- Pi­še: Če­do­mir An­tić

Na­kon što je uspje­la da se odr­ži to­kom pr­vih go­di­na gra­đan­skog ra­ta i stra­ne agre­si­je, Si­rij­ska ara­pa­ska ar­mi­ja oda­na Ba­ša­ru El Asa­du i vla­da­ju­ćoj Ba­as par­ti­ji uspje­la je da po­vra­ti ve­li­ke gra­do­ve. Uz po­moć ru­ske mi­si­je, flo­te i va­zdu­šno-ko­smič­kih sna­ga, je­di­ni­ce voj­ske, Re­pu­bli­kan­ske gar­de, He­zbo­la­ha i iran­skih tru­pa vo­di­la je je­dan svjet­ski rat. Glo­bal­ni rat sve­den na ze­mlju ko­ja je dio ko­li­jev­ke čo­vje­čan­stva i tre­ba­lo je da u svi­je­tu 21. vi­je­ka – čo­vje­čan­stvu spo­sob­nom da stvo­ri vje­štač­ku in­te­li­gen­ci­ju, do­seg­ne taj­ne bi­o­lo­ške be­smrt­no­sti, pro­nik­ne u teh­no­lo­gi­je mo­le­ku­la – bu­de sim­bol plod­ne ra­zno­vr­sno­sti i su­per­i­or­ne sna­ge ljud­skog ro­da. Ni­je bi­lo ta­ko i u tom ra­tu su­ko­bi­li su se se­ku­lar­nost i re­li­gi­o­znost, auto­ri­tar­nost, dog­ma­ti­zam, de­mo­kra­ti­ja, sek­ta­ri­jan­stvo, im­pe­ri­ja­li­zam i ko­la­bo­ra­ci­ja...
Če­sto u ra­znim kom­bi­na­ci­ja­ma i na svim stra­na. Pr­vo­bit­ni su­kob ba­si­stič­kog re­ži­ma i opo­zi­ci­o­nih, di­je­lom de­mo­krat­skih gru­pa pre­ra­stao je u bor­bu re­ži­ma sa ra­znim eks­trem­nim isla­mi­stič­kim gru­pa­ma, me­đu ko­ji­ma su naj­zad od­sud­nu pr­va­gu od­ni­je­li ogran­ci Al Ka­i­de – Al Nu­sra front i Islam­ska dr­ža­va. Ove dvi­je ne­ka­da sa­ve­znič­ke for­ma­ci­je su do 2015. go­di­ne uspje­le da za­u­zmu ve­ći­nu te­ri­to­ri­je Si­ri­je. U obla­sti­ma Islam­ske dr­ža­ve za­ve­de­na je vla­da­vi­na te­ro­ra, for­mal­no pri­kri­ve­na še­ri­jat­skim pra­vom. De­se­ti­ne hi­lja­da pro­tiv­ni­ka, ra­zno­vjer­ni­ka i uop­šte dru­ga­či­jih bru­tal­no su po­u­bi­ja­ne. Že­ne su oti­ma­ne, si­lo­va­ne. Dje­ca ka­sa­plje­na. U jav­nim eg­ze­ku­ci­ja­ma lju­di su spa­lji­va­ni, mi­ni­ra­ni, obez­ga­vlji­va­ni, u ka­ve­zi­ma spu­šta­ni u vo­du da se uda­ve... Na če­lu Islam­ske dr­ža­ve na­šla se gru­pa vjer­skih fa­na­ti­ka ko­ji su mi­mo to­ga obič­ne pa­to­lo­ške ma­sov­ne ubi­ce. Iako iz po­čet­ka po­ma­ga­ni od stra­ne SAD i Tur­ske, vo­đe Islam­ske dr­ža­ve za­to­če­ne u sop­stve­noj mrač­noj i ko­šmar­noj vi­zi­ji ra­nog sred­njo­vje­ko­vlja od­lu­či­le su da po­ve­du rat pro­tiv svih i za svog ži­vo­ta us­po­sta­ve svjet­ski ka­li­fat.
Rat je imao i na­ci­o­nal­nu kom­po­nen­tu, dok su ala­vit­ski pri­mor­ci sta­ja­li čvr­sto uz re­žim na či­jem se če­lu na­la­zi nji­hov sa­ple­me­nik, ve­ćin­ski su­ni­ti svr­sta­li su se u ve­li­kom bro­ju iza ra­znih isla­mi­stič­kih i de­mo­krat­skih voj­ski, dok su Kur­di na sje­ve­ru stvo­ri­li svo­je sna­ge i gru­pu sa­mo­stal­nih kan­to­na.
Ve­li­ke si­le su se po­di­je­li­le, is­pra­va je sve li­či­lo na ras­pad SFR Ju­go­sla­vi­je: či­tav Za­pad stao je na stra­nu opo­zi­ci­je, tzv. Slo­bod­ne si­rij­ske ar­mi­je. Re­žim, ali i nje­go­vi pri­vr­že­ni­ci ala­vi­ti, ši­i­ti, hri­šća­ni, je­zi­di... usko­ro su u moć­nim de­mo­krat­ski za­pad­nim dru­štvi­ma vi­đe­ni kao ko­lek­tiv­no kri­vi i kul­tur­no de­fekt­ni zlo­čin­ci. Ve­li­ke si­le pre­po­zna­le su svo­je in­te­re­se u te­škoj bor­bi u ko­ju je ušao na­rod Si­ri­je. Pr­vih go­di­na ak­tiv­ne su bi­le SAD, Sa­u­dij­ska Ara­bi­ja i Ka­tar. In­te­re­si SAD u Evro­a­zi­ji – za­vo­je­va­nje Ira­na, Ru­ske Fe­de­ra­ci­je, pot­či­nja­va­nje NR Ki­ne i kon­tro­la ga­so­vo­da od Ka­ta­ra spo­ji­li su se sa fe­u­dal­nim, Va­šing­to­nu oda­nim, ve­ha­bi­stič­kim eks­tre­mi­zmom. Taj trend sto­go­di­šnjeg op­ko­lja­va­nja Ru­si­je i osva­ja­nja iz­vo­ra fo­sil­nih go­ri­va za­u­sta­vljen je od­luč­nim dje­lo­va­njem Mo­skve i hra­bro­šću voj­ski oda­nih re­ži­mu u Da­ma­sku. To­kom pro­te­klih dva­de­set mje­se­ci one se uz ru­sku va­zdu­šnu po­moć uspje­le da pre­đe hi­lja­du ki­lo­me­ta­ra, po­bi­je­de u ep­skim bit­ka­ma za Ale­po, ri­je­ku Eufrat i De­ir Ez Zor. SAD su iz­vu­kle ne­što sta­ju­ći uz Kur­de i omo­gu­ćiv­ši nji­ho­vu voj­sku da za­u­zme ze­mlje do li­je­ve oba­le Eufra­ta. Ovaj, mo­gu­ći za­vr­še­tak ra­ta re­al­nom po­dje­lom Si­ri­je i su­štin­skom po­bje­dom ba­a­si­stič­kog re­ži­ma, Ru­si­je i Ira­na, za svi­jet je mo­žda naj­bo­lji is­hod, ali otva­ra va­žno mo­ral­no pi­ta­nje.
Iako u me­đu­sob­nom su­ko­bu, ve­li­ke si­le pre­po­zna­le su na­po­slet­ku u Islam­skoj dr­ža­vi kraj­nje zlo. U Sr­bi­ji i srp­skim ze­mlja­ma di­le­me ni­ka­da ni­je bi­lo. Asa­da smo po ra­znim osno­va­ma vi­dje­li kao na­šeg sa­pat­ni­ka i sa­bor­ca. Po­li­ti­ča­ri ša­lju po­dr­ške, ugled­ni no­vi­na­ri idu u Da­mask da bi mu na in­tre­vjuu re­kli ka­ko ga na­rod Sr­bi­je po­dr­ža­va, no­vi­ne nje­go­ve pro­tiv­ni­ke na­zi­va­ju „pa­co­vi­ma” i ozna­ča­va­ju kao „ga­mad”, a mo­ja stu­dent­ki­nja Mi­li­ca je svog ze­ca na­zva­la Ba­šar El Asad.
Ipak, pre­po­znav­ši na­še mu­ke i sa­bra­ću, slič­nu na­šim mu­če­ni­ci­ma iz Kra­ji­ne, Ko­so­va i Me­to­hi­je; do­sje­tiv­ši se ka­ko bas­si­ti po­ma­lo li­če na na­še ko­mu­ni­ste i so­ci­ja­li­ste, da­nas za­bo­ra­vlja­mo jed­nu či­nje­ni­cu. Da: ID je naj­ve­će zlo po­sli­je na­ci­zma, ali ne­prav­da sud­bi­ne i ne­dje­la ve­li­kih si­la uči­ni­li su da se sa ID-om ve­li­kom ve­ći­nom po­is­to­vje­te su­ni­ti od Ta­u­ru­sa do Bag­da­da. Ka­ko se to do­go­di­lo? Mi ima­mo ra­zu­mi­je­va­nja za isto­rij­ske raz­lo­ge ko­ji su omo­gu­ći­li da zlo na­ci­zma ne­ka­da za­ca­ri me­đu Njem­ci­ma... Mo­že­mo li on­da ra­zu­mje­ti su­ni­te ko­ji su do­ži­vje­li go­re i te­že ne­prav­de i to ne od 2011, ili 2003, već od 1918. go­di­ne..? Da li ne­ko za­i­sta mi­sli da se do smr­ti u ko­tlu Ha­me, na ulič­nom ra­ti­štu Ra­ke ili po­di­je­lje­nom gra­du Ez Zo­ru mje­se­ci­ma bo­re sa­mo vjer­ski fa­na­ti­ci, ma­ni­ja­kal­ne ubi­ce i hi­lja­de lu­da­ka iz in­ter­bri­ga­da? Bo­re se ali kao ma­nji­na uz je­dan na­rod za ko­ji ni­je bi­lo mje­sta u pla­no­vi­ma ve­li­kih si­la... Za­to, bez ob­zi­ra na to što tre­ba da ima­mo mno­go sim­pa­ti­ja za­to što Si­ri­ja ni­je po­di­je­li­la sud­bi­nu Ju­go­sla­vi­je, što pri­rod­no po­dr­ža­va­mo ta­mo­šnje hri­šća­ne, ne tre­ba da po­đe­mo tra­gom bez­du­šnog uop­šta­va­nja ko­je da­nas ni­je ona­ko jed­no­gla­sno kao ne­ka­da u od­no­su na Sr­be, ali je ta­ko­đe pod­stak­nu­to od ve­li­kih si­la ko­je ma­lim na­ro­di­ma ni­ka­da ni­su do­ni­je­le mno­go sre­će.
(Autor je isto­ri­čar i do­cent na Fi­lo­zof­skom fa­kul­te­tu
u Be­o­gra­du)