Nik­ši­ća­nin Mar­ko Pe­ru­no­vić pam­ti­će ci­je­log ži­vo­ta iz­let na ko­jem je bio 10. ju­na u se­lu Br­šno. Ni­je ni slu­tio da će, na­kon ro­šti­lja­nja sa dru­štvom u ovom mje­stu, do­spje­ti u su­ro­vi ka­me­njar i šu­mu okol­nih br­da i za­bo­ra­vlje­no i go­to­vo ra­se­lje­no se­lo Me­đe­đe.
– Ka­da smo za­vr­ši­li ro­šti­lja­nje sam sam ko­li­ma kre­nuo put Nik­ši­ća, ali tra­že­ći ne­ke pre­či­ce, da što pri­je do­đem u svoj dom, na­šao sam se u ne­po­zna­tom re­jo­nu. Uz to, ko­la su mi se po­kva­ri­la, pa sam kre­nuo pje­ši­ce i opet pre­či­ca­ma, ubi­je­đen da sam na pra­vom pu­tu – pri­ča u raz­go­vo­ru za „Dan” Pe­ru­no­vić.
Ka­da se u su­bo­tu ve­če ni­je po­ja­vio ku­ći, a rod­bi­na i pri­ja­te­lji ni­je­su mo­gli da ga do­bi­ju na te­le­fon, od­mah su oba­vi­je­sti­li po­li­ci­ju ko­ja je kre­nu­la u po­tra­gu i iste ve­če­ri pro­na­šli su nje­go­vo vo­zi­lo u se­lu Po­ni­kvi­ce. Dok je on tra­žio pra­vi put do gra­da, uve­li­ko je pa­dao mrak, a ba­te­ri­ja na mo­bil­nom te­le­fo­nu mu se is­pra­zni­la. To je, osim mra­ka, do­dat­no ote­ža­va­lo po­tra­gu, jer po­li­ci­ja ni­je bi­la u mo­guć­no­sti da lo­ci­ra mje­sto gdje se na­la­zi.
Pe­ru­no­vić ka­že da je dvi­je no­ći pre­spa­vao u šu­mi, pod ve­drim ne­bom.
– Ka­da se čo­vjek bo­ri za ži­vot, on­da strah ne­sta­je, a že­lja za snom i vo­dom bi­la je ja­ča od sve­ga. Išao sam, a ni­je­sam znao ku­da idem i si­gur­no sam pre­pje­ša­čio oko sto­ti­nu ki­lo­me­ta­ra. Ju­če uju­tro oko pet ča­so­va sti­gao sam do jed­ne ku­će, bi­la je na­pu­šte­na, ali me­ni po­zna­ta. Mi­slim da je po­ro­di­ce Sta­ni­šić ko­ju su oni po­klo­ni­li cr­kvi. Ne mo­že­te vje­ro­va­ti ka­kva je bi­la mo­ja sre­ća kad sam po­red ku­će ugle­dao bu­nar sa vo­dom – pre­pri­ča­va Pe­ru­no­vić.
U bli­zi­ni tog objek­ta ugle­dao je ne­ko­li­ko lju­di ko­ji su ga, ka­ko je is­ta­kao, sr­dač­no pri­mi­li i pru­ži­li mu po­moć u vi­du hra­ne. U raz­go­vo­ru sa nji­ma shva­tio je da se na­la­zi u se­lu Me­đe­đe, gdje je bi­lo lju­di ko­je on po­zna­je, pa je za­hva­lju­ju­ći nji­ma kon­tak­ti­rao po­ro­di­cu, maj­ku i ćer­ku, a oni one ko­ji su ga od su­bo­te ve­če­ri in­ten­ziv­no tra­ži­li.
– Is­cr­pljen sam, ali u su­šti­ni se osje­ćam do­bro. To­kom pje­ša­če­nja za­do­bio sam ne­ko­li­ko ma­njih po­vre­da i oba­vi­ću lje­kar­ske pre­gle­de – ka­že Pe­ru­no­vić.
Pe­ru­no­vić je in­že­njer. Ra­dio je na broj­nim naft­nim plat­for­ma­ma ši­rom svi­je­ta, ali je ovo is­ku­stvo u svo­joj ze­mlji, ka­ko ka­že, ne­vje­ro­vat­no.
– Pret­hod­na sko­ro tri da­na lu­ta­nja imao sam raz­ne stra­ho­ve, ko­je sam po­ti­ski­vao tru­de­ći se sa­mo da pre­ži­vim. Od­jed­nom sam se na­šao na go­lom ka­me­nja­ru, okolo sve ob­ra­slo šu­mom, a sa­mo vi­dim ne­bo iz­nad se­be. Ta­ko da ovo što sam sa­da pro­šao i mo­je is­ku­stvo to­kom ra­da na mo­ri­ma su ne­u­po­re­di­vi. Pro­šlo je, sre­ćom do­bro za me­ne, a već sju­tra se spre­man na no­vi put, idem za Ita­li­ju – ka­že Pe­ru­no­vić.
B.BRA­ŠNjO


Or­ga­ni­zo­va­na ve­li­ka ak­ci­ja

U ak­ci­ju po­tra­ge, osim rod­bi­ne i pri­ja­te­lja, bi­la je uklju­če­na he­li­kop­ter­ska je­di­ni­ca cr­no­gor­skog Mi­ni­star­stva unu­tra­šnjih po­slo­va (MUP), broj­ni lov­ci, čla­no­vi Spa­si­lač­kog klu­ba „Eks­trem“ i Sport­sko-re­kre­a­tiv­nog dru­štva „Mon­te­ne­gro tim“, a od ju­če uju­tro na te­re­nu su bi­li i pri­pad­ni­ci Slu­žbe za­šti­te i spa­sa­va­nja iz Her­ceg No­vog sa psom tra­ga­čem.