-Ži­vot di­ri­gen­ta je kao i kod dru­gih pro­fe­si­ja, kao, re­ci­mo, kod dok­to­ra: dom – po­sao, po­sao – dom. Kad ima vi­še po­sla, on­da si ma­nje ku­ći i obrat­no, ka­že ha­ri­zma­tič­ni di­ri­gent Va­han Mor­di­ro­si­jan iz Je­re­va­na, ali ko­ji ži­vi u Pa­ri­zu jer je glav­ni di­ri­gent Kan­skog sim­fo­nij­skog or­ke­stra. U rod­noj ze­mlji je umjet­nič­ki ru­ko­vo­di­lac Jer­men­skog na­ci­o­nal­nog ka­mer­nog or­ke­stra. Sa­ra­đu­je i sa Ru­skim fil­har­mo­nij­skim or­ke­strom kao po­zva­ni di­ri­gent, kao što je bio i u Ko­to­ru, gdje je na­stu­pio na otva­ra­nju Don Bran­ko­vih da­na mu­zi­ke di­ri­gu­ju­ći zdru­že­nim Fe­sti­val­skim or­ke­strom Ko­to­rAr­ta i Grad­skom mu­zi­kom Ko­tor. Pri­hva­tio je po­ziv da uče­stvu­je na Ko­to­rAr­tu, za­hva­lju­ju­ći po­znan­stvu sa Ra­ti­mi­rom Mar­ti­no­vi­ćem, sa ko­jim se upo­znao kao član ži­ri­ja na me­đu­na­rod­nom tak­mi­če­nju pi­ja­ni­sta u Ita­li­ji.
U raz­go­vo­ru za „Dan” ka­že da bi sa ve­li­kim za­do­volj­stvom do­šao po­no­vo u Cr­nu Go­ru, uko­li­ko ga po­zo­vu, ali će sva­ka­ko, ka­da bu­du na­i­šli ne­ki da­ni bez kon­ce­ra­ta, do­pu­to­va­ti ov­dje na od­mor. Po­sli­je Ko­to­ra ot­pu­to­vao u Je­re­van, oda­tle za Nje­mač­ku, za­tim u Švaj­car­sku, pa u Pa­riz na ne­ko­li­ko da­na i oda­tle za Ja­pan, Ame­ri­ku, Nju­jork. Za do­brog di­ri­gen­ta uvi­jek ima po­sla.
Nje­gov na­stup u Ko­to­ru po­seb­no je po­zdra­vi­la pi­ja­nist­ki­nja Se­da Vu­ka­ši­no­vić, Jer­men­ka ko­ja već niz go­di­na uspje­šno pre­no­si svo­je zna­nje mla­di­ma u Cr­noj Go­ri i po­sta­vlja no­ve kri­te­ri­ju­me u pi­ja­ni­stič­kom iz­vo­đa­štvu, afir­mi­šu­ći i jer­men­ske kom­po­zi­to­re. Ona je na svom ma­ter­njem je­zi­ku raz­mi­je­ni­la uti­ske sa Mor­di­ro­si­ja­nom i po­mo­gla no­vi­nar­ki „Da­na” u ko­mu­ni­ka­ci­ji sa ma­e­strom.
Čla­no­vi Or­ke­stra su po­hva­li­li nje­go­vu po­zi­tiv­nu ener­gi­ju, ko­jom ih je mo­ti­vi­sao da da­ju svo­jih sto od­sto.
– Moj po­sao je da bu­dem po­zi­ti­van, da po­ma­žem, jer od mog di­ri­go­va­nja i od­no­sa sa sva­kim od čla­no­va, za­vi­si i ko­li­ko će do­bro zvu­ča­ti ci­je­li or­ke­star. Or­ke­star je ja­ko do­bar, sa mu­zi­ča­ri­ma tre­ba ra­di­ti ka­ko bi se kod njih raz­vio osje­ćaj za­jed­ni­štva. Oni uče od me­ne, ja učim od njih, na­rav­no i oni ima­ju ne­ke do­bre ide­je, ka­že di­ri­gent. On se svu­da osje­ća kao kod ku­će, bi­la to Fran­cu­ska ili Jer­me­ni­ja, na­vi­kao je odav­no da u jed­noj ze­mlji osta­je ne vi­še od jed­ne sed­mi­ce.
• Vi ste i pi­ja­ni­sta i di­ri­gent – u ko­joj je mje­ri to pred­nost i pri­vi­le­gi­ja?
– To je uvi­jek pri­vi­le­gi­ja – ne­mo­gu­će je uvi­jek bi­ti sa­mo di­ri­gent. Da bi­ste po­ka­za­li ka­ko tre­ba da se svi­ra, po­treb­no je da i sa­mi umi­je­te da svi­ra­te. To je ve­o­ma va­žno, za­to što da­nas ima pu­no di­ri­ge­na­ta ko­ji sa­mi ne umi­ju da svi­ra­ju, a ka­da sa­vje­tu­ju ne­što mu­zi­ča­re, to ni­je pra­vil­no, za­to što to ne ra­zu­mi­ju. Va­žno je zna­ti ka­ko raz­go­va­ra­ti sa mu­zi­ča­ri­ma, ka­ko se oni osje­ća­ju, ka­ko či­ta­ju no­te, ka­kve su te no­te is­pred njih, to su pa­ra­me­tri ko­je tre­ba ima­ti u vi­du.
• Da li u svo­jim go­sto­va­nji­ma ra­do iz­vo­di­te jer­men­ske kom­po­zi­to­re?
– Ka­da je mo­gu­će – da, ina­če, na fe­sti­va­lu Ko­trArt je već bio go­tov pro­gram i sa­mo su mi pred­lo­ži­li da di­ri­gu­jem taj prog­tram, ni­su me pi­ta­li šta ja ho­ću. Ta­ko bu­de če­sto – ta­mo gdje me pi­ta­ju šta ja ho­ću da di­ri­gu­jem, na ta­kvom kon­cer­tu, na­rav­no mo­gu da pro­mo­vi­šem jer­men­sku mu­zi­ku i kom­po­zi­to­re – od kla­sič­nih kom­po­zi­to­ra iz­dva­jam Ko­mi­ta­sa, Ba­ba­đa­nja­na, Ha­ča­tu­ri­ja­na, Mir­zo­ja­na, oni su po­sta­li kla­si­ci jer­men­ske mu­zi­ke, a mno­go je sa­vre­me­nih mla­dih i sta­ri­jih kom­po­zi­to­ra, ži­vu­ćih u Jer­me­ni­ji ko­ji tre­nut­no pi­šu zna­čaj­nu mu­zi­ku, kao što su Le­von Ča­vu­šan, Vat­še Ša­ra­fjan, Jer­van Jer­ka­njan, Ti­gran Man­sur­jan, mno­gi dru­gi.
• Da li se ba­vi­te pe­da­go­gi­jom?
– Pre­da­vao sam kla­vir to­kom 15 go­di­na u Pa­ri­zu, on­da sam pre­stao. Osje­tio sam da to ni­je za me­ne, za­to što mi ni­je in­te­re­sant­no. Ali, za­ni­mlji­vo mi je da vo­dim ma­ster-klas, to je ne­što dru­ga­či­je ne­go bi­ti pro­fe­sor. Na ma­ster-kla­su vi­diš uče­ni­ka je­dan-dva pu­ta, go­vo­riš mu, da­ješ mu sa­vje­te i on od­la­zi. Kao pro­fe­sor imaš oba­ve­zu da pra­tiš stu­den­ta sve vri­je­me u kon­ti­nu­i­te­tu, a to je mno­go te­ško i od­go­vor­no.
• Ko­li­ko je u svi­je­tu umjet­nič­ke mu­zi­ke da­nas pre­po­zna­tlji­va „ru­ska ško­la”?
– Ne­mo­gu­će je iz­dvo­ji­ti sa­mo ru­sku ško­lu, bez pri­mje­sa dru­gih uti­ca­ja. Ru­ska ško­la da­je do­bru ba­zu ako se kom­bi­nu­je sa fran­cu­skom, en­gle­skom, ame­rič­kom ško­lom, ali ako osta­ne­te sa­mo pri ru­skoj ško­li i ne po­đe­te da ču­je­te pre­da­va­če ka­kvi su bi­li Per­mu­ter, ko­ji je pro­u­ča­vao i ba­vio se Ra­ve­lom, Pjer San­kan i dru­gi pri­pad­ni­ci fran­cu­ske ško­le, ako to ne kom­bi­ni­je­te, ne­će­te bi­ti kom­ple­tan mu­zi­čar. Da bi bio ci­je­njen mu­zi­čar mo­raš po­zna­va­ti sve te ško­le i for­mi­ra­ti svo­ju ško­lu, to je vr­lo va­žno i za pi­ja­ni­ste, i za di­ri­gen­te i za vi­o­li­ni­stu, vi­o­lon­če­lo­i­stu, za sve.
• Na ko­ji na­čin da­na­šnji umjet­ni­ci mo­gu da se pro­bi­ju u „mu­zič­koj” kon­ku­ren­ci­ji?
– Ne mi­slim da u mu­zič­kom svi­je­tu po­sto­ji „kon­ku­ren­ci­ja”. Za sva­ko­ga po­sto­ji mje­sto i sva­ko mo­že da ra­di ne­što. Ni­ko­ga ne sma­tram svo­jim kon­ku­ren­tom, za­to što sva­ko ima svo­je do­bre kva­li­te­te, ima i svo­je sla­be stra­ne, sva­ko ra­di na svoj na­čin. Ne mo­gu da ura­dim po­sao ko­ji mo­že da ura­di dru­gi di­ri­gent i dru­gi di­ri­gent ne mo­že da ura­di ono što ra­dim ja, sva­ko ima svo­je afi­ni­te­te. Kon­ku­ren­ci­je ne­ma.
M.D.Po­po­vić