Pi­še: Če­do­mir An­tić

Lo­še je ka­da u jed­noj dr­ža­vi sa­mo iz­bo­ri pred­sta­vlja­ju ne­što no­vo. DPS je na vla­sti če­tvrt vi­je­ka (i još pet de­ce­ni­ja pri­je to­ga), a sve dr­žav­ne usta­no­ve za­jed­no ni­su pru­ži­le ni naj­ma­nju mo­guć­nost da mu ne­ko na fer i po­šte­nim iz­bo­ri­ma ma­kar ozbilj­no kon­ku­ri­še. Tu ti­ra­ni­ju po­dr­ža­va­ju me­đu­na­rod­ne okol­no­sti, ne­ča­sno vla­sto­lju­blje vo­đa DPS-a ko­je ih je vo­di­lo ka pro­mje­ni po­li­ti­ke, ide­o­lo­gi­je, uvje­re­nja i iden­ti­te­ta. Me­đu­tim, na ru­ku im ide i sta­nje u dru­štvu či­je su eli­te ko­rum­pi­ra­ne.
Na­ro­du je, na­iz­gled, pru­žen ne­ka­kav iz­bor. Dvor­ska opo­zi­ci­ja se uje­di­ni­la. Na­sta­la je ko­a­li­ci­ja „Ključ“. Šta će da ot­klju­ča­ju biv­ši Mi­lo­še­vi­će­vi dru­ga­ri ko­ji su ot­kri­li šta su po na­ci­o­nal­no­sti uoči pro­šlog po­pi­sa, za­jed­no s iz­bje­glim li­de­rom De­mo­krat­skog fron­ta i or­ga­ni­za­ci­jom Ura - ja­snom ko­li­ko i sli­ka vi­so­ko­za­šti­će­nog svje­do­ka na Ha­škom tri­bu­na­lu? Ra­ču­na se, me­đu­tim, na to da u auto­ri­tar­nim dru­štvi­ma opo­zi­ci­ja bli­ska vla­sti­ma če­sto ima do­bre iz­gle­de da se na­met­ne i po­ti­sne istin­sku opo­zi­ci­ju.
Ta­kva za­blu­da, ko­ju smo mi ov­dje ima­li sa ra­di­ka­li­ma pa po­sle i sa nji­ho­vim ot­pad­ni­ci­ma na­pred­nja­ci­ma, u Cr­noj Go­ri je sa­mo srp­ska. Na­ci­o­nal­ni Cr­no­gor­ci su na­ci­ja jed­ne par­ti­je – DPS-a. Onaj ko je me­đu nji­ma ljut na Đu­ka­no­vi­ća, uvi­jek u re­zer­vi ima Kri­vo­ka­pi­ća ili ne­kog slič­nog. Da je Cr­na Go­ra bi­la de­mo­krat­ska, ta­kva par­ti­ja ne bi mo­gla da po­sto­ji ni da pre­ma se­bi mo­de­li­ra jed­nu či­ta­vu na­ci­ju, ko­li­ko god no­va ona bi­la. Osta­le na­ci­je su je­din­stve­ne oko svo­je na­ci­o­nal­ne par­ti­je... Sve osim Sr­ba. No­va srp­ska de­mo­kra­ti­ja i sa njom či­tav De­mo­krat­ski front, pre­u­ze­la je na se­be ne sa­mo od­bra­nu pra­va Sr­ba već i de­mo­kra­ti­za­ci­ju Cr­ne Go­re. Ni­je bi­lo dru­ge. Iz­o­sta­la je, me­đu­tim, po­dr­ška Sr­bi­je i Evrop­ske uni­je ra­zum­nom po­li­tič­kom uje­di­nje­nju sa­mo u slu­ča­ju je­di­nog na­ro­da Cr­ne Go­re. NSD i De­mo­krat­ski front su je­di­ni pra­vi pro­tiv­ni­ci re­ži­ma Mi­la Đu­ka­no­vi­ća. Re­žim ih kao ta­kve vi­di i pro­go­ni.
Na­sta­vljen je sud­ski pro­gon An­dri­je Man­di­ća i Sla­ve­na Ra­du­no­vi­ća. Na dan ka­da su pro­šle go­di­ne po­če­le ve­li­ke, isto­rij­ske de­mon­stra­ci­je za­ka­za­no je pr­vo ro­či­šte pro­ce­sa na ko­me se dvo­ji­ci srp­skih vo­đa i bo­ra­ca za de­mo­krat­sku Cr­nu Go­ru su­di za ru­še­nje ustav­nog po­ret­ka. Su­de im oni ko­ji ne vi­de da je Đu­ka­no­vić to­kom pro­te­klih go­di­na si­ste­mat­ski kr­šio za­ko­ne, uzur­pi­rao vlast i ru­šio dr­ža­vu.
Vi­dje­će­mo ka­ko će se re­žim no­si­ti sa ot­po­rom ko­ji ne­iz­bje­žno na­sta­je. Sr­bi su u Cr­noj Go­ri tre­ći­na sta­nov­ni­štva, a srp­ski je­zik i ko­ri­je­ne pri­hva­ta ap­so­lut­na ve­ći­na. Ni­je to Ma­ke­do­ni­ja, gdje Sr­ba vi­še ne­ma, to­ta­li­tar­ni re­ži­mi su odav­no uga­si­li re­li­gi­o­znost sta­nov­ni­štva pa vla­sti mo­gu jed­nog mi­tro­po­li­ta da ne­ka­žnje­no go­di­na­ma dr­že u za­tvo­ru na­su­prot pra­vu i prav­di.
Cr­no­gor­ski re­žim na­vi­kao je da ob­ma­nju­je na­rod. Za­bo­ra­vi­li su na Sr­be na Ko­so­vu i u Her­ce­go­vi­ni, a na­vod­no bra­ne­ći pr­ve su do­šli na vlast, a oko dru­gih su se ne­što oba­ve­za­li u Dej­to­nu (ni­je sa­mo Sr­bi­ja pot­pi­snik ovog ugo­vo­ra i Pod­go­ri­ca du­gu­je ne­što i svo­jim gra­đa­ni­ma Sr­bi­ma, a ne sa­mo Cr­no­gor­ci­ma). Cr­no­go­ra­ca na Ko­so­vu 1999. vi­še ni­je bi­lo. U mu­ci i stra­da­nju ta­mo su svi, kao i uvi­jek u isto­ri­ji, bi­li pri­je sve­ga Sr­bi. Uosta­lom, oda­kle ide­ja Đu­ka­no­vi­ću da u ino­stran­stvu tre­ba da šti­ti sa­mo su­na­rod­ni­ke svo­jih gra­đa­na Cr­no­go­ra­ca, a ne i gra­đa­na Sr­ba?
Da bi lak­še iz­da­li Sr­bi­ju, svo­je pret­ke i istin­sku Cr­nu Go­ru, ne­što su Đu­ka­no­vić i nje­go­vi sa­u­če­sni­ci pe­tlja­li 2008. go­di­ne. Pri­zna­li su me­đu pr­vi­ma la­žnu dr­ža­vu, ali su tvr­di­li ka­ko oče­ku­ju da i cr­no­gor­ska ma­nji­na u „Re­pu­bljik Ko­so­va“ bu­de za­šti­će­na. Sa­da Đu­ka­no­vić na­ja­vlju­je da će po­sla­ti am­ba­sa­do­ra u Pri­šti­nu, iako ni­je is­pu­njen za­htjev da i Cr­no­gor­ci bu­du upi­sa­ni u re­pu­blji­kin ustav.
Če­ka­mo još jed­ne na­mje­šte­ne iz­bo­re, na ko­je dik­ta­tor iz­la­zi ta­ko što je pot­ku­pio dio opo­zi­ci­je. Ipak, ni­či­ja ni­je „go­re­la do zo­re“. Čak ni u Đu­ka­no­vi­ću ne­kad bez sum­nje bli­skoj Sje­ver­noj Ko­re­ji ču­ju se gla­so­vi ko­je ta­mo­šnja vlast po­ku­ša­va da ugu­ši na­si­ljem. Da li Đu­ka­no­vić za­i­sta mi­sli da su iz­mi­šlja­nje ,,ko­la­šin­ske'' i ,,bom­ba­ške afe­re'', pa pro­gon slo­bo­da­ra ka­kav je bio Mar­ko Da­ko­vić bi­li zna­ci sna­ge knja­za Ni­ko­le? Ili je to mo­žda bi­la sla­bost? Ka­da do­đe vri­je­me, slič­no ono­me ka­da je pro­šle go­di­ne po­li­ci­ja na­pa­la na­rod, on­da svi ti po­li­tič­ki pol­tro­ni, stra­nač­ki kon­ver­ti­ti i pre­le­ta­či bez kri­la na­pu­ste go­spo­da­ra. Sa za­do­volj­stvom se sje­tim ka­ko su br­zo po­bje­gli od Mi­lo­še­vi­ća. U svo­jim me­mo­a­ri­ma Mir­ja­na Mar­ko­vić tvr­di da su ih na­pu­sti­li čak i oni ko­ji su se go­di­na­ma gu­ra­li da sa vla­da­ju­ćom po­ro­di­com u pri­vat­nom kru­gu sla­ve No­vu go­di­nu. Ta­ko će bi­ti i sa Đu­ka­no­vi­ćem i DPS-om.
Ka­da je 2000. go­di­ne Mi­lo­še­vić po­ku­šao da uve­de za­kon o bor­bi pro­tiv te­ro­ri­zma (či­taj: po­li­tič­kih pro­tiv­ni­ka) na­ma u Sr­bi­ji ni­je po­mo­gao DPS, ni ne­ka URA, Po­zi­tiv­na, da ne go­vo­ri­mo o SNP-u ko­ji je do­ga­đa­je uvi­jek ra­zu­mio sa pet go­di­na za­ka­šnje­nja... Po­mo­gli su nam po­sla­ni­ci Srp­ske na­rod­ne stran­ke ko­ji u on­da­šnjoj sa­ve­znoj skup­šti­ni ni­su da­li kvo­rum za for­ma­li­zo­va­nje dik­ta­tu­re. To je pod­sta­klo Mi­lo­še­vi­ća da pro­mi­je­ni ustav i sta­vi se­be na iz­bor­nu pro­bu. Da ni­je ta­ko uči­nio, po­bi­je­dio bi na iz­bo­ri­ma.
Da li Đu­ka­no­vić mi­sli da u Sr­bi­ji svi pro­da­ju vje­ru za ve­če­ru i da na­šoj bra­ći ne­će­mo vra­ti­ti dug?
(Autor je isto­ri­čar i do­cent na Fi­lo­zof­skom fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du)