-Autor: Lju­bo­drag Sto­ja­di­no­vić

Ima ne­če­ga u sve­ča­nim do­če­ci­ma „s naj­vi­šim dr­žav­nim po­ča­sti­ma“. Naj­ni­žih po­ča­sti ne­ma, pa je u ovom slu­ča­ju su­per­la­tiv sa­mo po­ten­ci­ra­ni ob­lik spek­ta­kla s po­str­o­je­nim tru­pa­ma, ra­por­ti­ma, usi­lje­nim go­sto­lju­bljem i voj­nom mu­zi­kom. Do­šao nam je u go­ste Re­džep Ta­ip Er­do­gan, čo­vjek ko­ji je u ju­lu pro­šle go­di­ne pre­ži­vio voj­ni puč, je­dan od omi­lje­nih mo­de­la pro­mje­ne vla­sti u Tur­skoj.
Po­sle tog tra­lja­vog po­ku­ša­ja uda­ra, Er­do­gan je po­stao sul­tan se­ku­lar­ne Tur­ske, su­ro­vi pro­go­ni­telj po­li­tič­kih pro­tiv­ni­ka, pi­sa­ca, no­vi­na­ra i knji­žev­ni­ka, lju­di ko­ji ne mi­sle do­bro o nje­mu ili nje­mu ne mi­sle do­bro. Čak i za bes­po­sle­ne srp­ske ba­be i dje­de, ko­ji oćo­ra­vi­še gle­da­ju­ći tur­ske se­ri­je, Er­do­gan je no­vi Su­lej­man Ve­li­čan­stve­ni, vla­snik pro­šlo­sti u ko­joj smo mi gra­di­li naš ra­je­tin­ski men­ta­li­tet, te pri­ba­vi­li se­bi sul­tan­či­ća za go­spo­da­ra bez gra­ni­ca.
Ni­je pre­tje­ra­no lo­še dru­ži­ti se s moć­ni­ma, bo­lje je da im ma­lo po­di­la­ziš ne­go da te bi­ju. Ima ne­što uz­bu­đe­nja u iz­bo­ru pri­ja­te­lja s ra­znih stra­na i po­vo­di­ma ko­je ni­je po­treb­no obra­zla­ga­ti. Ali, su­sret iz­me­đu Vu­či­ća i Er­do­ga­na ne­što je sa­svim dru­ga­či­je od sve­ga na­bro­ja­nog, po­što Er­do­gan ni­je od onih li­de­ra ve­ćeg for­ma­ta, ko­ga va­lja pri­vi­ti na gru­di i iz­lju­bi­ti ko zna ko­li­ko pu­ta po tri pu­ta, kao pa­še­no­ga. Kao što je, re­ci­mo, To­ma Ni­ko­lić usnim apa­ra­tom ono­li­ko pu­ta oba­njao Pu­ti­na.
Ov­dje se ipak ra­di o mje­šo­vi­tom učin­ku isto­ri­je i iner­ci­je, ne­iz­bje­žnim na­sla­ga­ma pro­ti­vr­ječ­nih ata­vi­za­ma, kao i o su­ko­bu ili skla­du mo­der­nih va­ri­jan­ti ce­za­ri­za­ma na obje stra­ne. Er­do­gan je to po­sti­gao na eks­pli­cit­no su­rov na­čin, Vu­čić uči na svom naj­go­rem pri­mje­ru. Ono što je Er­do­gan ostva­rio, Vu­čić ni­je naj­bo­lje ra­zu­mio: tur­ski pred­sjed­nik ap­so­lut­no kon­tro­li­še vlast, ovaj ov­da­šnji že­li da je po­sje­du­je. Na taj na­čin naj­vi­tal­ni­je sfe­re dru­štva iz­la­že svo­joj am­bi­ci­o­znoj ne­spo­sob­no­sti.
Er­do­gan svo­ju moć za­sni­va na pot­pu­noj kon­tro­li spo­sob­nih po­da­ni­ka, ko­ji­ma je pre­do­če­na sul­ta­no­va okrut­nost. Tu ne­ma pa­ra­le­le sa Vu­či­ćem: on že­li da ga nje­go­vi sli­je­po sli­je­de u sve­mu što ne umi­je da ra­di.
U prak­tič­noj po­li­ti­ci, Er­do­gan je bes­pri­zor­ni ope­ra­ti­vac, u sta­nju je da uči­ni ono što mu se pro­htje; Vu­či­ću se sa­mo proh­ti­je­va ono što bi že­lio da uči­ni, ali to naj­če­šće ne umi­je, a za dra­kon­ske ko­ra­ke ne­ma ku­ra­ži, ni­ti je u mo­ći da iz­gra­di me­ha­ni­zme za ta­ko ne­što.
Zbog to­ga su i ne­ke pa­ra­le­le o iden­tič­noj su­šti­ni ap­so­lu­ti­zma „dva pred­sjed­ni­ka“ uglav­nom ne­u­mje­sne. Ra­di se o sa­svim raz­li­či­tim struk­tu­ra­ma vla­sti i o spe­ci­fič­nim pa­ro­di­ja­ma de­mo­kra­ti­je, ka­ko kod ko­ga.
Sve­ča­ni do­ček Er­do­ga­na je po­ka­zao sve od­li­ke „si­ro­tinj­ske sla­ve“, na ko­joj se po­ka­zu­je uglav­nom ono što ne po­sto­ji. U ovom slu­ča­ju gla­mur, iskre­nost i gran­di­o­zno pri­ja­telj­stvo. Ni­šta od to­ga; na­teg­nu­ta bli­skost me­đu gla­va­ri­ma dr­ža­va ne mo­že se pro­gla­si­ti „pri­ja­telj­stvom me­đu na­ro­di­ma“, jer je ri­ječ o pot­pu­no raz­li­či­tim per­cep­ci­ja­ma. Kao do­sled­ni ru­ši­lac se­ku­la­ri­zma, Er­do­gan je po­stao moć­ni pro­ta­go­ni­sta bal­kan­skog isla­mi­zma, po mno­go če­mu agre­siv­ni­jeg ne­go u Tur­skoj.
Kao pre­mi­jer Tur­ske on je, uglav­nom otvo­re­no, po­dr­ža­vao mi­li­tar­nu re­to­ri­ku ov­da­šnjih eks­trem­nih Bo­šnja­ka i bio iko­na skan­da­la na ne­kim fud­bal­skim utak­mi­ca­ma u No­vom Pa­za­ru (tran­spa­rent „Ovo je Tur­ska“).
U ep­skom za­no­su, uz lir­sku po­moć lo­kal­ne pje­sni­ki­nje, sa­da je po­ru­čio San­dža­kli­ja­ma: „Ovo je moj za­vi­čaj, va­ša sre­ća je i mo­ja sre­ća, vaš bol je i moj bol.“
Da­kle, to je nje­gov za­vi­čaj, a bo­li nje­ga za San­džak. No, on je bio zvi­je­zda da­na i zvi­je­zda uop­šte; po­red nje­ga je Vu­čić bio sjen­ka od sta­ti­ste i ko­nač­no je vi­dio šta sve či­ni istin­ska, ma­kar na tor­tu­ri iz­gra­đe­na ha­ri­zma vo­đe. Na­tuk­ni­ca o za­vi­ča­ju ima smi­sao en­dem­ske no­stal­gi­je i po­ru­ka je za sve ko­ji su slu­ša­li, ali i za one ko­ji ni­su. Da­le­ko va­žni­ja po­ru­ka od one Vu­či­će­ve sa pred­sjed­nič­ke pro­mo­ci­je, da je u Sr­bi­ji ro­đe­no dva­de­se­tak rim­skih ca­re­va. Uz­gred, Kon­stan­tin i mo­ja ma­len­kost di­je­li­mo isti za­vi­čaj, ro­đe­ni smo u Ni­šu, on ne­što ra­ni­je.
U no­vo­pa­zar­skoj po­dje­li za­vi­ča­ja Vu­čić ni­je opo­ni­rao, ni­ti bar re­kao da je tu pri­je sve­ga nje­gov za­vi­čaj i da nje­ga, isto ta­ko, lič­no bo­li za gra­đa­ne Sr­bi­je. Ma­da se na no­vo­pa­zar­skom tr­gu ni u jed­nim ru­ka­ma ni­je mo­gla uoči­ti za­sta­va ma­tič­ne dr­ža­ve. Do­ček je i ov­dje bio va­žni­ji od su­šti­ne, ako Er­do­ga­nov za­vi­čaj­ni is­pad ra­zu­mi­je­mo kao sim­bo­li­ku da­le­ke et­nič­ke so­li­dar­no­sti, bez ko­no­ta­ci­ja ko­je su u svo­joj osno­vi vr­lo ne­pri­jat­ne.
I u go­sti­ma, Er­do­gan se po­na­šao kao go­spo­dar svje­stan svo­jih mo­ći i ve­li­kog uti­ca­ja na po­pu­la­ci­o­ni pro­dukt oto­man­ske isto­ri­je. Ali, ne­ki od do­ma­ći­na, ko­ji su za­slu­že­no ste­kli po­ča­snu mi­si­ju dvor­skih lu­da, ni­su odo­lje­li, a da se pre­ma nje­mu ne po­na­ša­ju kao pre­ma Su­lej­ma­nu.
Ta­ko je mi­ni­star spolj­nih dje­la, naj­u­gled­ni­ji fol­ker re­ži­ma Ivi­ca Da­čić, na­la­ze­ći u se­bi bo­ga­te ostat­ke ra­je­tin­skih na­sla­ga, za­pje­vao Er­do­ga­nu neo­do­lji­vi tur­bo-hit „Osma­na, osma­na­ga…“
Er­do­gan je to iz­vo­đe­nje pri­hva­tio sa sim­pa­ti­ja­ma. Mi­ni­star spolj­nih dje­la ko­ji umi­je da pje­va ne mo­ra da ra­di ni­šta dru­go.
Do­stoj­ni fol­klor­ni kraj sve­ča­ne ve­če­re mo­rao bi da se okon­ča u no­stal­gič­nom per­for­man­su, u ko­me naj­a­gil­ni­ji do­ma­ći­ni še­ta­ju go­sti­ma opan­ke.
No, to ipak ni­je uči­nio Da­čić, sklon is­pa­di­ma sva­ke vr­ste, ne­go Vu­čić lič­no, pla­čev­nom mol­bom go­stu i mo­gu­ćim in­ve­sti­to­ri­ma ko­je je ovaj po­veo. Po­zvao ih je da sa svo­jim pa­ra­ma do­đu upra­vo ov­dje: „Do­bi­će­te vi­še­stru­ko bo­lje uslo­ve ne­go bi­lo gdje u Evro­pi.“
Do­bi­će ra­ju ko­ja ra­di sko­ro dža­ba, kao u tu­đem za­vi­ča­ju.
Pe­šča­nik.net