Ni na jed­nom or­ga­nu De­mo­sa či­joj sam sjed­ni­ci pri­su­stvo­va­la sve do po­sled­nje sjed­ni­ce Pred­sjed­ni­štva, ko­ju je de­mon­stra­tiv­no na­pu­stio, pred­sjed­nik Iz­vr­šnog od­bo­ra Go­ran Da­ni­lo­vić ni­je ni je­dan je­di­ni put po­ka­zao da se ne sla­že sa pred­lo­zi­ma i od­lu­ka­ma pred­sjed­ni­ka Mi­o­dra­ga Le­ki­ća, ka­za­la je član Pred­sjed­ni­štva De­mo­sa Alek­san­dra Vu­ko­vić, re­a­gu­ju­ći na Da­ni­lo­vi­će­ve iz­ja­ve.
– Za­o­bi­la­ze­ći isti­nu i či­nje­ni­ce, upor­no po­na­vlja­ju­ći dvi­je op­se­siv­ne te­me – „Le­kić” i „ve­ći­na”, pr­vu – ne bi li se po­peo do Le­ki­ća u očaj­nič­koj te­žnji da bu­de rav­no­pra­van part­ner, dru­gu (u naj­ma­nju ru­ku i uz sve ma­ni­pu­la­ci­jom do­bi­je­ne pot­pi­se pro­ble­ma­tič­nu ve­ći­nu) – kao po­jas za spa­sa­va­nje za „po­slo­ve” ko­jih se pri­hva­tio, Go­ran Da­ni­lo­vić „iz­ne­na­đen je i za­te­čen” (mo­žda i uvre­đen) za­to što je pred­sjed­nik De­mo­sa po­sli­je pet go­di­na za­klju­čio da on ho­će da mu ot­me stran­ku. Ne po­mi­nje šta je do­ve­lo do ta­kvog za­ključ­ka. Ne po­mi­nje da je, bez zna­nja ne sa­mo pred­sjed­ni­ka ne­go i ve­li­kog bro­ja čla­no­va GO, or­ga­ni­zo­vao ini­ci­ja­ti­vu i pot­pi­sao za­htjev za odr­ža­va­nje van­red­ne iz­bor­ne skup­šti­ne, po či­jem se sa­dr­ža­ju ja­sno vi­di cilj – smje­na pred­sjed­ni­ka Mi­o­dra­ga Le­ki­ća i otva­ra­nje pro­sto­ra za ime­no­va­nje no­vog – ka­za­la je Vu­ko­vi­će­va.
Ona je ka­za­la da na sjed­ni­ca­ma or­ga­na stran­ke ko­ji­ma je pri­su­stvo­va­la Da­ni­lo­vić ni­jed­nom ni­je Le­ki­ća upo­zo­rio na bi­lo ko­ju gre­šku ko­ju po sta­tu­tu pra­vi „iako mu je to bi­la i stra­nač­ka, a i mo­ral­na du­žnost, s ob­zi­rom na to da ni­je pro­pu­štao pri­li­ku da se­be is­tak­ne kao od­lič­nog po­zna­va­o­ca for­mal­nih pra­vi­la po­li­ti­ke, sta­tu­ta, pra­vil­ni­ka, in­fra­struk­tu­ra, ko­a­li­ci­ja, fi­nan­si­ja i sve­ga osta­log ve­za­nog za po­li­ti­ku”.
– I on­da, od­jed­nom, van­red­na si­tu­a­ci­ja, van­red­na skup­šti­na, van­red­ne mje­re. Ni­sam bi­la upo­zna­ta sa ini­ci­ja­ti­vom o za­htje­vu za van­red­nu iz­bor­nu skup­šti­nu sve do da­na odr­ža­va­nja GO, iako sam uvi­jek ima­la ve­o­ma do­bre od­no­se sa svim čla­no­vi­ma De­mo­sa i ne mo­gu da se ne za­pi­tam za­što sam za­o­bi­đe­na, kad, ka­ko tvr­di pred­sjed­nik IO, „do jav­nog na­stu­pa Le­ki­ća ni­je bi­lo stru­ja” u stran­ci. Ako stru­ja ni­je bi­lo, po kom su kri­te­ri­ju­mu čla­no­vi GO upo­zna­va­ni sa ini­ci­ja­ti­vom o za­htje­vu? Za­što su ne­ki upo­zna­ti, a ne­ki ni­su – pi­ta Vu­ko­vi­će­va.
Ona se pi­ta i za­što ta ve­ći­na za ko­ju se to­li­ko bo­ri i kr­va­ri pred­sjed­nik Iz­vr­šnog od­bo­ra, bra­ne­ći nje­na pra­va, ni­je oba­vi­je­šte­na isto­vre­me­no.
– Za­što su ne­ki čla­no­vi GO pre­sre­ta­ni u Pod­go­ri­ci na dan odr­ža­va­nja GO, od­vra­ća­ni od od­la­ska na mje­sto odr­ža­va­nja sjed­ni­ce, uz ob­ja­šnje­nje „ne­ma šta da ideš, ne­ma kvo­ru­ma” i pot­pi­si­va­li ne­što što sva­ka­ko ni­je bio sa­da­šnji za­htjev? Za­što su ne­ki čla­no­vi GO uz­ne­mi­ra­va­ni te­le­fo­nom, za­što im se do­la­zi­lo na kuć­na vra­ta u sit­ne sa­te, za­što su sa pred­sjed­ni­kom Iz­vr­šnog od­bo­ra oba­vlja­li raz­go­vo­re na nje­go­vu ini­ci­ja­ti­vu, ako je sve bi­lo ta­ko de­mo­krat­ski, spon­ta­no i ča­sno? Zar sjed­ni­ca GO ni­je mje­sto da se ras­pra­vi sve što tre­ba da se ras­pra­vi, ako za­i­sta ne že­li­mo da se bru­ka­mo? Zar pred­sjed­nik Iz­vr­šnog od­bo­ra De­mo­sa ni­je du­žan da ob­ja­sni jav­no­sti za­što ne že­li da sa tom ve­ći­nom do­đe na sjed­ni­cu GO i da, po­ka­zu­ju­ći da ve­ći­na stvar­no po­sto­ji, sa njom do­ne­se za­ključ­ke ko­je ona že­li – na­ve­la je Vu­ko­vi­će­va.
Tvr­di da ig­no­ri­šu­ći pot­pu­no GO i mo­guć­nost nje­go­vog odr­ža­va­nja, pre­vi­đa­ju­ći član 33 sta­tu­ta stran­ke ko­ji ka­že da Glav­ni od­bor pu­no­prav­no ra­di i od­lu­ču­je na sjed­ni­ci uz pri­su­stvo ve­ći­ne čla­no­va (što zna­či da se bez odr­ža­ne sjed­ni­ce ne mo­že od­lu­či­va­ti), Da­ni­lo­vić na­ja­vlju­je van­red­nu iz­bor­nu skup­šti­nu.
– Ne­ku van­red­nu iz­bor­nu skup­šti­nu or­ga­ni­zo­va­nu u lič­nom aran­žma­nu i van in­sti­tu­ci­ja stran­ke, ko­joj, iako ne­ma sta­tu­tar­nu nad­le­žnost, čak pred­vi­đa i vri­je­me odr­ža­va­nja... I on­da, idi­lič­no (da ne ka­žem pa­te­tič­no i de­gu­tant­no), ta van­red­na skup­šti­na tre­ba da bu­de „skup­šti­na po­mi­re­nja”, a De­mos da do­bi­je ne­ka­kvu „no­vu sna­gu” i on­da... ne znam šta on­da, mo­žda on­da svi za­jed­no da ode­mo na mo­re, kao što su oti­šli Me­de­ja i nje­na sreć­na fa­mi­li­ja po tu­ma­če­nju Me­li­ne Mer­ku­ri u fil­mu „Ni­kad ne­dje­ljom”. A ako, ko­jim slu­ča­jem, ta skup­šti­na ne bu­de skup­šti­na po­mi­re­nja, e pa zna se ko će bi­ti kriv, onaj ko ni­je htio da pri­hva­ti „is­kre­ni” po­ziv na po­mi­re­nje – za­klju­či­la je Vu­ko­vi­će­va.
M.V.