PIŠE: AKADEMIK ZORAN LAKIĆ


Pre­ci i po­tom­ci su sta­ra i ne­is­crp­na te­ma. Uvi­jek bi osta­ja­lo pu­no pro­sto­ra za no­va raz­mi­šlja­nja. Mo­žda i osa­vre­me­nje­na. Ne sa­mo ona­ko u glo­ba­lu; već u naj­e­le­men­tar­ni­jim po­je­di­no­sti­ma. I uvi­jek sa istog po­la­zi­šta: ko smo mi u Cr­noj Go­ri? Ide­o­lo­gi­je i po­li­ti­ke osta­vlja­mo po stra­ni. Obje su sko­ro­je­vić­ke. In­te­re­su­ju me na­ro­di. Nji­ho­va po­na­ša­nja kroz isto­ri­ju, or­ga­ni­zo­va­nost, po­sto­ja­nost, stre­mlje­nja.
Ovog lje­ta imao sam u go­sti­ma pr­vo jed­nu ro­đa­ku iz SAD, a za­tim i bli­skog ro­đa­ka, ta­ko­đe iz Ame­ri­ke. Obo­je su ame­rič­ki dr­ža­vlja­ni – ta­mo su ro­đe­ni, ško­lo­va­ni – mla­di lju­di. Jed­no ni­je zna­lo, da ta­ko ka­žem, ni ri­ječ ma­ter­njeg je­zi­ka. Onaj dru­gi je go­vo­rio srp­ski sa ame­rič­kim na­gla­skom. Jed­nom je otac po­šao u SAD, a dru­go­me đed, ili, mo­žda pra­đed. U Cr­noj Go­ri oni su „na­ši“; u SAD su Ame­ri­kan­ci, pa i ka­da go­vo­re „naš“ je­zik. Šta će bi­ti nji­ho­va dje­ca – ni­je te­ško za­klju­či­ti.
Vi­še pu­ta sam pi­sao o na­ro­du, vje­ri, na­ci­ji, dr­ža­vi. Uvi­jek par­ci­jal­no. A da­nas vje­ru­jem da bi svr­sis­hod­ni­je bi­lo da je sve to ob­je­di­nje­no u jed­nu cje­li­nu. Mo­žda će ovo mo­je raz­mi­šlja­nje in­spi­ri­sa­ti ne­ko­ga, sva­ka­ko mla­đeg is­tra­ži­va­ča, da sa­či­ni svo­ju sin­te­zu.
Na isto­rij­sku sce­nu su se pr­vo po­ja­vi­li na­ro­di. Ovi na­ši pro­sto­ri pam­te mno­ge ci­vi­li­za­ci­je. Po­tom­ci su, po pra­vi­lu, ko­ri­sti­li is­ku­stva pre­da­ka; ne sa­mo svo­jih, već i onih dru­gih – inih. Sve što va­lja ni­ka­da ne umi­re. Za­to smo da­nas ta­ko bo­ga­ti: „Ka­ko su bo­ga­ti ovi si­ro­ma­šni Cr­no­gor­ci“, za­bi­lje­ži­li su ne­ki pu­to­pi­sci.
Bal­kan je od­u­vi­jek bio pro­met­na ras­kr­sni­ca. Mno­gi su do­la­zi­li i pro­la­zi­li. Ru­ska isto­ri­o­gra­fi­ja bi­lje­ži, na pri­mjer, po­sto­ja­nje dr­ža­ve Al­ba­ni­je – ta­mo ne­gdje na Kav­ka­zu, još u IV vi­je­ku na­še ere. A na ove na­še pro­sto­re do­se­li­li su se Slo­ve­ni oko VII vi­je­ka. Mno­go ka­sni­je su ih iden­ti­fi­ko­va­li kao ju­žne Slo­ve­ne – nje­mač­ki isto­ri­ča­ri već na star­tu su ih po­di­je­li­li na is­toč­ne, za­pad­ne i ju­žne. Ni­ti je­dan dru­gi na­rod ni­je bio ta­ko di­je­ljen!
Svi su oni u pra­vo vri­je­me – pri­mi­li svo­ju vje­ru. Na­ši pr­vi vje­ro­u­či­te­lji bi­li su Ći­ri­lo i Me­to­di­je. Da bi sa­ču­va­li uspo­me­nu na njih, i na­še pi­smo smo na­zva­li ći­ri­li­ca. Ka­žu lin­gvi­sti da ne­ma mo­der­ni­jeg pi­sma u smi­slu funk­ci­o­nal­no­sti i ra­ci­o­nal­no­sti. Sva­ki glas ima svoj slov­ni znak: od a do š. E baš to š u raz­vi­je­ni­jim na­ro­di­ma i je­zi­ci­ma – ima po dva-tri zna­ka. Kod Fran­cu­za to je ‘’sh’’, a kod Nje­ma­ca ‘’tch’’. Itd.
Da­kle, na­rod, vje­ra... Tek po­sle njih do­la­ze na­ci­ja i dr­ža­va. I tu su po­di­je­lje­na mi­šlje­nja. Ne­ki sma­tra­ju da je na­ci­ja stvo­ri­la svo­ju na­ci­o­nal­nu dr­ža­vu, a dru­gi da je dr­ža­va stvo­re­na da obez­bi­je­di pri­vi­le­gi­je za svo­ju na­ci­ju. Od­u­vi­jek su ge­o­graf­ske pro­sto­re na­se­lja­va­li broj­ni iden­ti­te­ti. Po to­me je Bal­kan naj­ka­rak­te­ri­stič­ni­ji. Ne­ma ni­ti jed­ne „či­sto“ na­ci­o­nal­ne dr­ža­ve. U sva­koj ima do 20 od­sto ma­nji­na. Po Une­sko­voj no­men­kla­tu­ri one se da­nas tre­ti­ra­ju kao di­ja­spo­ra. Iako se i da­lje upor­no in­si­sti­ra na autoh­to­no­sti na­ro­da na Bal­ka­nu. Kao da su bit­ne dr­ža­ve, a ne na­ro­di. Sa­mo na Bal­ka­nu je­dan na­rod ima dvi­je dr­ža­ve, i ni­gdje vi­še. Opet će­mo po­no­vi­ti da zna­mo za­što!
Da li su na­ši pre­ci Ser­bi ili Ser­vi, odav­no je otvo­re­no pi­ta­nje. La­ko je na­slu­ti­ti – iz ko­jih raz­lo­ga. Na­u­ka je da­la od­go­vor, ko­ji se još sa­svim i svu­gdje ne pri­hva­ta. Ni­je te­ško za­klju­či­ti i za­što.
Srp­ske sred­njo­vje­kov­ne pri­n­ce­ze su uda­va­ne po ev­rop­skim dvo­ro­vi­ma. Ta­da se stro­go vo­di­lo ra­ču­na o po­ri­je­klu. I du­go po­sli­je to­ga ni­je se „uska­ka­lo“ iz jed­nog u dru­gi dru­štve­ni sloj. Čak je bi­lo i ne­ke vr­ste za­bra­ne po osno­vu „pla­ve kr­vi“. Mo­žda su i za­to ćer­ke cr­no­gor­skog kra­lja u svo­je vri­je­me uda­va­ne, ta­ko­re­ći „sve do jed­ne“, po evrop­skim dvo­ro­vi­ma. Ni­je ša­la da su cr­no­gor­skog kra­lja na­zi­va­li „ta­stom Evro­pe“. Da li je to, opet, ri­ječ o „pla­voj kr­vi“? U sva­kom slu­ča­ju pri­sut­no je bi­lo sa­zna­nje o srp­skim kra­lje­vi­ma i o srp­skim prin­ce­za­ma po evrop­skim dvo­ro­vi­ma.
Ne znam ot­kad je obi­čaj da se na po­ro­dič­nim ve­se­lji­ma is­ti­če za­sta­va (na­ci­o­nal­na ili dr­žav­na - vi­dje­će­mo). Je­dan moj si­no­vac je zbog tog obi­ča­ja mo­rao da če­ka na po­sao vi­še go­di­na. Lo­kal­ne vla­sti su mu za­mje­ra­le što je na svad­bi no­sio „srp­sku tro­boj­ku“. Tro­boj­ka, ni­je sa­mo obi­ljež­je dr­ža­ve Sr­bi­je, već i Cr­ne Go­re. Pa i svo­je­vre­me­no Če­ho­slo­vač­ke, a da­nas i Če­ške i Slo­vač­ke. Na­ša cr­no­gor­ska tro­boj­ka, baš kao i srp­ska tro­boj­ka – sa­mo su obr­nut re­do­sled ru­ske tro­boj­ke: cr­ve­na, pla­va, bi­je­la; ta­kve bo­je je i cr­no­gor­ska na­rod­na no­šnja: cr­ve­ni dža­ma­dan, pla­ve di­mi­je i bi­je­le do­ko­lje­ni­ce.
A sad da vi­di­mo da li je za­sta­va na­ci­o­nal­no ili dr­žav­no obi­ljež­je. Nju je oda­bra­la i usta­no­vi­la dr­ža­va (a dr­ža­va je na­ci­o­nal­na). Ona je dr­žav­no obi­ljež­je! Pi­tam se da li „na­ši“ u SAD is­ti­ču na sve­ča­no­sti za­sta­vu svo­jih pre­da­ka ili za­sta­vu SAD? I pi­tam se za­što se u dr­ža­vi Cr­noj Go­ri is­ti­ču za­sta­ve dr­ža­ve Al­ba­ni­je? Da li je to ide­o­lo­gi­ja i dio po­li­ti­ke? Al­ban­ci u Cr­noj Go­ri su dr­ža­vlja­ni Cr­ne Go­re, baš kao što su Sr­bi – Cr­no­gor­ci u Al­ba­ni­ji – dr­ža­vlja­ni Al­ba­ni­je.
Že­lio sam da ovim raz­mi­šlja­njem od­vra­tim one ko­ji su sklo­ni sva­đi, po onoj na­rod­noj da u ja­je­tu tra­že dla­ku, a u sto­gu si­je­na –iglu. I da pod­stak­nem dru­ge na slič­no raz­mi­šlja­nje. Ma­kar bi­lo i su­prot­sta­vlja­nja. Va­žno je da mi­šlje­nja ne do­la­ze kao di­rek­ti­va, u smi­slu „fi­rer du­ma­tь dlя ne­vo’’. Ili ka­ko se to da­nas ka­že, da ne do­la­zi iz gla­ve is­pra­nih mo­zgo­va.