Šta tre­ba srp­ska vla­da da uči­ni da bi se Mi­lo Đu­ka­no­vić ko­nač­no ma­lo smi­rio, sta­bi­li­zo­vao i opu­stio? Da se sa­mo­ra­spu­sti? Da uki­ne­mo Sr­bi­ju i po­zo­ve­mo SAD, Bri­ta­ni­ju i Nje­mač­ku da us­po­sta­ve oku­pa­ci­o­ne zo­ne? Da li je mo­gu­će da ne­ko sa ta­kvim is­ku­stvom u po­li­ti­ci i to­li­kim de­ce­ni­ja­ma na vla­sti mo­že u toj mje­ri bi­ti iz­be­zu­mljen i ne­ra­zum­no fo­ku­si­ran na jed­nu dr­ža­vu i je­dan na­rod?
Ni­sam čuo da se zva­nič­na Sr­bi­ja to­kom pro­te­kle če­ti­ri go­di­ne na bi­lo ko­ji na­čin ba­vi­la Cr­nom Go­rom. Gde je sa­da ona div­na kon­sta­ta­ci­ja da Sr­bi­ju ko­nač­no vo­di Šu­ma­di­nac...? Pa­ra­no­id­ni svi­jet te­o­ri­je za­vje­ra do­zvo­lja­va jed­nom pre­mi­je­ru ne­za­vi­sne evrop­ske dr­ža­ve, ko­ja je na pra­gu NA­TO-a i naj­bli­že od osta­lih evrop­skih pa­ri­ja član­stvu u EU, da ne­pre­kid­no jav­no istu­pa tvrd­nja­ma ko­je su to­li­ko be­smi­sle­ne, ogra­ni­če­ne i na­dah­nu­te mr­žnjom da vi­še ne iza­zi­va­ju ga­đe­nje već pod­smi­jeh.
Đu­ka­no­vi­ću je sta­lo da svi­je­tu ob­ja­sni ka­ko u Cr­noj Go­ri ne­ma ni lje­vi­ča­ra ni an­ti­glo­ba­li­sta, da ne­ma Cr­no­go­ra­ca ko­ji ni­su za DPS i mi­li­ta­ri­sti, već su svi dio jed­ne za­vje­re u ko­joj su stran­ke, ne­vla­di­ne or­ga­ni­za­ci­je i Srp­ska pra­vo­slav­na cr­kva eks­po­nen­ti Sr­bi­je i Ru­si­je u bor­bi pr­o­tiv NA­TO-a (evro­a­tlant­ske bu­duć­no­sti Cr­ne Go­re).
Sr­bi­ja je voj­no ne­u­tral­na. U Sr­bi­ji od 2000. ne­ma zva­nič­ni­ka ko­ji na bi­lo ko­ji na­čin ra­di pro­tiv NA­TO-a. Šta­vi­še, Voj­ska Sr­bi­je re­for­mi­sa­na je po ugle­du na Sje­ver­no­a­tlant­ski sa­vez. Šta po­sti­že Đu­ka­no­vić gr­de­ći cr­kvu ko­joj pri­pa­da ve­li­ka ve­ći­na gra­đa­na Cr­ne Go­re? Po­sto­ji li ma­kar je­dan evrop­ski po­li­ti­čar, od pa­da na­ci­stič­ke Nje­mač­ke do da­nas, ko­ji na ovaj na­čin na­pa­da jed­nu le­gal­nu vjer­sku za­jed­ni­cu? U ko­joj još mo­der­noj dr­ža­vi so­ci­ja­li­stič­ki pre­mi­jer kao naj­va­žni­ji cilj svo­je par­ti­je na­vo­di osni­va­nje na­ci­o­nal­ne cr­kve?
Ka­kav je po­gled na pro­šlost Mi­la Đu­ka­no­vi­ća? Go­vo­ri o uki­da­nju Cr­no­gr­ske pra­vo­slav­ne cr­kve po­slije Pr­vog svjet­skog ra­ta? Ta­kva cr­kva ni­ka­da ni­je po­sto­ja­la. Osman­ske vla­sti uki­nu­le su 1766. Peć­ku pa­tri­jar­ši­ju pa su u ra­znim srp­skim kra­je­vi­ma osta­ci cr­kve ima­li raz­li­čit ni­vo sa­mo­stal­no­sti. Ipak, je­din­stvo srp­ske cr­kve ni­ka­da ni­je do­šlo u pi­ta­nje, baš kao ni po­li­tič­ka te­žnja za uje­di­nje­njem. Uje­di­nje­njem ne u „Ju­go­sla­vi­ju“ već u jed­nu srp­sku dr­ža­vu. Ta­ko su mi­sli­li i ra­di­li Sv. Pe­tar Ce­tinj­ski, Nje­goš, kralj Ni­ko­la... To svi zna­ju, a znao je i Đu­ka­no­vić ka­da je 1990. jav­no go­vo­rio o srp­skim ko­ri­je­ni­ma Cr­no­go­ra­ca. Cr­na Go­ra se 1918. pri­klju­či­la Sr­bi­ji od­lu­kom skup­šti­ne ko­ja je le­gi­tim­ni­je i u ve­ćoj mje­ri de­mo­krat­ski bi­la iazbra­na ne­go bi­lo ko­ja ra­ni­ja. Mno­go je po­šte­ni­je bi­lo stu­pa­nje Cr­ne Go­re u sa­stav Sr­bi­je (u či­jem je kri­lu i na­sta­la u 15. vi­je­ku) ne­go ovo sa­da­šnje uklju­či­va­nje u NA­TO.
To­kom pret­hod­nih da­na, na­kon što je Đu­ka­no­vić u jed­nom in­ter­vjuu iz­nio ova­kve ne­ra­zum­ne, šo­vi­ni­stič­ke sta­vo­ve, ni­je usli­je­di­la re­ak­ci­ja Sr­bi­je. Đu­ka­no­vić je u istom in­ter­vjuu po­hva­lio Vu­či­ća i nje­go­vu pro­mje­nu po­li­ti­ke. Iz­gle­da da je Vu­čić za­do­vo­ljan ka­da ga po­hva­le, u ka­kvom god to bi­lo kon­tek­stu. Mr­ze nje­gov na­rod, cr­kvu i dr­ža­vu, a nje­ga vi­so­ko ci­je­ne? Moć nje­go­ve stran­ke i nje­go­va ka­ri­je­ra bi­li su, uosta­lom, u uspo­nu uvi­jek ka­da je Sr­bi­ji išlo lo­še. To je, da­kle, sta­ri ra­di­kal­ski re­fleks. Va­žno je da je on do­bar, a što Sr­be obes­pra­vlju­ju u Cr­noj Go­ri, što vri­je­đa­ju, sa­ta­ni­zu­ju i pro­go­ne Pra­vo­slav­nu cr­kvu, što go­vo­re ne­i­sti­ne o Sr­bi­ji... Nje­ga, ni To­mi­sla­va Ni­ko­li­ća, ko­ji je sa Fi­li­pom Vu­ja­no­vi­ćem pri­je ne­ki dan pri­su­stvo­vao istom sa­mi­tu, ni­je mno­go bri­ga.
Osta­je či­nje­ni­ca da Mi­lo Đu­ka­no­vić dr­ži Cr­nu Go­ru kao ta­o­ca i da na nje­noj traj­noj po­dje­li i ne­sre­ći za­sni­va svo­ju vlast. Tre­ba re­ći da se, na­ža­lost, Sr­bi­ja odav­no po­mi­ri­la sa svo­jim po­ra­zi­ma i ne­u­spje­si­ma. Đu­ka­no­vić je za­hva­lju­ju­ći sla­bo­sti­ma, ko­rup­ci­ji i bez­i­dej­no­sti srp­skih po­li­ti­ča­ra ključ­no uti­cao na stva­ra­nje SR Ju­go­sla­vi­je i dr­žav­ne za­je­di­ce SCG. On­da se na njih ža­lio, bo­rio se pro­tiv njih i to bez man­da­ta gra­đa­na Cr­ne Go­re. Cr­na Go­ra je da­nas okre­nu­ta pro­šlo­sti, ko­li­ko god ima­la sre­će sa ve­li­kim si­la­ma, tu­ri­stič­ki pri­ho­do­va­la za­hva­lju­ju­ći ‘’Arap­skom pro­lje­ću’’... Da­nas je, pre­ma re­le­vant­nim is­tra­ži­va­nji­ma ras­po­lo­že­nja jav­no­sti, za ne­za­vi­snost opre­di­je­lje­no če­ti­ri pro­cen­ta gra­đa­na sa pra­vom gla­sa ma­nje ne­go pri­je de­set go­di­na. U Sr­bi­ji, či­ji su po­li­ti­ča­ri iz­da­li srp­ski na­rod u Cr­noj Go­ri, pod­sti­ca­li ga da bra­ni Đu­ka­no­vi­će­vu dr­žav­nu za­jed­ni­cu od nje­ga sa­mog, ras­po­lo­že­nje je pot­pu­no dru­ga­či­je: dvi­je tre­ći­ne gra­đa­na ne že­li bi­lo ka­kvu za­jed­nič­ku dr­ža­vu. To je Đu­ka­no­vi­ćev uspjeh. On ni­je slo­mio srp­stvo Cr­ne Go­re, nje­ga su pri­vre­me­no su­zbi­li NA­TO, SAD, Bri­ta­ni­ja, Ne­mač­ka, Al­ban­ci, Bo­šnja­ci, Hr­vat­ska... Upr­kos to­me, Sr­ba je na pro­šlom po­pi­su, ko­ji je ka­sni­je fal­si­fi­ko­van bi­lo vi­še ne­go 2003. (oko 34 od­sto), za de­set go­di­na mo­glo bi ih bi­ti i 51 od­sto... Pro­blem je u Sr­bi­ji či­je vo­đe u svom ne­po­sred­nom su­sjed­stvu već de­ce­ni­ja­ma to­le­ri­šu ti­ra­ni­na ko­ji kr­ši na­rod­na pra­va.
Ka­da bi srp­ska vla­da pro­tiv Đu­ka­no­vi­ća pri­mi­je­ni­la 10 od­sto mje­ra ko­je EU pri­mje­nju­je pro­tiv po­li­ti­ča­ra ka­kav je, re­ci­mo, Vik­tor Or­ban, si­gu­ran sam da bi Cr­na Go­ra po­šla pu­tem de­mo­kra­ti­za­ci­je. Bi­lo bi to do­bro za Cr­nu Go­ru pa ma­kar i SDP do­šao na vlast. Za Sr­bi­ju bi već i pre­kid de­ce­nij­skog ću­ta­nja i sa­mo­po­ni­ža­va­nja bio u da­le­ko ve­ćoj mje­ri lje­ko­vit.

(Autor je isto­ri­čar i do­cent na Fi­lo­zof­skom fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du)