Odav­de, iz Mo­skve, Cr­na Go­ra mi po­sta­je sve ma­nja. I ta­nja. Kad vi­diš da Cr­no­go­rac lju­bi či­zmu svjet­skim moć­ni­ci­ma, smu­či ti se i na ži­vot i na Cr­no­gor­ce. Zar NA­TO da do­ne­se sre­ću Cr­noj Go­ri kad je to­li­ko na­ro­da une­sre­ćio? A to je vi­dio ko je svo­jim oči­ma gle­dao. A ni­je mi­mo­i­šao ni Cr­nu Go­ru ne­go ju je po­di­je­lio i za­suo pra­škom od ko­jeg pr­vo obo­le ko­sti, pa um i du­ša.
Ka­ko što je re­če­no: če­ga se pa­me­tan sti­di ti­me se bez­u­man po­no­si. Evo, do­ži­vot­ni pred­sjed­nik cr­no­gor­ske vla­de sav je sre­ćan što se vi­te­ški po­kla­nja, i što Cr­nu Go­ru pro­sti­re kao po­ti­ra­ču NA­TO-u. E, ni­je Cr­na Go­ra ni­kad pri­je bi­la ta­kva po­ti­ra­ča. Zna­la je za zlo, alo ovo do­bro ni­kad ni­je zna­la. Ovo je do­bro pre­vr­ši­lo sva­ku mje­ru. Od tog do­bra uda­ri­la u tri li­ka. A onaj pra­vi što je ima­la, iz­gu­bi­la. Šen­lu­či, kao da je po­sta­la bar­jak­tar NA­TO ar­ma­de. A pre­vr­ću se ko­sti u gro­bo­vi­ma, na ko­ji­ma se još dr­ži.
A- na­te- ma­te. Ana­te- ma­te, ta­te ma­te. Ana­te­ma­te-ta­ta­ma­te, bra­te-ra­te. Ni­ko ni­je si­gu­ran ka­ko se ovo pi­še. Ni ka­ko se či­ta. Mo­žeš ga pro­či­ta­ti na vi­še na­či­na. Za­vi­si od či­ta­lač­kog ras­po­lo­že­nja. I aso­ci­ja­tiv­nog ka­pa­ci­te­ta. I rje­ša­va­nja se­man­tič­ke enig­ma­ti­ke. Uglav­nom, ne či­taj ka­ko je na­pi­sa­no, da ja­dan ni­je­si! Ne­maš oko­šta či­ta­ti ako sa­mo či­taš ka­ko je na­pi­sa­no. Šta či­taš ako sa­mo či­taš ka­kao je na­pi­sa­no? Ni­šta od či­ta­nja ako se či­ta sa­mo ka­ko je na­pi­sa­no. Tre­ba či­ta­ti ono šta se mi­sli­lo dok se ta­ko pi­sa­lo. Uhva­ti­ti onu elek­tro­mag­net­nu mag­mu...? E, lud li sam, o če­mu pri­čam?
Po­lu­dje­smo od mi­sli, ali ne mo­že­mo ni­šta da ka­že­mo nor­mal­no. Kad je ne­nor­mal­na si­tu­a­ci­ja, ni­ko i ne či­ta i ne mi­sli nor­mal­no. Be­smi­sle­no je go­vo­ri­ti i pi­sa­ti ne­što pa­met­no kad je glu­pa si­tu­a­ci­ja. Vi­di­te li ka­kva nam je Cr­na Go­ra? Ne­ma se vi­še s kim pro­go­vo­ri­ti. Sve je spa­lo na- ta­ko ti je- ka­ko ti je.
Ne­ko­me ne­što da ka­žeš da­nas u Cr­noj nam Go­ri? E ne, ne­go da te od­ma sma­tra za lu­da. Ili da te is­kr­ka k’o vo­la u ku­pu­su. A pod ku­pus je oti­šla sva Cr­na Go­ra. To je već jed­na te­ška ku­pu­sa­ra. Ras­ku­pu­sa­li su je be­li, ko da im je očuh do­ra­nio. Mo­že već da joj ura­di što ko­me pad­ne na cr­nu pa­met. Ne­ma vi­še ni­šta od one Cr­ne Go­re, no ja­da i če­me­ra. Za­vla­dao je svu­da cr­no­gor­ski je­zik i mr­ča­va. Ri­je­či se uzi­ma­ju sa­mo da se na­pra­vi što ve­ći be­smi­sao. Mo­žda je to smi­sao cr­no­gor­sko­ga je­zi­ka i ži­vo­ta?
Pa za­što su pi­šta­li to­li­ko za njim ovi ko­ji su smi­šlja­li pro­past Cr­noj Go­ri: „Uve­di­te nam ga, uve­di­te nam ga po­što-po­to. Uve­di­te na­ma ga, e ne mo­že­mo vi­še žda­ti, ni di­sa­ti, dok nam ga ne uve­de­te. Uve­di­te nam ga, gr­lo nam se osu­ši. Uve­di­te nam ga ka­ko zna­te i ka­ko ne zna­te, sa­mo na­ma ga uve­di­te. E, uve­di­te nam ga pa ma­kar se njim za­da­vi­li. E, ne­ma nam spa­sa, ako nam ga ne uve­de­te do sr­ca. Uve­di­te na­ma ga da pri­je pr­o­pa­ne­mo, e se ovo vi­še ne mo­že tr­pje­ti. Srp­ska nas je pri­ča uda­vi­la. Ni­je je la­ko bi­lo no­si­ti `ilja­du go­di­na. Po­pa­da­li bi da su svi Cr­no­gor­ci bi­li Her­ku­le­si. A zna­mo, ko­li­ko je va­zda sit­ne­ži bi­lo me­đu na­ma’’.
Ogo­lje­nim cr­no­gor­skim je­zi­kom po­če­lo se go­vo­ri­ti u Skup­šti­ni, ta­man ne­gdje oko de­se­to­go­di­šnji­ce ove Cr­ne Go­re. Ni­je se vi­še ima­lo str­plje­nja go­vo­ri­ti na srp­skom. Jer se to­li­ko na­mno­žio cr­no­gor­ski mrak u lju­di­ma, da se to mo­že odri­je­ši­ti sa­mo na cr­no­gor­skom.
Za­to po­či­nju skup­šti­nu ova­ko: Oš-mrš, Tat-mat-kat-vrat... Ta­ta­ma­ta­nje se pro­du­ža­va po kan­ce­la­ri­ja i po uli­ca i po tr­go­va. Kad se od­ve­že cr­no­gor­ski je­zik, ne mo­že da se za­ve­že. On po­na­vlja stal­no jed­no isto, jer ni­je ni­šta dru­go osta­lo u gla­vi. Za­to je ta­to­ma­ta­nje nor­ma­la­na je­zič­ka po­ja­va. Tat-mat, mo­glo bi da uđe u cr­no­gor­sku ko­rač­ni­cu. Ušlo je, ka­ko ni­je ušlo? Ušlo je do dna! Pa, imaš li ti uši? Pa, vi­diš li svo­ji­jem oči­ma? A što će ti uši, kad ne­ma šta da se ču­je ne­go: tat-mat, mat –tat, rat-bat. Sva je pri­ča cr­no­gor­ska za po­sled­njih de­set go­di­na, plus ono hi­lja­du, gor­de sa­mo­stal­no­sti i su­ve­re­no­sti, spa­la na to kli­ko­va­nje. A za ne­vo­lju im je.
Cr­no­gor­ci u Bri­se­lu, ta­ko­đe su spa­li na taj je­zik, jer su ta­mo da­li ri­ječ da će osta­vi­ti srp­ski, a do­ni­je­ti cr­no­gor­ski, u čast cr­no­gor­ske ne­za­vi­sno­sti i evrop­ske afir­ma­ci­je cr­no­gor­ske na­ci­je. Ta­ko, po­red kli­ma­nja gla­vom, ko­ri­ste pa­trlj­ke en­gle­skog, ali u du­hu no­vo­cr­no­gor­skog je­zi­ka i psi­ho­lo­gi­je. Kad ču­ju šta im ta­mo ve­le i šta im za­po­vi­je­da­ju, sa­mo ka­žu: ‘’ o jes, of kurs, ve­ri, ve­ri, ve­ri gut, Mon­ti­ne­gro, Mon­te­ne­gor dont ser­bia, vi hev NA­TO-ta­to, vi hev grand pa­po; ve­ri go­od, ve­ri go­od tu skaj ve­ri go­od –maj ga­ad; ve­ri najs, aj lav ju, aj lav jou, neks tajm, Mo­ti­ne­go maj kon­tri jo­ur kon­tri, un­der­stand, un­der­stand, tenk jou ve­ri mač, maj god, maj gad.O ma­ma mia, ka­kva Ru­si­ja’’!
Ta­ko sad ra­bo­ta um cr­no­gor­ski. Do ja­da mu je, ušto se upr­tio. E kad ka­žu: naj­te­ži su nam: srp­ski je­zik, Srp­ska pra­vo­slav­na cr­kva, i Ru­si­ja znaj do­kle je do­šlo.
Za de­set go­di­na cr­no­gor­ske ne­za­vi­sno­sti ni­je su je mo­gli bo­lje pot­ko­pa­ti. A ovim de­set go­di­na kad do­da­ju još hi­lja­du -pod tim te­re­tom ne mo­gu se iz­go­va­ra­ti ci­je­le ri­je­či, ne­go sa­mo slo­go­vi i po­mi­sli. Ni­je ču­da - osta­ti nor­ma­lan pod to­li­kom sla­vom, ni­je nor­mal­no. „Cr­no­gor­ci , vi či­ni­te što zna­te, a ne zna­te šta či­ni­te!“ To vam je re­kao Pe­tar Ce­tinj­ski, a ne ja. I do­dao: „Ne tre­ba­ju vam dru­gi ne­pri­ja­te­lji“.
(Autor je knji­žev­nik)