Na­kon 30 go­di­na, aka­dem­ski sli­ka­ri iz Da­ni­lov­gra­da, bra­ća Želj­ko i Mla­den Đu­ro­vić, za­jed­nič­kom iz­lo­žbom ovog lje­ta obi­la­ze Cr­nu Go­ru a no­va po­stav­ka je otvo­re­na u Zbir­ci po­mor­skog na­sle­đa u Por­to Mon­te­ne­gru. Igra­ju­ći se na­zi­vom „Skri­ve­no-ot­kri­ve­no” ko­ji u pod­na­slo­vu sto­ji „Lo­co La­u­da­to”, tur­ne­ju su za­po­če­li u svom Da­ni­lov­gra­du, vra­ća­ju­ći se na mje­sto po­čet­ka.
– Že­na je ob­je­di­nju­ju­ći ime­ni­telj ovih di­je­la. Ona skri­va, ot­kri­va po­jav­no fi­lo­zof­ski, sim­bo­lič­ki kod obo­ji­ce auto­ra, na po­sve oso­ben na­čin. Pri­ča­ju­ći isto­vet­nu pri­ču­di­fe­rent­nim eg­ze­ku­ci­ja­ma, Mla­den i Želj­ko ura­nja­ju u za­pre­ta­ni svi­jet Ero­sa i Ta­na­to­sa, svi­jet na­go­vje­šta­ja, kon­spi­ra­tiv­nih na­mje­ra, že­lja, fan­ta­zma­go­prič­ni mit­ski, re­al­no ne­re­al­ni svi­jet ma­šte, sno­vi­đe­nja, da­le­ki, bli­ski svi­jet ko­ji skri­va - ot­kri­va sa­mo­svoj­nu ner­va­tu­ru di­je­la. Že­na je nu­kle­us oko ko­je se gra­di na­ra­tiv, lajt mo­tiv, sre­di­šte svih is­ho­di­šta, uto­či­šta, svih lju­ba­vi, smr­ti, svih di­ho­to­mi­ja i po­la­ri­te­ta ovo­ze­malj­skog bi­ti­sa­nja. Po­zi­ci­o­ni­ra­na kao sre­di­šna, no­se­ća ka­ri­ja­ti­da sve­ko­li­kog po­sto­ja­nja, ona tvo­ri pa­ra­lel­ne uni­ver­zal­ne svi­je­to­ve, či­ji smo za­to­če­ni­ci i oslo­bo­di­o­ci – re­kla je isto­ri­čar­ka umjet­no­sti Ana­sta­zi­ja Mi­ra­no­vić otva­ra­ju­ći iz­lo­žbu u Tiv­tu.
Ona do­da­je da sli­ke Mla­de­na Đu­ro­vi­ća ap­sor­bu­je­te, per­ci­pi­ra­te fron­tal­no, di­rekt­no, cje­lo­vi­to. Lik že­ne ob­u­hva­ta to­ta­li­tet fi­zi­ku­ma sli­ke, ka­rak­ter se skri­va, ot­kri­va, iz­ra­nja, za­ra­nja u kon­tra­sti­ma po­li­va­lent­nog kon­tek­sta.
– Ima ne­čeg iko­nič­nog, ar­he­tip­skog u ovim por­tre­ti­ma, sta­vo­vi­ma. Ne­čeg od pr­vog li­ca jed­ni­ne u ko­jim se pro­na­la­zi­mo. Oka­me­nje­na, bez­i­me­na li­ca za­čud­nih po­gle­da, skri­va­ju i ot­kri­va­ju ono­li­ko ko­li­ko smo ka­dri pro­dri­je­ti is­pod po­vr­ši­ne. Oči su usta, a ona su ni­je­ma. Ovo sli­kar­stvo u svom eg­ze­ku­tiv­nom či­nu kri­je ri­tu­al ta­šti­ne, vje­šti­ne, sa­vla­da­va­nja sop­stve­nog Ega, da ne pro­go­vo­ri a ipak da ka­že, sa­op­šti , op­šti sa svi­je­tom – bi­lje­ži Mi­ra­no­vić.
Li­ca bez osmje­ha, pu­te­nih ni­je­mih usa­na, oči­ju pre­pla­še­ne sr­ne i do­sto­jan­stve­ne gor­do­sti, po­put plit­ko­re­ljef­nih fri­zo­va an­tič­kih i sred­nje­vje­kov­nih sar­ko­fa­ga, kon­sta­ti­je isto­ri­čar­ka umjet­no­sti.
– Či­ta­mo za­pre­ta­ne pa­lim­sa­ste Mla­de­no­vih sve­to­na­zo­ra. Ba­rok­no, ilu­zi­o­ni­stič­ko, de­skrip­tiv­no Želj­ko­vo sli­kar­stvo, spram Mla­de­no­vog mi­ni­ma­li­stič­kog, sve­de­nog, di­rekt­nog, pro­dukt su dva pi­sma podsvje­snog je­zi­ka sa­mo­u­o­bli­ča­va­nja, skri­ve­nog - ot­kri­ve­nog smi­sla i sve­pri­sut­nog pi­ta­nja : da li se umjet­nost, sku­pa sa svo­jom bi­ti, od čo­vje­ka od­ma­kla – re­kla je Mi­ra­no­vić.Ž.K.


Iskreno pristupaju djelu

Mla­den Đu­ro­vić se du­go ba­vio stri­pom, islu­stra­ci­ja­ma i ka­ri­ka­tu­ra­ma a ima i svo­ju iz­da­vač­ku ku­ću „Vi­zu­el­no”. Ka­že da je sta­ri­ji brat Želj­ko od­u­vi­jek bio nje­gov su­per­vi­zor.
– Sve naj­bo­lje tre­nut­ke mog stva­ra­la­štva ostva­rio sam za­hva­lju­ju­ći nje­mu i tom vre­me­nu ka­da me je on upu­ći­vao u taj­ne sli­kar­stva. Na­rav­no, po­šli smo raz­li­či­tim pu­te­vi­ma i sva­ko ima svoj po­se­ban sen­zi­bi­li­tet. No, ako se du­blje za­gle­da­te u na­še ra­do­ve mo­že­te uoči­ti da ipak ima­mo za­jed­nič­ke po­čet­ke i ko­ri­je­ne. Ono što je za­jed­nič­ki ime­ni­telj na­šeg sli­kar­stva je po­šten rad i pri­stup dje­lu. Od naj­ra­ni­jeg dje­tinj­stva ima­mo ta­kav od­nos pre­ma sve­mu i to nas dr­ži i dan da­nas. Ni­je to en­tu­zi­ja­zam, jer on vre­me­nom gu­bi svoj smi­sao, već je iskren pri­stup dje­lu - su­štin­ska vri­jed­nost nas obo­ji­ce – za­klju­čio je Mla­den Đu­ro­vić.


Dru­ga­či­je po­e­ti­ke

Želj­ko Đu­ro­vić je član ULUS-a i Eks­li­bris dru­štva i in­ter­na­ci­o­nal­ne gru­pe umjet­ni­ka Li­be­lu­le iz Fran­cu­ske. Za­do­vo­ljan je što po­sli­je ve­li­ke pa­u­ze po­no­vo iz­la­že za­jed­no sa bra­tom na istu te­mu, ali u raz­li­či­tom li­kov­nom pi­smu.
– Mla­den je uglav­nom u sfe­ri pri­mje­nje­ne umjet­no­sti a ja se ba­vim či­stom li­kov­no­šću i mo­ja po­e­ti­ka je sa­svim dru­ga­či­ja. Mo­ti­vi na ovoj iz­lo­žbi su nam isti ali su nam pri­stu­pi oči­gled­no raz­li­či­ti. U pr­vom pe­ri­o­du mog stva­ra­la­štva kod me­ne je bi­la do­mi­nant­na že­na kao osnov­ni mo­tov, jer je ona na po­čet­ku i na kra­ju svi­je­ta. Po­tom sam mo­je ra­do­ve ipak obo­ga­tio i me­di­te­ran­skom flo­rom, fa­u­nom, nje­go­vim svje­tlom, ko­lo­ri­tom, mi­o­to­lo­gi­jom. Mo­je sli­kar­stvo ocje­nju­ju in­ti­mi­stič­kim, ubra­ja­ju ga u fan­ta­sti­ku, ja se ma­lo bra­nim od tog od­re­đi­va­nja. No su­šti­na je da ja u stva­ri vo­lim da idem sun­ča­nom stra­nom uli­ce, vo­lim ono što je do­bro u lju­di­ma, vo­lim po­zi­tiv­nu ener­gi­ju i to se u ži­vo­tu i na mo­jim sli­ka­ma – re­kao je Želj­ko Đu­ro­vić.