Pi­še: El­mir Đo­ko­vić

Brak je ako ti je dra­go ži­vje­ti sa svo­jim part­ne­rom i ako se ra­du­ješ kad s po­sla ideš ku­ći. Brak je kad on njoj uju­tro sku­va ka­fu i kad ona na­pra­vi to isto ako je usta­la pr­va. Brak je kad je njoj ,,pun ko­fer'' da ra­di ta­mo gdje ra­di, ali tr­pi, jer su tu dje­ca i kre­di­ti, a on joj ka­že: ,,Ma haj­de, daj ot­kaz kad vi­še ne mo­žeš, sna­ći će­mo se već ne­ka­ko''. Brak je kad ona tri da­na gu­li pa­pri­ke za aj­var, ne za­to što se to od nje oče­ku­je, ne­go jer ga nje­na po­ro­di­ca ja­ko vo­li.
Brak je kad on njoj ku­pi knji­gu ko­ju je ne­ki­dan re­kla da bi vo­lje­la da ima. Kad sje­de u ki­nu, je­du ko­ki­ce iz iste vre­ći­ce i do­šap­ta­va­ju se ka­ko je to hi­lja­du ka­lo­ri­ja. Kad ona nje­mu od­re­že nok­te na no­ga­ma, jer ga bo­le le­đa. Kad on gle­da te­le­vi­zi­ju s dje­com dok je ona na ve­če­ri s pri­ja­te­lji­ca­ma. Kad on vi­di da je ona uža­sno ner­vo­zna pa je pu­sti na mi­ru. I kad ona po­mi­sli da je on još uvi­jek ta­ko zgo­dan.
Brak je kad se njih dvo­je gad­no po­sva­de i po­mi­re, ali bez pa­ko­va­nja ko­fe­ra i bez grd­nih uvre­da ko­je se ka­sni­je ne da­ju za­bo­ra­vi­ti.
Brak je kad on ode na put, a ona stal­no če­ka kad će se ja­vi­ti jer je de­cem­bar i sve su ce­ste pod le­dom. Kad dje­ca po­vra­ća­ju dok se vo­ze na mo­re. I kad lu­pa­ju vra­ti­ma jer su u pu­ber­te­tu, pa ona i on po no­ći ti­ho ras­pra­vlja­ju o to­me šta da ra­de.
Brak je kad ne­ko u dru­štvu iz­ja­vi ne­što glu­po, a njih dvo­je se zna­čaj­no po­gle­da­ju i po­mi­sle isto. Kad joj on ka­že da ne­ma ni­šta pro­tiv da ona za­dr­ži svo­je pre­zi­me ako joj je ta­ko dra­že. Kad ona pre­ću­ti da joj se uop­šte ne svi­đa­ju ci­pe­le ko­je je ku­pio.
I kad ona oko­pa­va vrt, a on ra­di ne­što dru­go, pa po­sli­je sjed­nu na zi­dić i po­pi­ju po jed­nu lo­zu.
Brak je bes­pa­ri­ca. Upa­le uva, slo­mlje­na no­ga, kar­ci­no­mi i po­vi­še­ni ho­le­ste­rol, pas ko­ji že­li spa­va­ti s nji­ma u kre­ve­tu, no­vi usi­si­vač ko­ji se već po­kva­rio, ru­čak ko­ji je za­go­rio, krov ko­ji tre­ba za­mi­je­ni­ti, do­bar po­sao ko­ji se iz­ja­lo­vio i sku­pa po­ro­dič­na va­za ko­ja se raz­bi­la.
Kad mu ona pri­ši­va dug­mad na jak­na­ma. Kad nju če­ka čaj od ka­du­lje uvi­jek kad do­đe ku­ći po­sli­je jo­ge. I kad obo­je po­vre­me­no po­mi­sle ka­ko bi bi­lo stra­šno da se ono­me dru­go­me ne­što do­go­di. Ro­do­vi su ov­dje upo­tri­je­blje­ni pre­ma kon­kret­nom slu­ča­ju, ali mo­gu bi­ti po­sta­vlje­ni i ko­je­ka­ko dru­ga­či­je. To mo­gu bi­ti ona i on, njih dvi­je ili njih dvo­ji­ca.
Jer je za brak to ne­bit­no. Kao što je ne­bit­no pred ki­me je sklo­pljen i je li uop­šte slu­žbe­no sklo­pljen, kao što su ne­bit­ni pre­zi­me, dob i pol. Na­i­me, u bra­ku mo­gu bi­ti dvo­je lju­di ko­ji sve to di­je­le, ko­jeg su po­la i je­su li se vjen­ča­li u op­šti­ni ili u cr­kvi, ni­je va­žno...za brak ni­je po­treb­no vjen­ča­nje... Ni po­tvr­da, no lju­bav.