-Pi­še: Vla­dan Šće­pa­no­vić

Nor­ma­lan ži­vot već odav­no je po­stao luk­suz, jer smo se sve­ga mo­ra­li od­re­ći da bi­smo pre­ži­vje­li rop­stvo pod ovim bru­tal­nim re­ži­mom. Svi be­ne­fi­ti ko­je je ne­kad imao obi­čan čo­vjek, rad­nik, se­ljak, sad iz­gle­da­ju ne­do­sti­žno. Tre­ba li po­mi­nja­ti ne­ka­da­šnja lje­to­va­nja, ko­ja su nam da­nas sli­ke kao da smo ih sa­nja­li, a ne do­ži­vlja­va­li? Tač­no je, pla­vi se Ja­dran i da­lje ta­la­sa, ali sti­ha o to­me odav­no ne­ma, jer ta­mo odav­no ne­ma ni rad­nič­ke kla­se. Ta­mo su opet oni što su, za­hva­lju­ju­ći spre­ga­ma sa ban­dom ko­ja vla­da, pri­gra­bi­li svu lje­po­tu ži­vo­ta, pljač­ka­ju­ći sop­stve­ni na­rod. Dok uži­va­ju u ras­ko­ši i pod­smi­ja­va­ju se cr­no­gor­skoj si­ro­ti­nji, vri­je­me ra­di za njih, jer smo ih pu­sti­li da nas po­ni­ža­va­ju une­do­gled.
Dok smo još na te­mi lje­to­va­nja i zi­mo­va­nja, sje­ti­mo se pla­nin­skih cen­ta­ra ko­je je iz­gra­di­la, ni­ko dru­gi, do rad­nič­ka kla­sa. To odav­no vi­še ni­je­su mje­sta za rad­ni­ke, stu­den­te, ni­ti bi­lo ko­ga iz ni­žeg sta­le­ža. Mo­že­te vo­lje­ti ski­ja­nje, pri­ro­du, pla­ni­nu ko­li­ko god ho­će­te, mo­že­te bi­ti spo­sob­ni i sprem­ni za ta­kve po­ho­de, ali ako ste si­ro­ma­šni, ni­šta od to­ga ne mo­že­te pri­u­šti­ti. To su sa­da mje­sta za pre­žde­ra­ne ta­ti­ne si­no­ve, ko­ji ima­ju opre­mu od par hi­lja­da, u svom dže­pu još to­li­ko, a ne zna­ju ni da ho­da­ju ka­ko tre­ba, a ka­mo­li da ski­ja­ju ili pla­ni­na­re. Sve su to dru­štve­ne ano­ma­li­je si­ste­ma u ko­ji to­ne Cr­na Go­ra, a ko­ji ne­ma ni ime, ni de­fi­ni­ci­ju. Da­le­ko od pra­ved­nog so­ci­ja­li­zma ili od za­mi­šlje­nog ka­pi­ta­li­zma, ovo je si­stem zva­ni idi­o­ti­zam.
Mo­že­te li se sje­ti­ti kad vam je po­štar po­sled­nji put do­nio pi­smo, če­stit­ku, ili raz­gled­ni­cu, ko­ji­ma ste se to­li­ko ra­do­va­li i ko­ji su do­no­si­li naj­ljep­še vi­je­sti o dra­gim lju­di­ma?! Ne mo­že­te,na­rav­no, ali za­to su tu pla­ve ko­ver­te sa sud­skim opo­me­na­ma, ra­ču­ni i da­žbi­ne, ban­kov­ne ra­te i sve ono što nam sva­ko­dnev­no pri­re­đu­je stres.
Ha­rač za klan na vla­sti se mo­ra sa­ku­pi­ti, a po­re­zni­ci i žan­da­ri zna­ju da je­di­no ta­ko mo­gu smi­ri­ti svo­je go­spo­da­re, ka­ko bi i sa­mi iz­bje­gli tor­tu­ru u ma­fi­ja­škoj hi­je­rar­hi­ji.
Če­sto su lju­di za­te­če­ni mi­li­on­skim afe­ra­ma kri­mi­na­la­ca s vla­sti, u ko­ji­ma se ot­kri­va, a tek će da se vi­di, šta su ra­di­li, ka­ko su ži­vje­li i ko­li­ko su tro­ši­li na­šeg, na­rod­nog nov­ca. Mno­gi se raz­bo­le ,,otro­va­ni” tom isti­nom ka­ko su iz­daj­ni­ci i lo­po­vi ži­vje­li u me­ga­lo­man­skom iz­o­bi­lju, bez ika­kvih nor­mal­nih re­zo­na, a svi oni ko­ji su vje­ro­va­li u po­šte­nje, pa­tri­o­ti­zam i mo­ral­na na­če­la iz­lo­že­ni su po­ru­ga­ma i iro­ni­ji. Ni­ko ne zna gdje je tu prav­da i ko će da vra­ti go­di­ne te­ške bor­be u naj­ve­ćoj si­ro­ti­nji, u ko­joj su se mo­ra­le za­po­sta­vi­ti sve emo­ci­je i kre­a­tiv­ne ide­je da bi se bi­o­lo­ški op­sta­lo.
Ko ste vi, vi ko­ji se­be na­zi­va­te dr­ža­vom, a ni­je­ste do­stoj­ni ni ime da joj po­me­ne­te? Oda­kle vam pra­vo da po­tre­te sve ono što je na­rod­no bla­go, du­hov­no i ma­te­ri­jal­no, i da pri­sva­ja­te ne­či­je ži­vo­te, tr­gu­ju­ći nji­ma? Na­rav­no da ne­ma­te ni­šta ljud­sko kod se­be, to je op­šte­po­zna­ta stvar, ali dr­skost da to­li­kom bro­ju lju­di ukra­de­te tri de­ce­ni­je ži­vo­ta, mo­ra­će da se pla­ti. Grd­no ste se pre­va­ri­li ako mi­sli­te da će vam oku­pa­to­ri iz NA­TO pak­ta bi­ti za­šti­ta od suds­kih pro­ce­sa ko­ji vas če­ka­ju, jer gu­ra­nje zlo­či­nač­ke voj­ske u svo­ju ze­mlju sa­mo je pro­pa­da­nje u ži­vo bla­to, ko­je je isto­ri­ja na­mi­je­ni­la upra­vo va­ma. Ovom na­ro­du i ovoj ze­mlji ne da ni­je­ste po­treb­ni ne­go bi sre­ća bi­la da se ni­je­ste ni ro­di­li, a usko­ro će do­ći vri­je­me kad ne­će­te tre­ba­ti ni ne­pra­ved­noj Evro­pi, ni sram­nom NA­TO pak­tu. Naj­te­ža od svih ka­zni bi­la bi vam da do kra­ja svog po­sto­ja­nja ži­vi­te kao mi što smo ži­vje­li pod va­šom vla­šću, ali će sud isto­ri­je, na­dam se, na­ći go­re mje­sto za ta­kve.
Ipak, mno­gi se ne­će mo­ći po­hva­li­ti svo­joj dje­ci ka­ko su ot­po­rom iz­vr­ši­li ne­mo­gu­ću mi­si­ju i od­bra­ni­li ovu ze­mlju i ovaj na­rod od ne­stan­ka. Taj ne­sta­nak je oku­pa­ci­ja, gu­bi­tak i ovo ma­lo slo­bo­de ko­ja nam je pre­o­sta­la i na­sta­vak vla­da­vi­ne ovih bez­du­šni­ka. Ku­ka­vič­luk, pol­tron­stvo i bi­je­da po­ro­blje­nih rad­ni­ka, pot­ku­plje­nih stu­de­na­ta i ne­sret­nih se­lja­ka, čast ma­lom bro­ju njih ko­ji su se bo­ri­li pro­tiv vla­sti, bi­će pri­mjer ge­ne­ra­ci­ja­ma jed­nog sram­nog pe­ri­o­da iz ži­vo­ta na­šeg na­ro­da. Vo­lio bih da ne­ka no­va po­ko­lje­nja ski­nu ovu lja­gu sa svo­je ze­mlje, ta­ko što će ži­vje­ti do­sto­jan­stve­no i ot­me­no, za­hva­lju­ju­ći svom zna­nju, spo­sob­no­sti­ma i kva­li­te­ti­ma, a ne ta­ko što će se pro­da­ti ili pol­tro­ni­sa­ti bi­jed­ni­ci­ma ko­ji ni­je­su vri­jed­ni po­me­na. To je vi­zi­ja zdra­vog dru­štva, od ko­jeg smo mi to­li­ko da­le­ko da će­mo ga te­ško do­ži­vje­ti, ali vje­ra u bo­lje sju­tra zna­či da se to sju­tra od­no­si na na­še po­tom­ke. Mi smo se već odav­no obru­ka­li i svi mi do­bro zna­mo ka­kav smo na­rod, sa­mo o to­me ću­ti­mo i la­že­mo i se­be i dru­ge. Uvi­jek smo bi­li sprem­ni da oka­lja­mo i po­ni­zi­mo dru­ge, ali za­to je na­še dvo­ri­šte po­sta­lo sme­tli­šte naj­go­rih ljud­skih oso­bi­na. Pro­mje­nom vla­sti, uvo­đe­njem za­ko­na i ve­li­kim na­po­rom na ozdra­vlje­nju na­ci­je u mo­ral­nom, du­hov­nom i edu­ka­tiv­nom smi­slu, tre­ba­će go­di­ne da ova ze­mlja ko­nač­no oži­vi. Do ta­da, bor­ba za slo­bo­du ne smi­je sta­ti, ni­po­što.