Li­je­po je to ka­ko se o da­tu­mi­ma stra­da­nja sje­ti­mo na­ših ne­volj­ni­ka; ka­ko se mi, no­vi­na­ri, utr­ku­je­mo ko će na­pi­sa­ti pa­te­tič­ni­ju i po­tre­sni­ju pri­ču o ne­kom od njih; ka­ko dr­ža­va na­pra­vi ne­što na­lik va­ša­ru pod okri­ljem zva­nič­ne ce­re­mo­ni­je ko­joj ne­do­sta­je sa­mo ona vr­te­ška na ko­joj sreć­nik ko­ji do­hva­ti pat­ku (gu­me­nu, ra­zu­mi­je se) do­bi­je du­plu vo­žnju...
A, za­pra­vo, sve je pat­ka, i to ne gu­me­na, a ne­sreć­ni­ci se go­di­na­ma vr­te u krug mo­le­ći da ne­ko ko­nač­no za­u­sta­vi ka­ru­sel!
Na ne­sre­ću, imam za­i­sta do­sta pri­ja­te­lja, ne­kih div­nih lju­di, me­đu in­va­li­di­ma ra­to­va u ko­ji­ma ni­smo uče­stvo­va­li, u ko­je su po­zi­va­ni na „voj­nu ve­žbu”, pa se „vje­žba­ju­ći” vra­ća­li do­ma bez no­gu i ru­ku, jer valj­da ho­će to od ve­li­kog na­po­ra, a oni van kon­di­ci­je, no...
Na­mjer­no ka­žem da na ne­sre­ću imam pri­ja­te­lje me­đu nji­ma, jer vi­še bih vo­lio da je sre­će da se ne po­zna­je­mo uop­šte, a da su oni na no­ga­ma, da ne­čim mo­gu da mah­nu u po­zdrav, da ih ne na­zi­va­mo naj­od­vrat­ni­jim ime­nom „bo­ga­lji”, kao da su Bo­gu ne­što zgri­je­ši­li i kao da su ku­žni pa va­lja plju­nu­ti tri­put za nji­ma uz onu man­tru „da­le­ko bi­lo”, jer „bo­galj­stvo” je, po­bo­gu, pre­la­zno kao ki­ja­vi­ca, il’ ka­kva ve­ne­rič­na bo­lest, da­le­ko bi­lo, pu-pu-pu...
Ne­dav­no sam sje­dio s Mar­som, le­gen­dom Kra­ji­ne, čo­vje­kom u ko­jem je ži­vo­ta, du­ha i je­da jed­na­ko mno­go, a od nje­ga tek gla­va, trup i ru­ka.
No­ge, oko i de­sni­ca osta­le kao „fran­ši­za” ra­ta u ko­jem ni­smo uče­stvo­va­li i mi­ra s ko­jim ni­smo zna­li, ni­ti zna­mo- šta će­mo?!
E, taj Don Ki­hot „bo­ga­lja” bi­je o ve­tre­nja­če iz svo­jih ko­li­ca bo­re­ći se za ne­ka­kva pra­va rat­nih voj­nih i ci­vil­nih in­va­li­da, sa­bi­ru­ći sve što či­ni u jed­noj re­če­ni­ci, do­si­pa­ju­ći ne­ku lju­tu, kra­ji­šku: „Bi­li smo to­pov­sko me­so, a sa­da smo sa­mo me­so s ko­jim ni­ko ne zna šta bi, ma­da bi naj­ra­di­je da nas ne­ma!”
Smi­jao sam se, od mu­ke, dok je uz tu iz­bje­glič­ku mu­če­ni­cu go­vo­rio ka­ko sva­ko ma­lo mo­ra na ko­mi­si­ju da mu pro­du­že tu cr­ka­vič­nu po­moć ili odo­bre „ge­ne­ral­ku” ko­li­ca, ali tek po­što se pri­lje­žne bi­ro­kra­te uvje­re da mu ni­su ko­jim slu­ča­jem iz­ra­sle no­ve no­ge, a on pre­u­ću­tao, il’ iz­ni­kla ru­ka, a ta­ji k’o se­o­ska mla­da da je za­ni­je­la s ne­po­zna­tim đu­ve­gi­jom... Ili da pak ni­je pro­gle­dao na ono oko, a vje­što glu­ma­ta „bo­ga­lja” ne pri­dr­ža­va­ju­ći se ni­jed­nog sa­vje­ta dr Na­de Ma­cu­re, ma­da se, re­al­no, slo­je­vi­to obla­či, jer kud ćeš slo­je­vi­ti­je bez po­la ti­je­la, al’ va­lja ga ipak sva­ko ma­lo pro­vje­ri­ti, ho­će ov­dje čo­vjek da sla­že za dok­to­rat, di­plo­mu, ka­ko ne­ma no­ge, ru­ku, oko...
Sre­ća, pa bri­gu o nji­ma vo­di mi­ni­star­stvo one po­ja­ve na­lik dre­kav­cu iz tu­ne­la ko­ja je i tih go­di­na, dok su ovi smo­ta­ni „bo­ga­lji” stra­da­li na „voj­nim vje­žba­ma” va­bio te­ta Mi­ru Đa­nu Mar­ko­vić da uđe u tu­nel mla­te­ći du­gom ko­som kao da­nas raz­ba­ru­še­nim iz­ja­va­ma na kon­fe­ren­ci­ja­ma za štam­pu, mo­le­ći da ga pred­sta­vlja­ju kao Vu­či­ćev eho, a ne Alek­san­dra Vu­li­na, jer kao ta­kav vu­če ne­ke re­po­ve iz pro­šlo­sti, dok kao eho vu­če sa­mar u svi­je­tlu bu­duć­nost.
Na­slu­šao sam se ta­ko pri­ča o iskre­noj bri­zi dr­ža­ve za one ko­ji su ima­li ru­ku i no­gu vi­ška, pa da­nas još i ištu ne­ka­kvu na­dok­na­du k’o da su oro­či­li udo­ve, a ne iz­gu­bi­li, mi­sle­ći da im je si­stem slu­žba za „iz­gu­blje­no - na­đe­no”, pa da im do­đe ne­što ako me­đu za­bo­ra­vlje­nim ki­šo­bra­ni­ma, ko­fe­ri­ma, man­ti­li­ma i kač­ke­ti­ma ne­ma ko­ja no­ga, ru­ka, oko, uvo, je­tra, sle­zi­na, pluć­no kri­lo il’ osta­le tri­ce ko­je lju­di mah­ni­to ju­re­ći svoj rep naj­če­šće osta­ve za so­bom i na­sta­ve ne­kud dok se ne pri­sje­te pa pa­nič­no kre­nu da iz­vr­ću dže­po­ve shva­ta­ju­ći da je nov­ča­nik tu, al’ da ne­ma ru­ke...
Ta­ko se je­dan „bo­galj”, pu-pu-pu...ob­reo u kan­ce­la­ri­ji kod mla­đa­nog ši­ljo­ku­ra­na ko­ji je za­vr­šio vi­so­ke ško­le, pre­ko omla­din­ske za­dru­ge kao po­moć­nik zi­da­ra, pa sad ta­ko stru­čan od­o­ka­tiv­nom me­to­dom raz­re­zu­je ko je in­va­lid­ni­ji in­va­lid i ko­me tre­ba da­ti, il’ pro­du­ži­ti cr­ka­vič­nu po­moć dok ne sta­ne na no­ge, kad mu iz­ra­stu, na­rav­no, do sle­de­će pro­vje­re?!
E, taj je i vje­tar, što mu je čvor bi­ro­krat­ske ma­šne li­ječ­ka sma­njio do­tok ki­se­o­ni­ka u mo­zak, tog je ne­sreć­ni­ka do­slov­no upi­tao: „Do­bro, a šta ti vi­še ho­ćeš od Sr­bi­je?! Mi zva­nič­no ni­smo bi­li u ra­tu, a te­bi bi, kao ro­đe­nom u Kra­ji­ni, od­no­sno, Hr­vat­skoj, mo­žda bo­lje bi­lo da svo­ja pra­va ostva­riš ta­mo!”
Pa, jes’ ga, va­la, pa­met­no i sje­to­vao - ako si već ra­to­vao za svoj prag ko­ji ni­je u Sr­bi­ji, pa još u toj sil­noj gu­žvi iz­gu­bio no­ge, što mo­že sa­mo mah­nit, jer jed­no je iz­gu­bi­ti 200 di­na­ra re­ci­mo, al’ obje no­ge, e pa to je ipak ba­ha­tost i ne­mar pre­ma sop­stve­noj imo­vi­ni, pa on­da li­je­po odeš u Hr­vat­sku i njih za­mo­liš za po­moć!
Opro­sti­će ti, na­rav­no, što si ma­lo pu­ška­rao, va­lja se to, ra­zu­mje­će da si u za­no­su ne­gdje osta­vio no­ge pa ne mo­žeš da se sje­tiš gdje su i obje­ruč­ke ti po­mo­ći sa de­se­tak go­di­na ro­bi­je, ko­li­ko valj­da tre­ba no­vim udo­vi­ma da iz­nik­nu?
Da je sre­će da je ovo je­di­ni slu­čaj za ko­ji sam čuo, ali ni­je, ho­će ti in­va­li­di i „le­ba pre­ko po­ga­če”, a bo­ga­mi i so­ci­jal­nu po­moć pre­ko šta­ka i ko­li­ca!
Eto, dr­ža­va ih se li­je­po sje­ti o go­di­šnji­ca­ma, or­ga­ni­zu­je va­šar, odr­že se go­vo­ri, na­pi­šu se tek­sto­vi, pa na­po­slet­ku se za­vr­ti vr­te­ška i naj­spret­ni­ji uhva­ti pat­ku, i mo­že da se dr­ži nje do sle­de­će go­di­ne!
Šta još da ura­di, aman?!
Aj da je ne­ko iz­gu­bio klju­če­ve od ku­će pa da po­mog­ne i na­pra­vi no­ve iz bu­dže­ta, al’ kad iz­gu­bi či­ta­vu ku­ću, naj­ro­đe­ni­je, po­la se­be... e pa za to već rje­še­nja ne­ma!
Mi­slim, ima, li­je­po je ob­ja­snio onaj vi­so­ko­ško­lo­va­ni s pre­za­teg­nu­tom kra­va­tom, al’ adre­sa je ko­jih sto­ti­nu ki­lo­me­ta­ra da­lje, ta­mo je šal­ter za „iz­gu­blje­ne i ne­na­đe­ne Sr­be i pri­klju­če­ni­ja”, dok ove što su se ob­re­li na „voj­nim vje­žba­ma” još i dr­ža­va tre­ba da tu­ži, jer za­du­ži­la ih je kom­plet­nom opre­mom, a oni se vra­ti­li bez po­la to­ga, od­no­sno, po­la se­be...