-Pi­še: Vo­ji­slav Bu­la­to­vić

Br­zo se ovaj svi­jet tran­sfor­mi­še, od­ba­cu­je jed­ne i na­vla­či dru­ge ma­ske. Su­štin­ski, ne­ma tek­ton­skih po­mje­ra­nja, ali ša­re­ni po­kri­vač po­jav­nog u stal­nom je mi­je­nja­nju kao da je svi­jet je­dan ve­li­ki ka­me­le­on. Ono što je ima­lo obi­ljež­je tek­ton­skog to se na Za­pa­du do­ga­đa­lo dav­no, a na Is­to­ku i u tre­ćem svi­je­tu dru­štve­no tlo, stal­no po­drh­ta­va: raz­ne va­ri­jan­te „re­vo­lu­ci­ja“ či­je su ba­bi­ce u „po­ro­di­li­štu“ me­đu­na­rod­ne za­jed­ni­ce! Pam­ti­mo još zvu­ke „In­ter­na­ci­o­na­le“ – him­ne me­đu­na­rod­nog rad­nič­kog po­kre­ta (tj. pro­le­ter­ske in­ter­na­ci­o­na­le). “Pro­le­te­ri svih ze­ma­lja uje­di­ni­te se“ – Marks - Engelsova pa­ro­la, ima­la je svoj mu­zič­ki iz­raz u “In­ter­na­ci­o­na­li”. Mu­nje­vi­ti kon­tra­re­vo­lu­ci­o­nar­ni udar odu­vao je sa me­đu­na­rod­ne (evrop­ske) sce­ne sve ak­te­re me­đu­na­rod­nog rad­nič­kog (so­ci­ja­li­stič­kog po­kre­ta i po­ret­ke) i usto­li­čio no­vu in­ter­na­ci­o­na­lu u li­ku me­đu­na­rod­ne za­jed­ni­ce ko­ja ne­skri­ve­no pro­mo­vi­še in­te­re­se ka­pi­ta­la. Moć glo­ba­li­sta je usmje­re­na na pro­iz­vod­nju za glo­bal­no tr­ži­šte pa ka­pi­tal “še­ta” svuda gdje ima re­sur­sa. “Za­pad­no­bal­kan­ski” li­de­ri, na pri­mjer, sva­ko­dnev­no ogla­ša­va­ju naj­po­volj­ni­je uslo­ve za in­ve­sti­to­re (jef­ti­na rad­na sna­ga, po­re­ske olak­ši­ce, flek­si­bil­nost pro­pi­sa i si­gur­nost po­slo­va­nja). Marks je okre­nuo He­ge­la da ne du­bi na gla­vi, a mo­der­ni ka­pi­ta­li­sti su za­ro­ti­ra­li Mark­sa da ne sto­ji za­be­zek­nu­to na če­lu po­ra­že­nog i otri­je­žnje­nog pro­le­tari­ja­ta. “In­ter­na­ci­o­na­la” je po­zi­va­la “pre­zre­ne na svi­je­tu” i “su­žnje ko­je mo­ri glad”. Sa adre­se me­đu­na­rod­ne za­jed­ni­ce se ne ša­lju slič­ne po­ru­ke. Glad, ne­za­po­sle­nost, pre­tje­ra­na eks­plo­a­ta­ci­ja su stvar ne­sreć­nih okol­no­sti i ne­rav­no­te­že si­ste­ma u ko­jem po­je­din­ci i gru­pe za­ko­ni­to di­je­le sud­bi­nu nje­go­vog funk­ci­o­ni­sa­nja. Kon­flikt­nost fak­to­ra si­ste­ma je ne­iz­bje­žna, kao i žr­tve tih od­no­sa. Pro­iz­vo­đa­či di­gi­tal­ne teh­no­lo­gi­je i di­gi­tal­nih ča­ro­li­ja, na pri­mjer, uve­ća­va­ju svo­je ban­kov­ne ra­ču­ne iz ogrom­nog pla­ne­tar­nog kon­zu­ma. Kao da ih se ne ti­ču gra­ni­ce ra­sta ko­je je u pro­šlom vi­je­ku za­cr­tao „Rim­ski klub”. Njih se, vje­ro­vat­no, ne do­ti­ču ni “men­tal­ne ra­ču­ni­ce” i mo­ti­va­ci­je po­tro­ša­ča i me­na­dže­ra ko­je je ame­rič­ki no­be­lo­vac za eko­no­mi­ju ove go­di­ne sta­vio u fo­kus na­uč­ne jav­no­sti. (Ako na­ša i svjet­ska si­ro­ti­nja ta­ko­đe uče­stvu­ju u di­gi­tal­nom ma­ra­to­nu, zar tu tre­ba ve­li­ka na­u­ka)!
Ma­le i ne­raz­vi­je­ne ze­mlje kao što su dr­ža­ve biv­ših “brat­skih” ju­go-re­pu­bli­ka sa­da se mo­ra­ju po­zi­ci­o­ni­ra­ti “iz­me­đu no­gu” moć­nih, raz­vi­je­nih, ko­je im da­ju do zna­nja da sva­ka ko­o­pe­ra­tiv­nost mo­ra da po­či­va na pri­hva­ta­nju nji­ho­vih vri­jed­no­sti i uslo­va sa­rad­nje. Svje­sne ovih ogra­ni­če­nja, one eufo­rič­no sla­ve svo­ju ne­za­vi­snost, vi­še kao pr­kos okru­že­nju i po­ziv na na­ci­o­nal­nu ho­mo­ge­ni­za­ci­ju oko ne­si­gur­nih (ili vla­sto­lju­bi­vih) li­de­ra u ci­lju od­bra­ne te­ko­vi­na tran­zi­ci­je (ne zvu­či li ovo kao ko­mu­ni­stič­ka upo­zo­re­nja da se re­vo­lu­ci­ja mo­ra ču­va­ti od unu­tra­šnjeg ne­pri­ja­te­lja?). Kao da se mo­ra za­bo­ra­vi­ti biv­ša fe­de­ral­na dr­ža­va u ko­joj smo bi­li svi uza­jam­no za­vi­sni. Pi­ta­nje ne­za­vi­sno­sti ni­je ap­strakt­no, već se ono ve­zu­je sa mje­rom uza­jam­no­sti ak­te­ra sa­rad­nje. Bez kva­li­tet­ne uza­jam­no­sti ne­ma ne­za­vi­sno­sti. U vri­je­me mo­bi­li­za­ci­je ma­sa za osva­ja­nje isto­rij­ske po­zi­ci­je ne­za­vi­snog i “us­prav­nog ho­da” ni­ko ni­je ni po­mi­njao ma­njak po­ten­ci­ja­la za sta­bi­lan i za­do­vo­lja­va­ju­ći ne­za­vi­sni raz­voj.
Da sve bu­de si­gur­no “ne­za­vi­sno” za­kr­vi­li smo se, a u te­me­lje ne­za­vi­sno­sti ugra­di­li žr­tve, brat­stvo pre­to­pi­li u na­ci­o­nal­no je­din­stvo, a ju­go­slo­ven­stvo u evro­pej­stvo i glo­ba­li­zam. U Cr­noj Go­ri, kao što to ra­de i dru­gi u re­gi­o­nu, sa­da is­ti­ču da ne mo­že­mo da ži­vi­mo i bu­de­mo su­ve­re­ni i ne­za­vi­sni ako nas ne po­gu­ra­ju, ako nam ne pru­že ru­ku, ako nas ne obez­bi­je­de od biv­še lju­bo­mor­ne i zlo­če­ste bra­će, ako nas ne oči­ste od gre­šnih mi­sli i sno­va da smo i da­lje u in­cest­nom od­no­su sa Ru­si­ma. Ne­za­vi­san si i ka­da od evrop­skih zva­nič­ni­ka (i bri­sel­ske bi­ro­kra­ti­je) iz­la­ziš una­tra­ške, i kad mo­liš da te pro­gra­mi­ra­ju i re­pro­gra­mi­ra­ju, kad mo­liš da te su­o­če sa svo­jim li­kom u ne­kom po­gla­vlju, i kad pri­pre­maš kao brač­nu po­ste­lju de­sti­na­ci­ju za ne­kog in­ve­sti­to­ra, i ka­da nu­diš sve od te­ri­to­ri­je do sta­nov­ni­štva jed­noj voj­noj ma­ši­ne­ri­ji, i kad te po­ke­ra­ški ucje­nju­ju ne­kim skri­ve­nim adu­ti­ma, i kad te “de­kon­ta­mi­ni­ra­ju” od “gre­šne” pro­šlo­sti i kul­tur­nog na­sle­đa, i kad, i kad... Ukrat­ko, ovo je usud ma­lih i ne­ja­kih! Pre­ve­li­ko na­gla­ša­ve­nje ne­za­vi­sno­sti kao for­mal­nog či­na bez po­kri­ća od­go­va­ra­ju­ćim re­al­nim sta­tu­som u me­đu­na­rod­nim od­no­si­ma ( kroz eko­nom­sku sa­rad­nju, kroz po­li­tič­ke i kul­tur­ne ve­ze) mo­že da bu­de mo­ti­vi­sa­no pri­kri­va­njem ne­u­spje­ha i pra­zni­na u re­al­noj unu­tra­šnjoj po­li­ti­ci. Pri­mar­ni cilj po­li­ti­ča­ra je da sve pu­no­ljet­ne gra­đa­ne po­stro­je u bi­rač­ke ko­lo­ne i da ih pre­tvo­re u broj­ke iz­bor­ne ma­te­ma­ti­ke. Tek, u dru­gom pla­nu, ima­će u svom vid­nom po­lju lju­de u svo­joj eg­zi­sten­ci­jal­noj i gra­đan­skoj pu­no­ći.
De­fi­cit va­lja­ne ide­o­lo­gi­je i pro­gram­skih ci­lje­va omo­gu­ća­va po­li­ti­ča­ri­ma da se hva­ta­ju za ko­ri­jen­ske či­ni­o­ce čo­vje­ka (na­ci­o­nal­no, vjer­sko, i slič­na osje­ća­nja), što či­ni li­je­pak za do­bi­je­nje po­dr­ške ma­sa.