-·Pi­še: Vuk Vu­ko­vić

Pro­tje­ra­ti sli­ku i pred­sta­vi­ti se kao pri­zor pra­znog ekra­na – kao pu­sti­nja iza ekra­na u sre­di­štu sa­me se­be, kao ra­na iz ko­je ni­šta ne ka­pa, ra­na ko­ja ne pul­si­ra i ra­na ko­ja ne di­še... – Upa­ko­va­ni u or­bi­tal­nim po­ru­ka­ma, po­ve­za­ni smo tran­sko­nek­to­va­nim mre­ža­ma i pri­sut­ni u ho­lo­gram­skim je­di­nje­nji­ma. Ka­kva čar raz­vu­ći se u vje­štač­koj at­mos­fe­ri plom­bi­ra­nog uni­ver­zu­ma.
Ekran nam pru­ža ilu­zi­ju da je sve na do­hvat ru­ke, pa, opet, zar nam ni­je da­to da či­ni­mo sve­mo­gu­ća dje­la kao imi­ta­ci­je je­di­ne kre­a­ci­je? Na­kon pot­pu­nog tri­jum­fa ekra­na, i po­vla­če­nja stvar­no­sti, re­li­gi­je opet emi­gri­ra­ju u pu­sti­nju (svoj za­vi­čaj), dok se gra­do­vi upje­šča­va­ju usled ne­do­dir­lji­vo­sti ko­ja sa­vr­še­no funk­ci­o­ni­še u for­mi ma­te­ma­tič­ki pre­ci­znog sa­o­bra­ća­ja ko­ji otje­lo­tvo­ru­je dje­lo­va­nje fan­ta­stič­nog po­slov­nog svi­je­ta li­še­nog i naj­pro­la­zni­jeg kon­tak­ta.
Vi­zi­ja je mr­tva, usto­li­čen je ekran... Ko­nač­no nam je omo­gu­će­no da sa neo­gra­ni­če­nom stra­šću (u bes­ko­nač­nom pro­to­ku), iz­i­gra­va­mo bo­go­ve sa svo­jim in­tim­nim, mi­kro­skop­skim uni­ver­zu­mi­ma ko­je u sva­kom de­ta­lju po­sta­vlja­mo i kon­tro­li­še­mo jer su, su­štin­ski, be­za­zle­ni i bez­i­dej­ni. (Bog je vr­hom pr­sta do­dir­nuo po­če­tak Ada­mo­vog bi­ća: mi, vr­hom pr­sta na je­dan do­dir pre­la­zi­mo se kroz sve fa­ze sli­ke, ne­u­ro­zna bož­ja sta­nja. Stva­ra­nje se sa­sto­ji u bes­kraj­nom sa­mo­pro­la­že­nju, bez tra­ga, u bje­li­ni ato­nal­nog od­ra­za. Uni­ver­zum je hlad­ni, raz­gro­ma­da­ni a-mi­ne­ral, ko­ji se pre­ko se­be pre­tum­ba­va, pro­la­zi, uru­ša­va i opet ne­gdje us­po­sta­vlja kao ha­bi­tus-ha­os. Bi­će je pri­je slu­čaj ne­go što je gre­ška, jer ovo dru­go je po svo­joj me­ta­fi­zi­ci ipak re­zul­tat.)
Ne­ma do­bra, ni zla, po­sto­ji sa­mo za­kon ko­ji ra­di po­put ma­ši­ne, što će re­ći: ne sli­je­di ni­ka­kav in­te­res, ne­ma svi­je­sti, uvi­jek već je­dan je isti i rav­na se sa­mo i je­di­no pre­ma se­bi. To bi, ukrat­ko, bi­lo – ne­svje­sno ci­klič­nog! Sli­čan prin­cip opo­na­ša ekran, ko­ji ni­je obes­tva­ren bu­du­ći da je to pri­je stva­r­nost ko­ja je u svom du­hu mo­gla po­dr­ža­ti ta­kvu ide­ju.
U pre­da­hu aso­ci­jal­ne fan­ta­sti­ke ko­ja je kli­nič­ki či­sta i vir­tu­al­no izo­lo­va­na, in­for­mi­še­mo se pu­tem kli­po­va, lič­nih, spon­ta­nih i ka­ta­stro­fal­nih mi­ni-vi­deo-za­pi­sa, u ko­ji­ma je za­bi­lje­že­no te­ro­ri­stič­ko pre­vla­da­va­nje u na­pa­di­ma što svo­jim efek­ti­ma br­ze smr­ti u ma­lom, po­spje­šu­ju pa­to­ge­nu po­ve­za­nost sa me­tro­po­lo­ma i mje­sti­ma glo­bal­nog, kon­ti­nen­tal­nog pre­sje­da­nja.
Na­pro­sto, uz­bu­đu­ju nas se­kun­dar­ne sce­ne u ko­ji­ma smrt so­bom ot­kri­va zlo­čin kao po­to­nji ža­nr, lo­gor kao pro­stor fa­bu­li­ra­nja. Iz­van hi­rur­ške, ekran­ske na­vla­ke ko­jom smo se pre­svu­kli (iz­van he­mij­ske či­ste lju­ba­vi gdje se oti­sak tu­ma­či kao in­ci­dent), spo­lja po­tre­bu­je­mo bli­zi­nu na­si­lja, br­zi­nu pri sa­moj ivi­ci i dru­ge ob­li­ke ri­zi­ka ko­ji nas adre­na­lin­ski oži­vlja­va­ju. Kao dru­štvo ni­smo na kra­ju, na­pro­tiv – u la­bo­ra­to­rij­skoj, va­ku­u­mi­ra­noj ka­bi­ni, is­pra­zni i pre­či­šće­ni, ovje­ra­va­mo kli­mu ne­pro­mjen­lji­vog, dok se sli­ka­ma li­sta­mo kao pro­be ko­je još ni­su lan­si­ra­ne u ne­ko od sta­nja.
Na­kon smr­ti čo­vje­ka i kra­ja kul­tu­re ko­ja se is­tro­ši­la okon­ča­va­ju­ći u ba­nal­nom pred­me­tu kao pod­smi­je­hu ko­jeg je se­bi ču­va­la za spo­me­nik (pro­vid­na skulp­tu­ra kroz ko­ju stru­ji cen­tar pra­znog Pa­ri­za), smrt zah­ti­je­va pre­o­sta­li ma­te­ri­jal nad ko­jim će iži­vje­ti svo­ju ve­le­lep­nu stra­te­gi­ju ubi­ja­nja iz­bli­za, u sa­mom sre­di­štu umor­nog Za­pa­da. Vri­je­me vi­še ne­ma vre­me­na za isto­ri­ju ve­li­kih ra­to­va, kul­tu­ra, pro­ce­sa in­di­vi­du­a­ci­je – ži­vi se post­frag­men­tar­no, u pot­pu­noj ra­ci­o­na­li­za­ci­ji ko­ja se pro­bi­la i do po­to­njeg vje­štač­kog (mo­žda­nog) vlak­na. – Šta je u na­šem ima­gi­nar­nom Nju­jork bez do­ga­đa­ja ra­za­ra­nja Bli­zan­ki­nja, Las Ve­gas bez iz­ved­be u ko­joj eks­cen­trič­ni mi­li­o­ner ubi­ja na­su­mi­ce po­ti­šten na­pa­dom bez­iz­la­zne do­sa­de, i šta je Evro­pa bez stra­ha i drh­ta­nja pod te­ro­ri­stič­kom sjen­kom ko­ja se nad njom spu­šta kao naj­du­ža noć... U ne­do­stat­ku stvar­no­sti, lu­dač­ki tra­ga­mo za gra­nič­nom stvar­no­šću nas sa­mih: u sek­su kao fan­ta­sti­ci or­ga­na i pro­sto­ru gdje „No­vi umjet­nič­ki po­kre­ti mo­gu da po­sto­je sa­mo u jed­nom dru­štvu ko­je je pri­hva­ti­lo ri­tam ve­li­kog gra­da, me­tal­nu ka­kvo­ću in­du­stri­je”. Ma­lje­vič
Bu­du­ći da smo re­zer­vo­ar is­ku­stva na­pu­ni­li vje­štač­kim vi­đe­njem i tu­ma­če­njem svi­je­ta, na­jed­nom smo na su­lud na­čin umi­sli­li ka­ko je, u stva­ri, smrt ekran­ska, i ka­ko s njom mo­že­mo osta­ti na dis­tan­ci (ko­ja nam, ipak, za­vo­dlji­vo di­še za vra­tom), či­je je pri­su­stvo ni­šta dru­go do pro­laz u ko­me se ni­ka­kve ko­mu­ni­ka­ci­je ne pre­kla­pa­ju. Otud, šta ako smrt ni­je, uop­šte, ta in­for­ma­ci­ja?! Šta, ako, smrt, ni­je do­ga­đaj? Šta, ako je smrt ne­što ma­nje od sna? Tek mo­žda to­uchscreen na ko­jem sve po­či­va?
Sa­mim tim naš je raj ona sli­ka ko­ju uvi­jek raz­vi­ja­mo o Ame­ri­ci: na­sil­na stra­na za­bav­nog (strip­tiz, strip & seks), u lju­ba­vi, bli­žnjem, smr­ti! Na kra­ju vi­je­ka bez isto­ri­je, sli­ka ma­ke­ta-čo­vjek ko­ji op­šti sa ekra­nom, dok u po­za­di­ni Apo­ka­lip­sa u do­la­sku i ne­ma šta da do­dir­ne.