- Stva­ra­li smo ni iz če­ga, od bi­je­log pa­pi­ra, bi­li kre­a­tiv­ni, ne­vje­ro­vat­no se za­ba­vlja­li, ali u svoj toj za­ba­vi ni­smo za­bo­ra­vlja­li da spa­ja­mo da­da­i­zam sa Šek­spi­rom i že­lju da osvi­je­tli­mo ve­li­ke te­me, pri­sut­ne u go­to­vo svim Šek­spi­ro­vim dje­li­ma – lju­bav, vla­sto­lju­blje, bor­bu za moć, na­si­lje. Ni­smo pre­za­li od to­ga da pri­ča­mo o tim stva­ri­ma, dok oko nas buk­te ra­to­vi, dok je na­si­lje u osno­vi ži­vo­ta još od osnov­ne ško­le, ni­smo se uz­dra­ža­va­li da od­ba­ci­mo bi­je­le ru­ka­vi­ce u ko­je se obič­no „upa­ku­ju” dječ­je pred­sta­ve i da ma­lo di­rekt­ni­je i kon­kret­ni­ja uka­že­mo na ne­ke ve­li­ke te­me, ko­li­ko ak­tu­el­ne u Šek­spi­ro­vo to­li­ko ak­tu­el­ne i da­nas, u na­še vri­je­me - ka­za­la je Kri­sti­na Ste­vo­vić za „Dan” na­kon pra­i­zved­be dječ­je pred­sta­ve „DA DA Šek­spir”.
Ovom pred­sta­vom za­jed­nič­ki su Ko­tor­ski fe­sti­val po­zo­ri­šta za dje­cu, Cr­no­gor­sko na­rod­no po­zo­ri­šte i Grad­sko po­zo­ri­šte Pod­go­ri­ca obi­lje­ži­li 400 go­di­na od smr­ti Vi­li­je­ma Šek­spi­ra i sto­go­di­šnji­cu osni­va­nja da­da­i­stič­kog po­kre­ta u umjet­no­sti.
Kri­sti­na je rad na pred­sta­vi opi­sa­la kao „jed­no od naj­ljep­ših kroz ko­je je pro­šla u svom glu­mač­kom ži­vo­tu”, jer je ko­mu­ni­ka­ci­ja sa glum­ci­ma Mom­či­lom Ota­še­vi­ćem, Sla­vi­šom Gru­bi­šom, Je­le­nom Si­mić, Sa­njom Po­po­vić i Du­ša­nom Mu­ri­ćem, ko­ji je osmi­slio i scen­ski po­kret, sa re­di­te­ljem Pe­trom Pe­ja­ko­vi­ćem i asi­sten­tom Mir­kom Ra­do­nji­ćem, od po­čet­ka bi­la sa­vr­še­na. Spo­ji­li su ne­spo­ji­vo - o ži­vot­nim te­ma­ma pro­go­vo­ri­li su sred­stvi­ma pro­vo­ka­ci­je i be­smi­sla - po­stu­la­ti­ma da­da­i­zma.
Dje­voj­či­ca Sta­si­ja Pe­ro­vić ka­za­la je da je pred­sta­va bi­la „od­lič­na, vr­lo kre­a­tiv­na, za­bav­na, smi­je­šna”, a Iva­na Ni­ko­lić da je naj­tu­žni­ja sce­na bi­la ona u ko­joj „Sla­vi­šu mal­tre­ti­ra Kri­sti­na”, što je pot­sje­ti­lo na sli­ke iz nje­nog škol­skog ži­vo­ta. Sa nji­ma su se slo­ži­li Ka­ta­ri­na Kri­vo­ka­pić i Ana­sta­si­ja Če­la­no­vić, dok Mar­ta Bo­ro­vić pri­mje­ti­la da je „bi­lo su­per, smi­je­šno i za­bav­no, jer su se svi mak­si­mal­no po­tru­di­li”, te da je in­spi­ri­sa­na pred­sta­vom o Šek­spi­ru sa­zna­la vi­še kroz ra­zgo­vor sa svo­jom ma­mom.
Is­ti­ču­ći da je da­da­i­zam na­stao kao an­ti­rat­na re­ak­ci­ja vo­de­ćih umjet­ni­ka Evro­pe Pe­ja­ko­vić je ob­ja­snio da je to na­čin ko­jim je an­sambl na­pra­vio kop­ču sa Šek­spi­rom ko­ji isto pri­ka­zu­je svi­jet su­ro­vo, sa svim uža­si­ma, po­seb­no u svo­jim tra­ge­di­ja­ma, ali i ko­me­di­ja­ma, „ko­je su da­le­ko od slat­kih”.
- Da­da­i­zam ko­ri­sti sva mo­gu­ća sred­stva sa ci­ljem da zbu­ni, šo­ki­ra, is­pro­vo­ci­ra, to nam je bi­lo va­žno, ka­ko bi­smo „upe­ca­li” klin­ce ko­ji pr­vi put sre­ću Šek­spi­ra, da im to osta­vi tra­ga, bez po­di­la­že­nja, da kre­nu da ga či­ta­ju. Htje­li smo da pri­ka­že­mo svi­jet iz ugla lu­de ili bu­da­le, ko­ja uvi­jek da­je pra­vu sli­ku ovog svi­je­ta. „Or­ke­star lu­da” na kra­ju je ma­li kre­šen­do tog po­gle­da na svi­jet – ka­zao je Pe­ja­ko­vić i do­da­je da su ci­je­lu pred­sta­vu osmi­sli­li kroz im­pro­vi­za­ci­je.
- Od­lu­či­li smo da iz­vu­če­mo ve­li­ke Šek­spi­ro­ve te­me i da ih ob­ra­di­mo da­da­i­stič­kim sred­stvi­ma, a da to bu­de pri­la­go­đe­no dje­ci, da im bu­de za­ni­mlji­vo, da osta­nu za­pi­ta­na. Tač­no je da ovo ni­je kla­sič­na dječ­ja pred­sta­va, ali ne mo­ra­mo uvi­jek da im „cr­ta­mo” stva­ri, već da pro­bu­di­mo u nji­ma tu za­in­te­re­so­va­nost. Dje­ca su i te ­ka­ko spo­sob­na da pre­po­zna­ju sim­bo­le, da raz­go­va­ra­ju jed­na sa dru­gi­ma, da se pi­ta­ju i is­tra­žu­ju – na­ve­la je Je­le­na Si­mić, a Mom­či­lo Ota­še­vić je pri­mje­tio da su i oni sa­mi u to­ku ne­ko­li­ko ne­dje­lja ko­li­ko su spre­ma­li pred­sta­vu „po­sta­li dje­com, što se i osje­ti­lo u na­stu­pu”.M.D.PO­PO­VIĆ


Dječ­je su­ze zbog na­si­lja

Sce­na sa Sla­vi­šom Gru­bi­šom je ras­pla­ka­la mno­go dje­ce, što je za ovog glum­ca, ka­ko nam je ot­krio, sa­svim no­vo is­ku­stvo.
- Do sa­da ni­sam ni­ka­da vi­dio da ne­ko pla­če u dječ­joj pred­sta­vi dok igram. I to zbog sce­ne na­si­lja i su­ro­vo­sti. Ako su dje­ca shva­ti­la o če­mu se ra­di, pa je kod njih pro­ra­di­la emo­ci­ja, on­da smo ura­di­li baš pra­vu stvar – is­ta­kao je Sla­vi­ša.
Du­šan Mu­rić je na­gla­sio ko­li­ko je bi­lo te­ško re­du­ko­va­ti ma­te­ri­jal ko­ji su ima­li ka­ko bi stao u dva sa­ta pred­sta­ve. Ni­šta ma­nje ni­je bio za­htje­van za­da­tak za­dr­ža­ti ozbilj­nost, a isto­vre­me­no pri­la­go­di­ti pred­sta­vu dje­ci.