Pi­še: Mi­li­sav S. Po­po­vić


Sta­lo ti je šta dru­gi mi­sle? Na­rav­no da je­ste. Da ta­ko ni­je, bio bi so­ci­o­pa­ta. Te­ški, usa­mlje­ni i ne­sreć­ni so­ci­o­pa­ta. No, ka­ko sva­ka od nju ejdž fi­lo­zo­fi­ja ima da­ška isti­ne – ta­ko i ona „ne­moj da te tu­đi stav bri­ne“ no­si svo­ja dva gra­ma zbi­lje. Za­to i tre­ba da te bu­de bri­ga šta ne­ki mi­sle, ali ne i sva­ko­ja­ka ba­gra. U te ne­ke spa­da­ju lju­di od so­li i še­će­ra – oso­be sa in­te­gri­te­tom su­ca, pri­ja­te­lja, stva­ra­o­ca, za­štit­ni­ka, hra­ni­o­ca, lju­bav­ni­ka, bor­ca, sa­put­ni­ka, rad­ni­ka, bra­ni­o­ca. Ovo ni­su tek ta­ko na­bro­ja­ne oso­bi­ne... ovo su od­go­vo­ri ko­je da­je­mo ka­da pi­ta­ju „opi­ši ide­al­nog su­čo­vje­ka“ (ume­mo­ri­ši ih... sa­ču­va­će te od tra­ga­nja). Obi­lje­ža­va­ju ih kao „rol mar­ke­ri A“ – slo­je­vi su zdra­vog lu­ka u dru­štvu gdje osta­li od sve­ga po­sje­du­ju sa­mo za­dah.
A zna­te li ka­ko se u cen­tri­ma za pro­fi­li­sa­nje na­zi­va­ju lju­di ko­ji­ma je sta­lo ka­ko ih do­ži­vlja­va­ju „mar­ke­ri A“? – flan­te­ri.
Kad si (i ako si) flan­ter, du­šev­nost i ra­zum su ti u pri­jat­nom mi­mo­ho­du sa svi­je­tom. Ne­ma kri­vi­ce i uzdi pro­ga­nja­nja zbog mi­šlje­nja ne­bit­nih i lo­ših oso­ba. Flan­ter se ne ba­vi oni­ma ko­ji ga mr­ze, za­u­zet je vo­lje­njem onih ko­ji ga vo­le.
* * *
Ma­šta pred­sta­vlja jed­nu od naj­ma­nje is­tra­že­nih obla­sti. Pod ka­te­go­ri­jom je pa­ra­ra­zu­ma (su­bra­zu­ma). Njo­me kre­i­raš lič­ni uni­ver­zum. Smje­sti se iza oči­ju – gdje si pot­pu­no si­gu­ran. Ne­do­stu­pan je tu­đim po­gle­di­ma i umi­re ono­li­ko br­zo ko­li­ko tvo­ja vo­lja za ži­vo­tom žu­ri da od­je­nja. Ne­kad je ma­šta­ri­ja to­li­ko sna­žna, da stru­ne pro­bi­ju školj­ku unu­tar sr­ca i prh­nu van – te po­ka­žu svi­je­tu pod­no ovog ne­ba za šta si spo­so­ban. Tek sko­ro je do­ka­za­no da ta­le­nat za pje­va­nje, sli­ka­nje i kom­po­no­va­nje ima di­rekt­nog do­di­ra sa ko­li­či­nom sa­dr­ža­ja na­sta­log to­kom bud­nog sa­nja­nja. Mi i da­lje grd­no gle­da­mo na dje­cu što raz­go­va­ra­ju sa zma­je­vi­ma... vr­lo smo stro­gi u di­sci­pli­ni re­dov­nog za­pra­ši­va­nja bu­bi­ca u gla­vi. Ubi­je­đe­ni da se ra­di o šte­to­či­na­ma. Da li ste zna­li da je na­u­ka na pra­gu ot­kri­ća da ma­šta ni­je ni­šta dru­go do oslo­bo­đe­nja sna­ga um­nog kom­ple­men­ti­ra­nja po­zna­tih i ne­zna­nih fak­to­ra? – i da će to­kom evo­lu­ci­je po­sta­ti do­mi­nant­na ša­ra pro­mi­šlja­nja? Nu­bi­va­gent – la­tin­ski je iz­raz po­su­đen da ob­ja­sni one lju­de ko­ji (ne­zna­no ka­ko) svo­ju ma­štu pre­to­či­še u ja­vu. Žil Vern, Da Vin­či, Te­sla, Mo­cart... sa­mo su ne­ka li­ca u dra­mi čo­vje­čan­stva ko­ja su bi­la nu­bi­va­gen­ti. U di­rekt­nom pre­vo­du bi zna­či­lo – oni što su obla­ci­ma ho­di­li.
* * *
Me­li­o­ri­zam je en­gle­sko-grč­ka fra­ze­o­lo­ška zvrč­ka. Ima to­li­ko pu­no zna­če­nja... Pod­ra­zu­mi­je­va stav da će svi­jet bi­ti bo­lje mje­sto za čo­vje­ka i vje­ru da čo­vjek sam mo­že una­pri­je­di­ti ci­vi­li­za­ci­ju. Me­li­o­ri­sti su ri­jet­ke du­še ko­je u tu­đim oči­ma tra­že sna­gu za ra­do­va­nje. Iskre­no ih us­hi­ću­je bi­lo či­ja pri­ča... ne za­mje­ra­ju ni­ko­me, pa čak ni kad se na­đu pred ne­pri­ja­te­ljem. Ubi­je­đe­ni su da i ta­kvi ima­ju va­žnu ulo­gu da od­i­gra­ju u svi­je­tu ko­ji sa­mo što ne po­sta­ne „naj­div­ni­je mo­gu­će mje­sto za po­sto­ja­nje“.
* * *
Pre­lom du­še, ka­da iz nje iz­bi­je sav sjaj – i uči­ni nas ta­kvim ka­kvi je­smo za ubu­du­će (pro­mi­je­nje­ni, bo­lji, dru­ga­či­ji na li­jep na­čin) na­sta­je obič­no zbog jed­nog sna­žnog do­ga­đa­ja, zbog jed­ne oso­be. U akan di­ja­lek­tu taj spe­ci­fi­čan mo­me­nat se na­zi­va san­ko­fa.
* * *
Po­sto­je li­ca ko­ja su li­je­pa, ni­su naj­ljep­ša – ali su pre­li­je­pa. Ka­žu da se mi fa­tal­no za­lju­blju­je­mo u oso­be ko­je no­se ne­što što se na­knad­no ot­kri­je... te ti se u sr­ce sve ono što je­su za­re­že, za­kro­ji i slat­ko za­tru­je. Sta­ri Gr­ci su tu neo­bič­nu ener­gi­ju na­zi­va­li ka­lon. U pre­vo­du bi zna­či­lo „sli­je­pi do­dir div­no­će“.
* * *
Pe­tri­hor – na­ziv za mi­ris ki­še ka­da do­dir­ne gru­men su­ve ze­mlje.
* * *
Bi­la je sri­je­da... mo­žda i če­tvr­tak. Pri­čao sam ti ka­ko sam okru­žen pan­te­ri­ma... ka­ko je noć već odav­no led­na. Re­kla si mi da gla­vu okre­nem put svje­tla i da ta­mo ku­da ti gle­daš ne­ma sni­je­ga... Bi­la si mo­je pr­vo slo­vo iz azbu­ke lju­di sa ša­rom flan­te­ra.
Pi­tao sam se za­što si ta­ko pre­li­je­pa? I sklo­plje­nih oči­ju bih te pre­po­znao me­đu naj­ljep­ši­ma... A ta­ko si obič­na?! Ka­kva je to bi­la ma­gi­ja?
Iz sna si iz­vu­kla če­šalj, nji­me raš­če­šlja­la sje­ni iz vje­tra, ot­pje­va­la u se­bi pje­smu ko­ju ni­ko vi­še ne pje­va... onu od so­li i še­će­ra, i upi­ta­la me: „bo­ga­ti, ho­će li ve­če­ras da pad­ne ki­ša?“
Pa­la je. I bi­la je mi­ri­sna.
Po­sli­je to­li­ko go­di­na, ma­šta mi se uozbi­lji­la... Da­le­ko sam od nu­bi­va­gen­ta. Na­kon sve­ga, na­u­čio sam to­li­ko to­ga. Ma­da, u od­no­su na sve što si ti zna­la, ovo je i da­lje sit­ni­ca. Za te­be sa­da imam sa­mo vi­še ime­na... moj si ka­lon me­li­o­ri­zma. A ako ovo ikad pro­či­taš... si­đi sa mje­se­ca, ili obla­ka... ku­da god da tr­čiš po­sled­njih da­na... svra­ti u noć iz­me­đu sri­je­de i če­tvrt­ka... do­ne­si ve­če pe­tri­ho­ra.
Je­si li zna­la da si mi bi­la san­ko­fa?
(Autor je knji­žev­nik)