stvar­no do­šlo. Ne­spor­no, bio je to po­vod broj­nim po­li­tič­kim in­tri­ga­ma.
Tvr­dio je da je ve­li­ko ime knji­žev­no­sti dje­lo­va­lo pot­pu­no ne­za­in­te­re­so­va­no za pri­če o sja­ju ve­li­kih car­sta­va ko­je su „baš ta­da uspje­šno pro­šla svo­je dr­žav­ne tran­sfor­ma­ci­je“ u dru­štvo so­ci­jal­ne prav­de i sva­ko­ja­kog iz­o­bi­lja. Do­sto­jev­ski u tom blje­šta­vi­lu ni­je vi­dio ni­šta zna­čaj­no... ni­šta što bi se mo­glo pri­ma­ći vri­jed­no­sti ru­ske du­še i nje­nog ak­tu­el­nog pre­o­bra­ža­ja. Da­nas, s ove dis­tan­ce po­sma­tra­no, iz­gle­da da je sit­no ita­li­jan­sko škra­ba­lo zbi­lja bi­lo u pra­vu. U pri­log toj tvrd­nji ide i je­di­no ozva­ni­če­no dje­lo „Zim­ski za­pi­si o ljet­njim uti­sci­ma“ u ko­ji­ma se Do­sto­jev­ski osvr­nuo na svo­je pu­te­še­stvi­je... i ko­je je po ve­li­ke evrop­ske dr­ža­ve bi­lo pot­pu­no raz­o­ča­ra­vu­ju­će šti­vo. Vr­lo skrom­nog po­me­na o Nje­mač­koj - o En­gle­skoj i Ita­li­ji ma­lo, sko­ro ni­ma­lo... Fran­cu­ska je bi­la u pot­pu­no­sti za­ba­ta­lje­na. I sve su one u „Za­pi­si­ma“ slu­ži­le kao ste­pe­nik sa kog se ve­li­kan ba­vio mi­sli­ma o Ru­si­ji i svim nje­nim pro­mje­na­ma. Sve su pri­li­ke da je pu­to­va­njem po Evro­pi na­u­čio da vo­li svo­ju do­mo­vi­nu vi­še i ja­če ne­go što je ikad mo­gao pret­po­sta­vi­ti. Ima u tim re­do­vi­ma i sje­te i na­de. Stra­ha da Ma­ti ne pro­la­zi do­bro ka­ko za­slu­žu­je, ali i skri­ve­ne ci­nič­no­sti/pre­zi­ra pre­ma sve­mu što je u Evro­pi „pro­šlo bo­lje ne­go što za­slu­žu­je“. Ita­li­jan­ski no­vi­nar je čak us­tvr­dio da je vi­dio ka­ko je Do­sto­jev­ski u bi­lje­žni­ci na­pi­sao (en­gle­skim je­zi­kom) da ga sve što je ob­i­šao pod­sje­ća na „ure­đe­ni ko­ko­ši­njac“. Ova tvrd­nja ni­ka­da ni­je do­ka­za­na... za­ni­mlji­vo, ni­je ni ospo­re­na. Ipak, jed­nog li­je­pog da­na u Pa­ri­zu, Do­sto­jev­ski je od­lu­čio da za­sta­ne i pru­ži do­sad­nim no­vi­na­ri­ma za­do­vo­lje­nje... Bi­lo je sva­ko­ja­kih za­htje­va, tra­ži­li su ko­men­ta­re na mno­go to­ga, a on­da je ne­ko upi­tao „Go­spo­di­ne Do­sto­jev­ski... ka­ko zna­te to­li­ko to­ga? Ka­ko ste ta­ko ge­ni­jal­ni?“ Ta­jac. Iako su svi osje­ti­li da je pi­ta­nje ne­u­mje­sno, dje­ti­nje i za­ba­da­va – za­ću­ta­li su i upi­lji­li u vje­đe ve­li­kog Ru­sa.
„Zna­te, sva­ko ve­če pri­je spa­va­nja ot­klju­čam svo­ju lo­ba­nju... uzmem jed­nu ili dvi­je knji­ge i spu­stim ih di­rekt­no u mo­zak“ – kuc­nu se po če­lu – „Za­to sam ta­ko pa­me­tan, za­to to­li­ko to­ga znam“. Iako su se svi gro­ho­tom na­smi­ja­li, je­di­no je Do­sto­jev­ski ostao mi­ran i vr­lo, vr­lo ozbi­ljan. Iako je nje­gov od­go­vor ostao za­pi­san, ni­ti jed­ne no­vi­ne tog do­ba ga ni­jesu pre­ni­je­le... a čo­vjek je bio pot­pu­no iskren i ozbi­ljan.
E sad... za vas ko­ji mo­žda ni­ste ču­li.... Po­sto­ji pri­ča o ču­de­snom klju­ču zva­nom Ara­bilj Zdu­ška. Kad se pri­mak­ne tje­me­nu, uka­že se klju­ča­o­ni­ca, ma­la i ko­žna, ali do­volj­no ši­ro­ka da pri­mi ma­gič­ni pred­met. Onom ko­ji ga okre­ne zde­sna, otvo­ri­će mo­zak spre­man da pro­gu­ta sva­ku na­pi­sa­nu knji­gu i po­sta­ne ču­do­vi­šno mu­dar. Ako se okre­ne sli­je­va – čo­vje­ku pru­ža mo­guć­nost da iz uma iz­vu­če sva­ki strah ili de­mo­na. Ta­da ih mo­ra smje­sti­ti u te­glu i pa­zi­ti da ne utek­nu – jer će gra­bi­ti grd­nim no­ga­ma po svi­je­tu. Na slo­bo­di se, na­i­me, pre­tva­ra­ju u ču­do­vi­šta.
Zna­te li vi da je to­kom ve­li­čan­stve­nog is­pra­ća­ja sa Do­sto­jev­skim sa­hra­nje­na i po­zla­će­na vre­ći­ca? U njoj je ključ... Isto­ri­ča­ri mu ne pri­da­ju mno­go zna­ča­ja. No, isto­ri­ja je od­u­vi­jek bi­la krat­ko­vi­da.
A je­ste li zna­li da Er­mi­taž ima taj­nih pro­sto­ri­ja... Za jed­nu tvr­de da je naj­skro­vi­ti­ja i naj­bo­lje ču­va­na. U njoj se na­la­zi ne­ko­li­ko te­gli ko­je se pa­ze od svje­tlo­sti da­na. U nji­ma po­či­va­ju de­mo­ni... i to iz­gle­da oni iz uma Fjo­do­ra Mi­haj­lo­vi­ča Do­sto­jev­skog.
I sa­mo još ovo... u ru­ko­pi­snoj ver­zi­ji, na po­sled­njoj stra­ni­ci „Zim­skih za­pi­sa o ljet­njim uti­sci­ma“ na­cr­tan je pred­met ko­ji ne­vje­ro­vat­no pod­sje­ća na Ara­bilj Zdu­ška.
(Autor je knji­žev­nik)