Pi­še: Nik Ga­šaj


Sa­zna­nja iz po­li­tič­kih na­u­ka uka­zu­ju da za he­te­ro­ge­na, vi­še­na­ci­o­nal­na, mul­ti­kul­tu­ral­na i mul­ti­kon­fe­si­o­nal­na dru­štva, kao što je Cr­na Go­ra, ni­je pri­hva­tljiv kon­cept či­ste na­ci­o­nal­ne dr­ža­ve ili či­ste gra­đan­ske dr­ža­ve. Op­šti pro­blem s ko­jim se su­o­ča­va re­gi­on Ju­go­i­stoč­ne Evro­pe je­ste po­jam „na­ci­o­nal­na dr­ža­va“ tj. dr­ža­va u mul­ti­et­nič­kim dru­štvi­ma ko­ja is­klju­či­vo pri­pa­da jed­noj et­nič­koj gru­pi. U mno­gim slu­ča­je­vi­ma ovo če­sto vo­di ne­gi­ra­nju, od­no­sno uki­da­nju plu­ra­li­zma i tre­ti­ra­nju pri­pad­ni­ka ma­njin­skih na­ro­da kao gra­đa­na dru­gog re­da. A to je u od­re­đe­nim okol­no­sti­ma pre­ra­slo u me­đu­et­nič­ke kon­flik­te i su­ko­be sa da­le­ko­se­žnim ne­ga­tiv­nim po­le­di­ca­ma ( Hju Po­ul­ton).
Mo­del na­ci­o­nal­ne dr­ža­ve u vi­še­et­nič­kom dru­štvu za­o­štra­va od­no­se iz­me­đu ve­ćin­ske na­ci­je i na­ci­o­nal­nih ma­nji­na. Šta­vi­še, ta­kva dr­ža­va pre­ko ši­ro­ke na­ci­o­nal­ne mo­bi­li­za­ci­je su­ža­va pro­stor dje­lo­va­nja ne sa­mo za od­re­đe­ne et­no­na­ci­o­nal­ne ma­nji­ne već i za ci­vil­no dru­štvo u ši­rem smi­slu i za mi­ran su­ži­vot raz­li­či­tih et­no­na­ci­o­nal­nih gru­pa. Na taj na­čin ona mo­že bi­ti osnov ili raz­log kon­flik­ta i ak­tiv­na pre­pre­ka u raz­vo­ju ukup­nog dru­štva. Zbog to­ga, na­ci­o­nal­na dr­ža­va u eks­klu­ziv­ni­nom vi­du ne mo­že bi­ti ade­kva­tan za­štit­nik i pro­mo­tor ni ve­ćin­skog ili ve­ćeg et­nič­kog na­ro­da. Sva­ka­ko, na­ci­o­nal­ne dr­ža­ve su in­sti­tu­ci­o­nal­ni ob­lik na­ci­o­na­li­zma ve­ći­ne. Ame­rič­ki an­tro­plog Ro­bert Hajdn kva­li­fi­ko­vao je ne­ke po­ja­ve na pro­sto­ru biv­še Ju­go­sla­vi­je kao tzv. ustav­ni na­ci­o­na­li­zam, tj. u onim re­pu­bli­ka­ma biv­še Ju­go­sla­vi­je ko­je su Usta­vom de­fi­ni­sa­ne kao dr­ža­ve ve­ćin­skog na­ro­da.
Na dru­goj stra­ni, oni ko­ji se za­la­žu za prin­cip gra­đan­ske dr­ža­ve u eks­klu­ziv­nom vi­du, tj. za neo­bra­ća­nje pa­žnje na et­nič­ko po­ri­je­klo, na­ci­o­nal­nu i vjer­sku pri­pad­nost gra­đa­na, već svi­ma da­ju jed­na­ka pra­va i slo­bo­de, u stva­ri na­gla­ša­va­ju kon­cept uni­form­no­sti u svim si­tu­a­ci­ja­ma. A vla­da­vi­na uni­form­no­sti pra­vi­la i sta­tu­sa, što ovaj prin­cip pret­po­sta­vlja, ri­zi­ku­je da do­ve­de do ne­pri­zna­va­nja spe­ci­fič­no­sti ko­je za­slu­žu­je pri­zna­nje i za­šti­tu, od­no­sno to do­vo­di do dis­kri­mi­na­ci­je po­seb­no­sti. Za­to sa­vre­me­na shva­ta­nja uka­zu­ju da dr­ža­va mo­ra da pri­hva­ti ak­tiv­nu ulo­gu i pu­tem raz­li­či­tih mje­ra stva­ra uslo­ve za pro­mo­ci­ju ma­nji­ne kao ko­lek­ti­vi­te­ta u onim si­tu­a­ci­ja­ma u ko­ji­ma in­di­vi­du­al­na pra­va pri­pad­ni­ka ma­nji­na mo­gu bi­ti ostva­re­na sa­mo kroz ko­lek­tiv­nu eman­ci­pa­ci­ju ma­nji­na.
Na­pro­tiv, ako se ko­lek­tiv­na pra­va ig­no­ri­šu ili ne­gi­ra­ju u po­li­tič­koj, eko­nom­skoj i kul­tur­noj prak­si, on­da će uvi­jek tri­jum­fo­va­ti ve­ćin­sko na­če­lo, ko­je auto­mat­ski osi­gu­ra­va i mo­no­pol i pri­vi­le­gi­je et­nič­ke ve­ći­ne. Ako se ve­ćin­ski prin­cip pri­mje­nju­je bez ko­rek­ti­va u od­no­su na ma­njin­ske na­ro­de, on­da je po­sri­je­di či­sto funk­ci­o­ni­sa­nje na­če­la na­ci­o­nal­ne dr­ža­ve. S tim u ve­zi tre­ba uka­za­ti da se prin­cip vla­da­vi­ne ve­ći­ne ko­ji je te­melj ide­je tzv. gra­đan­ske dr­ža­ve jed­no­stav­no ne mo­že pri­mi­je­ni­ti u vi­še­na­ci­o­nal­nim ze­mlja­ma, a da ne iza­zo­ve na­pe­to­sti i, vr­lo la­ko, ozbilj­ne kon­flik­te.
Za­to je neo­p­hod­no da se ko­ri­gu­je ustav­nim rje­še­nji­ma ko­ja po­či­va­ju na raz­li­či­tim ob­li­ci­ma auto­no­mi­je ma­nji­na i na nji­ho­vim ko­lek­tiv­nim pra­vi­ma ( aka­de­mik Vo­ji­slav Sta­nov­čić).
Ina­če, krup­ni pro­blem ko­ji pra­ti de­mo­kra­ti­ju, je­ste onaj ko­ji je vi­še pu­ta ras­pra­vljan od Ari­sto­te­la do Džo­na Stju­ar­ta Mi­la, a od­no­si se na tzv. ti­ra­ni­ju ve­ći­ne. Ve­ći­na, sa­mo po se­bi, ne či­ni da se nje­nom po­dr­škom zlo pre­tva­ra u do­bro. Franc Noj­man je pri­mi­je­tio da glas ve­ći­ne ne mo­že zlo uči­ni­ti do­brim, već da zlo uz po­dr­šku ve­ći­ne po­sta­je sa­mo ve­li­ko zlo. Ti­me ho­ću da ka­žem da ve­ćin­ska de­mo­kra­ti­ja ne mo­že da za­šti­ti ma­njin­ska pra­va.
Na­me­će se pi­ta­nje: ko­ji se tip od­no­sa me­đu raz­li­či­tim na­ci­o­nal­nim i kul­tur­nim za­jed­ni­ca­ma pret­po­sta­vlja u jed­noj de­mo­krat­skoj dr­ža­vi, u smi­slu stvar­ne jed­na­ko­prav­no­sti i po­što­va­nja raz­li­ka, od­no­sno o re­al­nim mo­guć­no­sti­ma za afir­ma­ci­ju raz­li­či­tih kul­tu­ra. S tim u ve­zi ključ­no pi­ta­nje sa­vre­me­ne de­mo­krat­ske dr­ža­ve je ka­ko spo­ji­ti li­be­ral­no pra­vo na in­di­vi­du­al­nu jed­na­kost svih gra­đa­na sa pra­vi­ma raz­li­či­tih et­no­na­ci­o­nal­nih ma­nji­na.
Švaj­car­ska, Austra­li­ja, Ka­na­da, Ve­li­ka Bri­ta­ni­ja, Ita­li­ja, Fin­ska, a u od­re­đe­nom smi­slu i SAD, sma­tra­ju se da­nas dr­ža­va­ma ko­je su naj­da­lje oti­šle u rje­ša­va­nju ten­zi­je iz­me­đu li­be­ral­nih prin­ci­pa re­pre­zen­ta­tiv­ne de­mo­kra­ti­je i no­vog kul­tur­nog i et­nič­kog plu­ra­li­zma.
Da­kle, kon­cept mul­ti­kul­tu­ra­li­zma pred­sta­vlja ozbilj­nu sa­vre­me­nu do­pu­nu i ko­rek­ci­ju, ako ne i al­te­r­na­ti­vu kla­sič­noj li­be­ral­noj kon­cep­ci­ji dr­ža­ve i po­li­ti­ke. Ide­ja mul­ti­kul­tu­ra­li­zma je da ja­ča de­mo­krat­sku po­li­ti­ku uklju­či­va­nja, a da uma­nji re­al­nu si­tu­a­ci­ju is­klju­či­va­nja, raz­li­či­tih na­ci­o­nal­nih i et­nič­kih kul­tur­nih ko­lek­ti­vi­te­ta unu­tar jed­ne po­li­tič­ke za­jed­ni­ce, od­no­sno dr­ža­ve. Mul­ti­kul­tu­ra­li­zam iz­vo­di pi­ta­nje na­ci­o­nal­nih ma­nji­na i et­nič­kih gru­pa iz pri­vat­ne i uvo­di ih u jav­nu sfe­ru. Jer, ni­je do­volj­no da se raz­li­či­tost to­le­ri­še, ne­go je po­treb­no da se to afir­mi­še u pra­vom smi­slu kao kre­a­tiv­ni či­ni­lac u ukup­nom kul­tur­nom raz­vo­ju.
U prav­no-po­li­tič­ki si­stem tre­ba da bu­du ute­me­lje­ne osno­ve in­te­gra­tiv­nog mul­ti­kul­tu­ra­li­zma. Na­i­me, dr­ža­vu tre­ba or­ga­ni­zo­va­ti na prin­ci­pu jed­na­ko­sti gra­đa­na u po­gle­du ži­vot­nih šan­si i uslo­va za ostva­ri­va­nje nji­ho­vih in­di­vi­du­al­nih pla­no­va. Ta­ko­đe, tre­ba usta­no­vi­ti i ka­kve su per­cep­ci­je dru­štva i dr­ža­ve u od­no­su na mul­ti­kul­tu­ral­nost kao stvar­nost ko­ju tre­ba ure­di­ti. Ri­ječ je o in­te­gra­ci­ji et­no­na­ci­o­nal­nih ma­nji­na u dru­štve­ni okvir ko­ji je do­volj­no ši­rok i flek­si­bi­lan, ne sa­mo da pri­hva­ti nji­ho­ve iden­ti­te­te rav­no­prav­nim, već i do­volj­no sta­bi­lan, atrak­ti­van i otvo­ren u smi­slu stva­ra­nja dru­štve­nih uslo­va za pre­va­zi­la­že­nje et­no­cen­trič­no­sti.
U tom kon­tek­stu sma­tram da je kom­bi­no­va­na de­mo­kra­ti­ja, od­no­sno li­be­ral­no-ko­mu­ni­tar­ni tip po­li­tič­kog si­ste­ma naj­pri­mje­re­ni­ji na­šem plu­ral­nom, mul­ti­et­nič­kom i mul­ti­kul­tu­ral­nom dru­štvu. U osno­vi go­re na­ve­de­nog si­ste­ma sto­ji od­re­đe­na li­be­ral­no-so­ci­jal­na gra­đan­ska fi­lo­zo­fi­ja, do­pu­nje­na sa od­go­va­ra­ju­ćim prin­ci­pi­ma i me­ha­ni­zmi­ma slo­bod­ne ar­ti­ku­la­ci­je i za­šti­te ko­lek­tiv­nih pra­va ma­njin­skih na­ro­da.
(Autor je po­li­ti­ko­log)