- Autor: De­jan Ilić

Gnu­sno je ka­da Alek­san­dar Vu­čić pred­la­že za­jed­nič­ko tr­ži­šte na pro­sto­ru Ju­go­sla­vi­je. Ne za­to što je to lo­ša ide­ja sa­mo po se­bi, ne­go za­to što je od­vrat­no ka­da to iz­la­zi iz nje­go­vih usta. Sli­ku ru­ži i Jo­ha­nes Han, dok sto­ji po­red Vu­či­ća i tu­pa­vo kli­ma gla­vom na pred­log „ca­rin­ske uni­je“. Te­ško je za­bo­ra­vi­ti Ha­no­vu ulo­gu u ma­ke­don­skoj kri­zi i po­dr­šku ko­ju je da­vao Gru­ev­skom to­kom pro­te­klih par go­di­na, pot­pi­ru­ju­ći ta­ko ten­zi­je u Ma­ke­do­ni­ji. Ali, Ha­nom ne­ka se ba­ve oni ko­ji su ga ov­dje po­sla­li.
Kod Vu­či­ća kao da su eko­no­mi­ja i po­li­ti­ka dvi­je za­seb­ne, jed­na od dru­ge do­bro izo­lo­va­ne sfe­re dje­lat­no­sti. On kao da ne vi­di da se ne mo­že u sfe­ri po­li­ti­ke po­dr­ža­va­ti, re­ci­mo, Mi­lo­rad Do­dik i nje­go­va po­li­ti­ka ru­še­nja Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne, a isto­vre­me­no u sfe­ri eko­no­mi­je za­go­va­ra­ti za­jed­nič­ko tr­ži­šte na pro­sto­ru Ju­go­sla­vi­je sa „je­din­stve­nim po­re­skim sto­pa­ma“. Ne mo­že se iz Sr­bi­je u Ma­ke­do­ni­ji pro­vo­ci­ra­ti oru­ža­ni su­kob, a tra­ži­ti ca­rin­ska uni­ja i „sma­nje­nje tro­ško­va i br­ži pro­tok ro­be i lju­di“ u re­gi­o­nu.
Vu­čić na po­čet­ku svog pred­sjed­nič­kog man­da­ta ra­di sve isto što je ra­dio i sa mje­sta pr­vog pot­pred­sjed­ni­ka vla­de u 2012. go­di­ni. Iz­go­va­ra re­la­tiv­no ra­zum­ne stva­ri dok u dže­pu dr­ži pe­sni­cu čvr­sto sti­snu­tu u ši­pak. Da se nje­mu ni­šta ne mo­že vje­ro­va­ti, to zna­mo odav­no. A u to nas je do­dat­no uvje­ri­lo i is­ku­stvo iz pret­hod­nih pet go­di­na. Dok lu­pe­ta o ca­rin­skoj uni­ji i je­din­stve­nim po­re­skim sto­pa­ma, iz vla­de ko­ju je on sa­sta­vio i na či­jem je če­lu bio sti­že sram­ni pred­log o po­re­skim olak­ši­ca­ma za ći­ri­li­cu.
„Dr­ža­va kre­će u boj za spas ći­ri­li­ce“, pri­klad­no je na­slo­vlje­na vi­jest u me­di­ji­ma. Po­gle­daj­mo ka­ko pred­log o ca­rin­skoj uni­ji iz­gle­da u svje­tlu te bit­ke: „za­jed­nič­ko tr­ži­šte u re­gi­o­nu do­ni­je­lo bi do­bro svim ze­mlja­ma“, a na­ro­či­to oni­ma u nji­ma ko­ji pri­hva­te ći­ri­li­cu. Fir­me iz Hr­vat­ske, na pri­mjer, ko­je pod jed­na­kim uslo­vi­ma uđu u tak­mi­če­nje sa do­ma­ćim fir­ma­ma u Sr­bi­ji, bi­će još „jed­na­ki­je“ ako svo­je na­zi­ve ov­dje is­tak­nu na ći­ri­li­ci, ako ro­bu pa­ku­ju u ći­ri­li­cu, a kad bi još pro­go­vo­ri­li i eka­vi­cu – nji­ho­voj tr­ži­šnoj sre­ći ne bi bi­lo kra­ja.
To je ta umo­bol­na ide­ja od ko­je se ne od­u­sta­je još ot­kad se raz­mi­šlja o ula­sku u Evrop­sku uni­ju: mo­že Uni­ja, al’ da sa­ču­va­mo svoj iden­ti­tet i kul­tu­ru. Mo­že i Ju­go­sla­vi­ja, al’ svi da pi­šu ći­ri­li­com. Pri­tom, svo­di­ti iden­ti­tet i kul­tu­ru na jed­no pi­smo i vi­dje­ti pi­smo kao be­dem od­bra­ne iden­ti­te­ta i kul­tu­re, mo­gu­će je sa­mo ka­da su i iden­ti­tet i kul­tu­ra bez sa­dr­ža­ja i smi­sla. Iden­ti­tet i kul­tu­ra tu su sa­mo krin­ka za jad­nu i ba­nal­nu po­li­ti­ku: da vas pre­va­ri­mo i uzme­mo vam pa­re, a da pri­tom osta­ne­mo isti.
Da­kle, isti ona­kvi ka­kvi smo bi­li i pri­je dvi­je i po de­ce­ni­je. Ni­šta Vu­či­ću ni­su zna­či­li ni za­jed­nič­ko tr­ži­šte, ni je­din­stve­ne po­re­ske sto­pe, ni sma­nje­nje tro­ško­va, ni br­ži pro­tok ro­ba i lju­di, ni mno­go vi­še in­ve­sti­to­ra, ni „do­bit i za nas, ali i za sve dru­ge u re­gi­o­nu”, ka­da je tre­ba­lo srav­ni­ti sa ze­mljom Ju­go­sla­vi­ju i po­bi­ti lju­de ko­ji su za­jed­no sa na­ma ži­vje­li u toj ze­mlji. On je do­bit ta­da, kao i da­nas, shva­tao u skla­du sa ge­slom: do­bit za nas, a ne­sre­ća za sve dru­ge.
Ni­šta se od ta­da do da­nas ni­je pro­mi­je­ni­lo, sa­mo što se Vu­či­će­vo „mi“ su­zi­lo, pa se vi­še ne od­no­si na „Sr­be“, već uglav­nom na čla­no­ve nje­go­ve stran­ke i, na­rav­no, po­ro­di­ce, ka­ko to i ina­če bi­va s na­ci­o­na­li­stič­kim par­ti­ku­la­ri­zmom. I to je je­di­na pro­mje­na kroz ko­ju je pro­šao ovaj to­bo­že pre­o­bra­će­ni no­vo­ra­di­kal.
Pe­šča­nik.net