Pi­še: Vuk Vu­ko­vić


Pu­to­pis iz Ame­ri­ke (taj vre­li re­li, sur­fo­va­nje i ta­go­va­nje), si­mu­li­ra­nje dis­kur­sa, na­bi­ja­nje de­fi­ni­ci­ja i hi­to­va, re­zo­no­va­nje jed­nog kon­ti­net-kak­tu­sa ko­ji ne­ma stvar­no­sti, kul­tu­re, ide­o­lo­gi­je (o če­mu je već go­vo­rio He­gel), te otud nu­de­ći bez­u­slov­nu pra­zni­nu, je­ste i ovo i ono, slu­čaj hi­ste­rič­ne ber­ze i vi­so­ko­bu­džet­ne por­no­gra­fi­je, po­li­ti­ke Švar­ce­ne­ge­ra i osmi­je­ha Re­ga­na. Taj pro­iz­vod u se­bi mo­ra sa­dr­ža­ti ne­ki bo­nus: na hra­nu, na strip­tiz, na fi­lo­zof­sku ili so­ci­o­lo­šku uto­pi­ju. Bu­du­ći da je tu sve ja­sno, re­al­no, za­ba­va mo­že da poč­ne: Bo­dri­jar je na ovom te­re­nu u svom pu­nom sja­ju i za­no­su, je­zde­ći kroz bes­kraj­ni iz­log te­ma (tu je sve te­ma, od kan­te za đu­bre do nat­pi­sa na ka­mi­o­nu ne­ke ki­ne­ske fir­me), ni­je li ha­la­pljiv po­put me­ga­lo­man­skog se­ta i sce­na­ri­ja ko­jeg kri­ti­ku­je, a ko­ji je pri­mi­je­njen u pro­jek­tu ka­kav je Apo­ka­lip­sa da­nas. Kao ku­šač sa ru­ka­ma u dže­po­vi­ma, kao br­zo­po­te­zni je­zič­ki vir­to­uz, kao fo­to­te­ra­pe­ut, ka­ko klovn i žon­gler, on je i estet­ski ne­po­sre­dan: ako je Alek­san­dar Ve­li­ki bio ogrom­ni cir­kus u po­kre­tu, Bo­dri­jar je „ame­ri­ka­nac“ u nok-da­u­nu. Hla­dan i fa­sci­ni­ran, uz­dr­žan i ni­hi­li­sti­čan, u Ame­ri­ci ga do­bi­ja­mo kao do­bru por­ci­ju iz McDo­nald’sa: ima­mo jed­nog Vor­ho­la ko­ji je ko­nač­no za­u­zeo ne­ku vr­stu sta­va. Pa ipak, u mo­guć­no­sti smo da se bra­ni­mo rav­no­du­šno­šću, pred ovim re­klam­skim iz­bo­rom sa­svim nam je sve­jed­no šta bi­ra­mo ili ne bi­ra­mo, nas se ovo go­to­vo i ne ti­če, jer je on­dje sve ne sa­mo ver­zi­ja već i – isti­na. Po­sle ovog spi­sa, mi zna­mo ka­ko da pra­vil­no kon­zu­mi­ra­mo Ame­ri­ku, ka­ko da je ko­ri­sti­mo i ka­ko da je se, na kra­ju, ko­nač­no oslo­bo­di­mo. Lu­ta­nje nas oslo­ba­đa od sva­kog kon­ti­nu­i­te­ta, a ovaj na­čin ot­ka­če­nja kroz jed­nu teh­no­lo­šku Ve­ne­ci­ju, za­i­sta u se­bi po­bu­đu­je osje­ćaj naj­slo­bod­ni­je pro­stra­no­sti ko­joj ni­šta ne po­la­zi u su­sret.
Tu­ri­zam je na­čin da se eski­vi­ra stvar­nost i da se ostva­ri sva­ki fan­ta­zam: iz­let uvi­jek već u se­bi sa­dr­ži ne­što od ono­stra­nog. Za­de­si­ti se u Ve­ne­ci­ji, bi­ti od­jed­nom re­ne­san­san pod ma­ska­ma kar­ne­va­la i post­mo­de­ran u ži­ži objek­ti­va: sve je na do­hvat ru­ke, od big­me­ka do „ri­tu­al­nog“ Po­lo­ka i nje­go­ve osvi­je­šće­ne ru­ke za­lo­že­ne jed­nom sli­kar­skom an­gan­žma­nu, od gon­do­la do Ko­ko Ša­nel, mi smo i jed­no i dru­go, i ne­ko tre­će usred svih tih raz­li­ka u ko­jim uobra­ža­va­mo da smo do­se­gli pu­ni sjaj ko­smo­po­lit­skog du­ha. Ni­je za­ču­do što da­na­šnji ro­man­si­je­ri upra­vo tu na­la­ze svo­ju je­din­stve­nu pri­li­ku: best­se­ler je plod ve­ne­ci­jan­ske pi­ja­ce.
Ni­šta se vi­še ne su­prot­sta­vlja svo­jom kon­tra te­žnjom, jer Ve­ne­ci­ja i je­ste mi­stič­na raz­gled­ni­ca, ona mo­guć­nost u ko­joj do­ži­vlja­va­mo pot­pu­no hi­bri­di­ra­nje ka­kvo do­mi­ni­ra u Za­pad­noj sin­te­zi stva­ri. Po­sta­ti bez­gre­šan i/ili put­nik, otud za­pad­nja­ci ne­pre­kid­no pu­tu­ju, po­sje­ću­ju, po­is­to­vje­ću­ju­ći se sa svim, i sve to opet pu­tem po­re­đe­nja ne­gi­ra­ju. Pro­la­znik je onaj ko­ji ne­ma ime, iden­ti­tet, i to je li­ce ko­je vi­še ne uho­di ni­ka­kav smi­sao.
Pu­sti­nju ne mo­že re­pre­zen­to­va­ti ni­ka­kva ener­gi­ja, i ono što Bo­dri­jar ne­sum­nji­vo is­ti­če u slu­ča­ju Ame­ri­ke je­ste ona ap­surd­na ra­svje­ta: vje­štač­ki dan i noć, sa­o­bra­ćaj i ar­hi­tek­tu­ra, kroz ko­je se sti­če osje­ćaj ne­pod­no­šlji­vog po­slo­va­nja, jed­na fu­ri­o­zna me­to­da ko­ja ne pre­sta­je da funk­ci­o­ni­še sve po­la­žu­ći u pro­iz­vod­nju ko­ju na­po­slet­ku vi­še ne­će ima­ti ko da po­tro­ši. Ako je na­ša sud­bi­na Apo­ka­lip­sa, za­što nam se on­da po­li­ti­ka is­klju­či­vo obra­ća u fu­tu­ru? Da li ona na­go­vje­šta­va na­šu bez­na­de­žnost, ili je jav­nost za­i­sta jed­no za­tam­nje­nje (ka­ko is­ti­če Haj­de­ger u Biv­stvo­va­nju i vre­me­nu) u ko­jem ne­ma ni­čeg stvar­nog baš kao ni u Apo­ka­lip­si? Sa­mim tim na­pad na Bi­je­lu ku­ću (i sve pred­sjed­ni­ko­ve lju­de) pred­sta­vlja ot­kri­će van­ze­ma­lja­ca, ali i jed­nu mo­guć­nost or­bi­tal­ne eks­pe­di­ci­je ko­ja će obez­bi­je­di­ti no­vi cen­tar i nje­go­vo upo­ri­šte. Bez gre­ške, Ame­ri­ka je sva od na­uč­ne fan­ta­sti­ke, tr­go­vi­ne, auto­pu­ta i za­tvo­ra, to je ta­ko­đe i je­dan ne­sa­gle­di­vi bi­o­skop u ko­me se ek ran ni­kad ne za­mra­ču­je, pru­ža­ju­ći nam osje­ćaj is­klju­če­no­sti i ne­stvar­ne la­ko­će kon­zu­mir­nja. Nje­ni gra­do­vi već su lan­si­ra­ni sa­te­li­ti, dok za so­bom osta­vlja­ju trag kul­tu­re Las Ve­ga­sa, de­sti­na­ci­je po­sled­nje in­for­ma­ci­je.
Ne pru­ža li nam da­na­šnja mre­ža upra­vo ne­što od ovog eks­tra fi­lin­ga i fi­lo­va­nja, od Los An­đe­les pu­sti­nje i Nju­jork ver­ti­ka­le, ko­je su za­ci­je­lo ame­rič­ki sim­bo­li, u če­mu Bodrijar vi­di i neo­do­lji­vu moć od­vra­ća­nja? Bi­ti sve­pri­su­tan, opi­jen i slo­bo­dan, go­li­šav i tri­jum­fa­lan: na sva­kom ko­ra­ku iz­ra­đi­va­ti po jed­nu fo­to­gra­fi­ju svog pri­su­stva, či­tav uni­ver­zum nat­kri­ti tim fo­to­al­bu­mom, sa­mog se­be do­ži­vje­ti i osje­ti­ti kroz jed­nu ulo­gu ko­ja ne­ma ni smi­sla, ni po­zi­va, ni tra­ja­nja, ali ko­ja je ovje­re­na pre­ko­mjer­nom do­zom že­lje­nja. Pre­pu­šta­ti se tom tu­ri­stič­kom vr­tlo­gu, vas­kr­sa­va­ti kroz uhva­će­na mje­sta, osvje­tlja­va­ti se s kra­ja na kraj di­men­zi­je, ima­ti san i pri­zna­ti Ame­ri­ku, jer od Evro­pe smo na­sli­je­di­li sa­mo jed­nu Lo­gi­ku i Aka­de­mi­ju.
Na­ša že­lja ni­je Raj, već ne­što na­lik Ti­mes squ­a­re, mje­stu svih i sve­ga, gdje ovo­ze­malj­ska plat­for­ma ne va­ži, i gdje ana­to­mi­ja erup­tiv­ne sre­će bi­va za­mo­ta­na ekran­skom ce­lu­lo­zom. No­vo­go­di­šnja ra­svje­ta hor­mo­na, mi­li­jar­du raz­ba­ca­nih pa­pi­ri­ća, va­tro­met im­pre­si­ja i pu­sti­nja po­lju­ba­ca: ko­nač­no, ov­dje smo za­i­sta osje­ti­li pu­nu mo­guć­nost smrt­ni­ka, na­kon ovo­ga is­ku­stva sa­svim smo sprem­ni, jer smo do­bi­li ulo­gu ne­po­zna­tog put­ni­ka u jed­noj kul­tu­ri ko­ja je pro­bi­la sve gra­ni­ce, i za­jed­no sa tran­scen­dent­nim tu­ri­stom, umor­ni od tra­ve­lin­ga, mo­že­mo uz­dah­nu­ti: Ame­ri­ka je ostva­re­na uto­pi­ja, gdje ni­šta ne gu­bi­mo jer ni­šta i ne do­bi­ja­mo.