- PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

O Pa­vlo­vi­će­vom pri­hva­ta­nju kne­za Mi­ha­i­la re­či­to go­vo­ri sle­de­ći pri­mjer. Kad su Al­ge­me­i­ne Ze­i­tung, no­vi­ne ko­je će u doc­ni­jem pe­ri­o­du pro­tiv­ni­ci Obre­no­vi­ća pro­gla­ša­va­ti za pro­pa­gand­nu fi­li­ja­lu ove di­na­sti­je, u jed­nom iz­vje­šta­ju iz Sr­bi­je, pod­vu­kle sla­bo obra­zo­va­nje kne­za Mi­ha­i­la, Pa­vlo­vić je na­šao za po­treb­no da ospo­ri ova­kvo pi­sa­nje, sma­tra­ju­ći ga zlo­na­mjer­nim.
Ipak, ubr­zo po­tom ja­vi­la su se pr­va ne­sla­ga­nja s po­li­ti­kom mla­dog kne­za. Kne­že­vu od­lu­ku da, od­mah po do­la­sku iz Ca­ri­gra­da, kao je­dan od pr­vih po­li­tič­kih po­te­za, iz­vr­ši op­štu am­ne­sti­ju uče­sni­ka u bu­ni or­ga­ni­zo­va­noj 1839. go­di­ne ra­di ru­še­nja Sa­vje­ta, Pa­vlo­vić je ne­po­volj­no oci­je­nio: „Knez je sa­mo mi­lo­ser­di­je svo­je po­ka­za­ti ho­teo. Mi sa­mo, ve­le na to jed­ni, pra­ma oni­ma mi­lo­serd­ni bi­ti mo­že­mo, ko­ji su na­ma skri­vi­li. Ko­ji pod stro­gost za­ko­na spa­da­ju, nji­ma sa­mo za­kon su­di­ti sme”. Me­đu­tim, to su bi­li sa­mo na­go­vje­šta­ji bu­du­ćih su­ko­blja­va­nja, ko­ji će po­sta­ti oči­gled­ni­ji po­sli­je pro­tje­ri­va­nja vo­đa usta­vo­bra­ni­te­lja iz Sr­bi­je, da bi se otvo­re­no is­po­lji­li od tre­nut­ka iz­bi­ja­nja Vu­či­će­ve bu­ne, 1842. go­di­ne.
Pe­ri­od ko­ji je sli­je­dio, u isto­ri­ji Sr­bi­je obi­lje­žen je ni­zom bu­na i po­tre­sa unu­tar ze­mlje, kao i ne­sta­bil­nom spolj­no­po­lič­kom si­tu­a­ci­jom. Od mo­men­ta do­la­ska na vlast, knez Mi­ha­i­lo­va vla­da bi­la je su­o­če­na sa ni­zom pro­ble­ma. Pri­je sve­ga, tre­ba­lo je ob­u­zda­ti moć usta­vo­bra­ni­te­lja, oli­če­nu u Sa­vje­tu i tro­ji­ci kne­že­vih sa­vjet­ni­ka, ko­ji su na­met­nu­ti Mi­ha­i­lu od stra­ne Por­te pri­li­kom po­tvr­đi­va­nja nje­go­vog iz­bo­ra za kne­za. Za­hva­lju­ju­ći spret­nim ma­ni­pu­la­ci­ja­ma na­ro­dom, ali i po­dr­šci po­li­tič­kih moć­ni­ka u Ca­ri­gra­du, pri­je­ti­la je opa­snost da sa­vjet­ni­ci i Sa­vjet ozbilj­no ugro­ze po­lo­žaj ko­ji je di­na­sti­ja Obre­no­vić za­u­zi­ma­la u Sr­bi­ji. Po­red to­ga, Mi­ha­i­lo je mo­rao da su­zbi­ja na­ra­sta­ju­će te­žnje pri­sta­li­ca kne­za Mi­lo­ša, ko­je su pred­vo­di­li kne­gi­nja Lju­bi­ca i Jo­van Obre­no­vić, a ko­ji su, vre­me­nom, po­sta­ja­li sve agre­siv­ni­ji, po­što su uoči­li ne­sprem­nost mla­dog kne­za da pre­du­zme od­luč­ni­je ko­ra­ke i su­prot­sta­vi se te­žnja­ma svo­ga oca da po­vra­ti vlast. Ta­ko­đe, tre­ba­lo je po­kri­ti dr­žav­ni de­fi­cit iz 1840. go­di­ne, na­stao vo­đe­njem de­ma­go­ške po­re­ske po­li­ti­ke čel­ni­ka usta­vo­bra­ni­te­lja, i obez­bi­je­di­ti no­vac za una­pre­đe­nje voj­ske, pro­svje­te, sa­o­bra­ća­ja i broj­ne dru­ge dr­žav­ne po­tre­be. Za ostva­re­nje sve­ga ovo­ga bi­lo je po­treb­no mno­go vje­šti­ne i još vi­še od­luč­no­sti, ko­ja čla­no­vi­ma Mi­ha­i­lo­ve vla­de ni­je bi­la svoj­stve­na. Če­ste iz­li­ve na­rod­nog ne­za­do­volj­stva sta­njem u ze­mlji, za ko­je sno­se od­go­vor­nost sve tri stra­ne, vla­da ni­je bi­la u mo­guć­no­sti da ka­na­li­še i dr­ži pod nad­zo­rom. Po­red ne­spret­nog vo­đe­nja spolj­ne po­li­ti­ke, to je pred­sta­vlja­lo je­dan od glav­nih uzro­ka knez Mi­ha­i­lo­vog pa­da.
Pa­vlo­vić je pom­no pra­tio zbi­va­nja u Kne­že­vi­ni, i či­ta­o­ci­ma po­drob­no iz­no­sio sve va­žni­je mo­men­te po­li­tič­kog ži­vo­ta Sr­bi­je. U „No­vi­na­ma” su ob­ja­vlji­va­ni pri­lo­zi do­pi­sni­ka iz Sr­bi­je i nje­nih po­gra­nič­nih kra­je­va. Po­red to­ga, zna­ča­jan dio na­pi­sa do­no­še­nih u „No­vi­na­ma”, Pa­vlo­vić je, kao što je već po­me­nu­to, pre­u­zi­mao iz stra­ne štam­pe, kao i iz „No­vi­na srb­skih”, zva­nič­nog dr­žav­nog gla­si­la, ko­je su iz­la­zi­le u Be­o­gra­du. Ovi tek­sto­vi, go­to­vo po pra­vi­lu, do­pu­nja­va­ni su ko­men­ta­ri­ma ured­ni­ka i ve­o­ma ja­sno su od­ra­ža­va­li nje­go­va po­li­tič­ka opre­dje­lje­nja.
Ne­sla­ga­nje ve­ćih raz­mje­ra sa po­li­ti­kom kne­za Mi­ha­i­la, Pa­vlo­vić je po­čeo po­ka­zi­va­ti ka­da je po­kre­nu­to pi­ta­nje kne­že­vih sa­vjet­ni­ka. Ak­ci­jom pri­sta­li­ca kne­že­va Mi­lo­ša i Mi­ha­i­la, or­ga­ni­zo­va­na je po­bu­na na­ro­da u Be­o­grad­skom okru­gu, pro­tiv naj­i­stak­nu­ti­jih vo­đa usta­vo­bra­ni­te­lja, pri­je svih pro­tiv To­me Vu­či­ća Pe­ri­ši­ća i Avra­ma Pe­tro­ni­je­vi­ća, ko­ji su bi­li op­tu­že­ni da ra­de pro­tiv­no in­te­re­si­ma mla­dog kne­za, te da ih je, iz tih raz­lo­ga, po­treb­no uda­lji­ti iz kne­že­ve oko­li­ne, do­zvo­li­ti kne­zu Mi­lo­šu po­vra­tak u ze­mlju a pre­sto­ni­cu pre­mje­sti­ti iz Be­o­gra­da u Kra­gu­je­vac. Nji­ma su se ka­sni­je pri­klju­či­li po­bu­nje­ni­ci iz dru­gih okru­ga, ko­ji su po­sta­vlja­li slič­ne za­htje­ve. Knez Mi­ha­i­lo je na ove do­ga­đa­je re­a­go­vao pri­lič­no tro­mo i ne­u­vjer­lji­vo. Kao od­go­vor na na­sta­lu si­tu­a­ci­ju, on je pre­se­lio cen­tral­nu upra­vu u Kra­gu­je­vac i iz­vr­šio pro­mje­nu mi­ni­sta­ra, okru­živ­ši se oda­nim lju­di­ma. Broj­ne i ve­o­ma uče­sta­le na­rod­ne bu­ne ote­ža­le su u ve­li­koj mje­ri po­lo­žaj usta­vo­bra­ni­te­lja, ali su, u isto vri­je­me, po­ka­za­le i svu ne­sta­bil­nost knez Mi­ha­i­lo­ve vla­da­vi­ne; to je po­tvr­di­lo i ot­kri­va­nje Pe­ke­ti­ne bu­ne, av­gu­sta 1841. go­di­ne, či­ji je osnov­ni cilj bio da obez­bi­je­di po­vra­tak sta­rog kne­za. Sve ovo za­o­štri­lo je iona­ko ozbilj­ne su­ko­be u Sr­bi­ji, ka­da se u ra­zr­je­ša­va­nje na­sta­le si­tu­a­ci­je uklju­či­la Por­ta.
Sma­tra­ju­ći da je te­žnja naj­bli­žeg knez Mi­ha­i­lo­vog okru­že­nja za ukla­nja­njem sa­vjet­ni­ka u naj­ma­nju ru­ku ne­pri­mje­re­na, Pa­vlo­vić je iz­ra­zio svo­je ne­go­do­va­nje u mo­men­tu kad je po­bu­na za­po­či­nja­la. Ocje­nju­ju­ći da su kne­zu, zbog nje­go­ve mla­do­sti, sa­vje­ti is­ku­snih lju­di, vič­nih po­li­ti­ci, ve­o­ma ko­ri­sni, on je na­gla­ša­vao da je knez u mo­guć­no­sti da se, u slu­ča­ju da mu sa­vjet­ni­ci za­i­sta ni­je­su po­treb­ni, ve­o­ma br­zo oslo­bo­di nji­ho­vih uslu­ga.
(NA­STA­VI­ĆE SE)