- Pi­še: Lu­ka Vu­ka­di­no­vić

Gle­dao sam no­ve da­ne u no­ći­ma iza­bra­ne, gle­dao sam sit­ne du­še ka­ko svo­je kra­du no­ći.
Gle­dao sam iza zi­da gdje se čud­ne stva­ri ra­de, gle­dao sam iza le­đa ka­ko sa­blje tu­pe ga­đu.
Gle­dao sam tru­lo do­ba ko­je sna­žna no­si vo­da, gle­dao sam pu­stoš stra­šnu, vi­dio sam sta­blo pr­vo i po­ga­nu no­vu ma­nu.
Gle­dao sam ka­ko ra­ste kro­šnja pa­da i sa­bla­sni, gle­dao sam ka­ko ve­ne sna­ga spa­sa i lju­ba­vi. Gle­dao sam sno­ve nji­ne, gle­dao sam šta me tra­ži, po­gle­dao ka is­to­ku, ugle­dao di­je­te sre­će.
Gle­dao sam nji­ve kr­vi, usi­ja­nu mo­ju gla­vu, gle­dao sam u krv­ni­ka dok mi ko­lje mo­je dra­ge. Gle­dao sam mno­štvo vo­đa i jed­no­ga me­đu nji­ma, gle­dao sam ka­ko ri­bar lo­vi no­vo sta­do spa­sa.
Gle­dao sam dje­la va­ša i po­sled­nje va­še že­lje, gle­dao sam ka­ko pre­laz lo­mi va­še kič­me ja­ke. Gle­dao sam sa vi­si­ne u po­lja­ne mo­je ze­mlje, gle­dao sam u plo­do­ve ko­je ma­le ru­ke no­se.
Gle­dao sam ze­mlju ka­ko sun­ce ra­đa i vi­dio sun­ce ka­ko je­de ze­mlju.
Gle­dao sam oči sli­je­pe, gdje se kri­je iz­vor zna­nja, gle­dao sam mrač­ne si­le ka­ko lju­de uzi­ma­ju.
Gle­dao sam gdje se plit­ka ču­je ri­je­ka, gle­dao sam mo­re ti­ho, što ga ri­je­ka nad­ja­ča­va.
Gle­dao sam mla­de vi­le i Her­ku­le’ pu­ne sna­ge, gle­dao sam i si­ro­te nji­ne maj­ke i do­mo­ve.
Gle­dao sam raj­ske nji­ve i vr­to­ve čud­nih bo­ja, gle­dao sam ti­he va­tre i slu­šao bol­ne kri­ke. Gle­dao sam mir­ne vo­de i na vo­di la­đu si­vu, gle­dao sam to­ple da­ne i sud­bi­nu ka­ko ža­nje.
Gle­dao sam i dva bra­ta odvo­je­na na dva svi­je­ta, me­đu nji­ma bez­dan stu­pi, me­đu nji­ma oganj go­ri.
Gle­dao sam no­ve tvor­ce, oko­va­ne na dnu ada, gle­dao sam bez­um­ni­ka ka­ko svo­ju ku­ne maj­ku.
Gle­dao sam ab­ga­ru gdje go­ri i ab­ga­re pro­šlih da­na, po­gle­dao iz pro­šlo­sti ja­snu sli­ku pred­ska­za­nja.
Gle­dao sam ži­ve si­le ka­ko ljud­sku kra­du vo­lju, gle­dao sam ju­tro mrač­no i ja­lo­vu šan­su no­vu. Gle­dao sam laž i za­vist gdje za­jed­no lo­go­ru­ju, gle­dao sam lju­bav gor­du sa­su­še­nu u po­čet­ku.
Gle­dao sam ka­ko ra­ste mla­da bilj­ka iz san­du­ka, gle­dao sam gro­blje ži­vih, obe­ća­nih za po­bje­du.
Gle­dao sam po­ga­nu­lju iz oči­ju ka­ko gmi­že, gle­dao sam ko­sti na­še u stu­bo­ve vra­ga sto­je.
Gle­dao sam mno­štvo lju­di, is­pred lju­di kle­vet­nik se na­gdje, gle­dao sam iste lju­de, gle­dao sam no­ve da­ne.
Gle­dao sam no­ve da­ne, no­ve re­do­ve i ko­lo­ne, gle­dao sam što sam znao i vi­dio što sad vi­dim.
Gle­dao sam put­nik je­dan gdje se mo­li nasred dža­de, gle­dao sam u put­ni­ka i vi­dio mrač­ne da­ne. Gle­dao sam ka­ko ze­mlja ra­za­pe­ta ne­bo tra­ži, gle­dao sam zlat­ne dve­ri i ho­ro­ve div­nih bo­ja.
Gle­dao sam ljud­sku kle­tvu ka­ko gr­mi i od­li­je­že, gle­dao sam ka­ko je­ca sva­ka kle­tva i ku­ka­nje.
Gle­dao sam ma­lo sta­do, is­pred sta­da pa­stir sto­ji, gle­dao sam u pa­sti­ra ko­ji svo­je sta­do vo­di.
Drev­na knji­ga pro­či­ta­na u ol­ta­ru hra­ma spa­va.(Autor je pi­sac)