-Pi­še: To­mi­ca A. Mi­lo­vić

U pod­go­rič­kom Vi­šem su­du tra­je su­đe­nje op­tu­že­ni­ma za po­ku­šaj „dr­žav­nog uda­ra”, te­ro­ri­zma, ili ta­ko ne­što. Na­vod­ni do­ga­đaj je, pre­ma op­tu­žni­ci, tre­ba­lo da se de­si na dan par­la­men­tar­nih iz­bo­ra u Cr­noj Go­ri, 16. ok­to­bra 2016. go­di­ne. Po­što se su­đe­nje od­vi­ja jav­no, pred TV ka­me­ra­ma, sva­ko ko je za­in­te­re­so­van mo­že da pra­ti tok ove „sud­ske pred­sta­ve vi­je­ka”. I da ne­po­sred­no ču­je od stra­na u po­stup­ku, na­ro­či­to od op­tu­že­nih i nji­ho­vih bra­ni­la­ca, da su­đe­nje ni­je baš pra­ved­no i pra­vič­no. Pod­stak­nut ovim, osvr­nu­ću se na fe­no­me­ne prav­de i pra­vič­no­sti. Do­mi­nant­no na nji­ho­vu prav­nu di­men­zi­ju.
Prav­da se naj­če­šće sma­tra go­to­vo is­klju­či­vo prav­nom ka­te­go­ri­jom. No, ipak to ni­je sa­svim tač­no. Ona na­la­zi svo­je uto­či­šte i ostva­re­nje, ka­ko u mo­ra­lu, ta­ko i u re­li­gi­ji. U de­fi­ni­sa­nju prav­de kao uni­ver­zal­nog prav­nog fe­no­me­na, ni­je se do da­na­šnjih da­na zna­čaj­ni­je od­ma­klo od sta­ro­grč­ke prav­no-fi­lo­zof­ske mi­sli. Pri­je svih od mi­sli Pla­to­na i nje­go­vog uče­ni­ka Ari­sto­te­la. Ta­ko je, po Pla­to­nu, „prav­da da­ti sva­kom ono što mu pri­pa­da i obez­bi­je­di­ti mu da ra­di onaj po­sao za ko­ji je spo­so­ban”. Da­kle, tre­ba spo­zna­ti šta ko mo­že i tre­ba da ra­di, sa­gla­sno po­je­di­nač­nim spo­sob­no­sti­ma. Na­rav­no, spo­sob­no­sti­ma da se či­ne do­bra, a ne zla dje­la. Raz­vi­ja­ju­ći Pla­to­no­vo uče­nje, Ari­sto­tel prav­du di­je­li na op­štu i po­seb­nu.
Op­šta prav­da pred­sta­vlja pot­pu­nu vr­li­nu. A to prak­tič­no zna­či dje­lo­va­nje u skla­du sa onim ka­ko je to za­ko­nom pro­pi­sa­no. U skla­du sa dru­štve­nim do­brom o či­joj se za­šti­ti za­kon sta­ra. Ta­ko u svo­joj „Eti­ci”, go­vo­re­ći o prav­di, Ari­sto­tel pje­snič­ki us­hi­će­no i na­dah­nu­to kon­sta­tu­je: „Za­to ona iz­gle­da kao naj­zna­čaj­ni­ja od svih vr­li­na, pa ni ve­čer­nja ni ju­tar­nja zvi­je­zda ni­je ta­ko div­na kao ona”.
Po­seb­na prav­da je, po Ari­sto­te­lu, dio op­šte prav­de. Ona je usmje­re­na na kon­kret­ni do­ga­đaj, na osu­du ili za­šti­tu uče­sni­ka kon­kret­nog do­ga­đa­ja od stra­ne or­ga­na za to nad­le­žnog (po­li­ci­ja, sud, tu­ži­lac). Pri to­me, pri­li­kom ocje­nji­va­nja kad se ne­ko ne­pra­ved­no po­na­ša, mo­ra se uze­ti u ob­zir psi­hič­ko sta­nje uči­ni­o­ca u tre­nut­ku pred­u­zi­ma­nja ne­pra­ved­nog dje­lo­va­nja. U skla­du sa tim, kri­vac mo­že po­sto­ja­ti sa­mo ako je svje­sno i po vla­sti­toj vo­lji, bez iz­nu­de i pri­nu­de, htio da po­či­ni ne­do­zvo­lje­nu, ne­pra­ved­nu rad­nju. Ne­hat i umi­šljaj su ta­ko­đe ne­za­o­bi­la­zne okol­no­sti ko­je se mo­ra­ju uze­ti u ob­zir pri ocje­ni da li je ne­ko pre­kr­šio prav­du. I u ko­joj mje­ri.
Prav­na prak­sa (sud­ska i dru­ga) ima te­žak za­da­tak da do­seg­ne objek­tiv­nu prav­du. Za­ne­ma­ru­ju­ći po­sto­ja­nje raz­li­či­tih de­fi­ni­ci­ja o prav­di, mo­ra se is­ta­ći da po­sto­je go­to­vo ne­pre­mo­sti­ve te­ško­će u pri­mje­ni na­če­la pra­ved­no­sti na kon­kret­ne slu­ča­je­ve. Go­to­vo da ne­ma ni­jed­ne prav­ne nor­me ko­ju će svi pri­hva­ti­ti kao pra­ved­nu. To se ne­pri­hva­ta­nje ne od­no­si sa­mo na kon­kret­ne rad­nje ili pro­pu­šta­nja na ko­je se prav­na nor­ma ima pri­mi­je­ni­ti, već i na one na­čel­ne. Kao što ne po­sto­ji bi­lo šta sa­vr­še­no, ne po­sto­ji ni sa­vr­še­na prav­da. No, čo­vjek kao bi­će uma i ra­zu­ma, tre­ba ne­pre­kid­no da te­ži sa­vr­šen­stvu u svom dje­lo­va­nju i po­stu­pa­nju, pa i ka­da je u pi­ta­nju do­se­za­nje objek­tiv­ne prav­de. One prav­de či­ja će su­štin­ska po­tka i osno­va bi­ti na­če­la do­bra, a ne zla. U su­prot­nom, ona se (prav­da) pre­tva­ra u naj­go­ri ob­lik ne­prav­de.
A šta je pra­vič­nost? Da li je i ona pra­vo? Sva­ka­ko da je­ste. Kao ne­pi­sa­no pra­vo, pra­vič­nost pred­sta­vlja do­pu­nu onog što je za­kon pro­pu­stio. Za­hva­lju­ju­ći njoj, za­kon se ne pri­mje­nju­je shod­no svom slo­vu, već shod­no svom du­hu. Da ni­je ta­ko, on­da bi sve ono što je pro­pi­sa­no za­ko­nom, a bi­lo u prak­si stro­go for­mal­no i me­ha­nič­ki tu­ma­če­no i pri­mje­nji­va­no, pred­sta­vlja­lo re­a­li­za­ci­ju ne­prav­de, a ne prav­de. Uz po­moć pra­vič­no­sti, ubla­ža­va­ju se po­sle­di­ce shva­ta­nja da se za­kon mo­ra pri­mje­nji­va­ti, ma ko­li­ko nje­go­ve od­red­be bi­le stro­ge. Ka­ko u prak­si ni­je­dan kon­kret­ni slu­čaj ni­je isti, bez ob­zi­ra na iden­tič­nu prav­nu kva­li­fi­ka­ci­ju, on­da je vi­še ne­go uput­no (pa i nu­žno), uop­šte­nu prav­du ko­ri­go­va­ti pri­mje­nom na­če­la pra­vič­no­sti. Ta­ko će, za dva iden­tič­na slu­ča­ja ubi­stva, sud, pri­mje­nom na­če­la pra­vič­no­sti, iz­re­ći raz­li­či­te sank­ci­je. Jed­nu stro­ži­ju, jed­nu bla­žu, za­vi­sno od okol­no­sti pod ko­jom je ne­prav­no dje­lo uči­nje­no. Za­vi­sno od pri­ro­de uči­ni­o­ca, nje­go­vog so­ci­jal­nog i psi­ho­lo­škog sta­tu­sa i sl.
I pra­vič­nost kao i prav­du „ovje­rio” je u ve­li­koj mje­ri, opet, Ari­sto­tel. Po­zna­ti su nje­go­vi sta­vo­vi o osno­vi pra­vič­no­sti, gdje ka­že „da se ne mo­že sve re­gu­li­sa­ti za­ko­nom, jer se o po­je­di­nač­nom ni­ka­kav za­kon ne do­no­si”. I „ko ne is­tra­ja­va na svom stro­gom pra­vu na šte­tu dru­go­ga, ka­ko mu za­kon ide u pri­log, po­stu­pa pra­vič­no”.
Na osno­vu do sa­da od­gle­da­nih epi­zo­da tra­gi­ko­mič­ne pred­sta­ve „dr­žav­ni udar”, a ko­ja se pri­ka­zu­je na „TV Vi­ši sud” u Pod­go­ri­ci, či­ni se iz­vje­snim da će i pra­vo, i prav­da, i pra­vič­nost, po­gi­nu­ti u Cr­noj Go­ri. Ne pr­vi put. A ni po­sled­nji, si­gur­no.