-PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Neo­b­u­zda­nog tem­pe­ra­men­ta, naj­spo­sob­ni­ji i naj­in­te­li­gent­ni­ji me­đu mi­ni­stri­ma kne­za Mi­ha­i­la, Đor­đe Pro­tić je po­li­tič­ku ka­ri­je­ru za­po­čeo pod kne­zom Mi­lo­šem, da bi je po­sli­je su­ko­ba s njim, na­sta­vio u re­do­vi­ma „usta­vo­va­ca”, kao je­dan od naj­o­gor­če­ni­jih pro­tiv­ni­ka sta­rog kne­za. Po do­la­sku kne­za Mi­ha­i­la na srp­ski pre­sto, on se raz­i­šao od svo­jih do­ju­če­ra­šnjih dru­go­va i do­mo­gao naj­vi­ših dr­žav­nih funk­ci­ja; gra­dio je ka­ri­je­ru pod mla­dim kne­zom po­či­nju­ći od po­lo­ža­ja mi­ni­stra unu­tra­šnjih dje­la. Za­vist i su­če­lje­ni in­te­re­si iza­zi­va­li su su­ko­be iz­me­đu Pro­ti­ća i usta­vo­bra­ni­te­lja, do­sko­ra­šnjih sa­rad­ni­ka, ko­ji su se to­kom vre­me­na sve vi­še za­o­štra­va­li. Po­red to­ga, na­pi­si u „No­vi­na­ma” pro­tiv Pro­ti­ća bi­li su bre­me­ni­ti i lič­nim su­ko­bom. Po­zna­ta je ne­tr­pe­lji­vost ko­ja je po­sto­ja­la iz­me­đu Pro­ti­ća i Sto­ja­na Si­mi­ća, usta­vo­bra­ni­telj­skog pr­va­ka i ka­sni­jeg pred­sjed­ni­ka Sa­vje­ta. Si­mi­ću po­bra­tim­stvo sa Pro­ti­ćem ni­je pred­sta­vlja­lo pre­pre­ku da mu u sva­koj pri­li­ci vr­ši ra­zna pod­me­ta­nja, ko­ja ovaj, na­rav­no, ni­je osta­vljao bez do­stoj­nog od­go­vo­ra. Pa­vlo­vić, kao bli­zak Si­mi­ćev pri­ja­telj, s ko­jim je bio u stal­noj pre­pi­sci, si­gur­no da je znao šta se do­ga­đa­lo iz­me­đu ove dvo­ji­ce, ta­ko da je mo­gao bez trun­ke ob­zi­ra da ospe „palj­bu” na Pro­ti­ća. Ta­ko­đe, vr­lo vje­ro­vat­no da je ne­ke od ovih tek­sto­va pi­sao sam Si­mić, što je, ka­ko će­mo po­ka­za­ti, bi­la prak­sa to­kom nje­go­ve vi­še­go­di­šnje sa­rad­nje sa Pa­vlo­vi­ćem. Ka­da je, apri­la 1840. go­di­ne, za­po­če­la bu­na pro­tiv kne­že­vih sa­vjet­ni­ka, Pro­tić je od­mah op­tu­žen kao je­dan od vi­nov­ni­ka, jer, ka­ko se tvr­di­lo, „ovu bu­nu, pak, ni Go­spo­dar Je­frem ni Kne­gi­nja Lju­bi­ca ne bi mo­gli bez Pro­ti­ća pro­iz­ve­sti, ne sa­mo što je on kao mi­ni­star vnu­tre­ni de­la sva sred­stva is­po­so­be u ru­ka­ma imao k po­slu tom, ne­go i što je od nji svi­ju po­naj­ve­šti­ji”. Pu­tem „No­vi­na”, broj­ne i ozbilj­ne pri­mjed­be upu­će­ne su Pro­ti­ću zbog nje­go­vog ka­ri­je­ri­zma. Naj­bo­lji pri­mjer ova­kvog pi­sa­nja ob­ja­vljen je u „No­vi­na­ma” fe­bru­a­ra 1842. go­di­ne. Tu se, u ras­pra­vi o štet­no­sti upli­ta­nja Por­te i Ru­si­je u ra­zr­je­še­nje su­ko­ba iz­me­đu kne­za i usta­vo­bra­ni­te­lja po unu­tra­šnju sa­mo­stal­nost i oču­va­nje kne­žev­skog do­sto­jan­stva, da­je i sle­de­ći osvrt: „Pa­de mi na pa­met, ka­ko je G. Pro­tić, ko­ji se sa­da či­ni (kao što je pra­vo i le­po) da naj­vi­še bra­ni sa­mo­stal­nost vnu­tre­no­ga pra­vle­ni­ja i va­žnost knja­že­skog do­sto­in­stva, kad je 1836. g. u Be­o­gra­du za ne­što od ko­mi­si­je su­da na­rod­no­ga ne­pra­ved­no okri­vljen je­dva ute­ći mo­gao iz Ser­bi­je u Ca­ri­grad, i pre­da tu­žbu Por­ti i mi­si­ji Ru­skoj pro­tiv ne­prav­de, ko­ja mu se u Ser­bi­ji on­da uči­ni­la, on­da ni sam Pro­tić, kad se je nje­ga ti­ca­lo, ni dru­gi ko, ni­su ova­ko, kao sa­da um­stvo­va­li, da se sa ovim pod­ri­va i na­ru­ša­va sa­mo­stal­nost vnu­tre­nje­ga pra­vle­ni­ja, i va­žnost knja­že­skog do­sto­in­stva u Ser­bi­ji, ne­go su svi jošt že­li­li da G. Pro­tić uspe tu­žbom svo­jom [...] – sad pak u isto­vet­nom slu­ča­ju ka­kva vi­ka, i opo­ro­ča­va­nje pro­tiv Usta­vo­bra­ni­te­lja, pred­sta­vlja na sve­tu?” Pro­tić je sum­nji­čen i da ra­znim ma­hi­na­ci­ja­ma ošte­ću­je dr­žav­nu bla­gaj­nu, ko­ri­ste­ći je za lič­no bo­ga­će­nje. Ta­ko­đe, pre­ba­ci­va­no mu je da svoj dr­žav­nič­ki po­lo­žaj po­sma­tra kao le­no i, pri­va­ti­zu­ju­ći ga do kraj­njih gra­ni­ca, sa­mo­volj­no za­po­šlja­va čla­no­ve svo­je po­ro­di­ce ne kon­sul­tu­ju­ći Sa­vjet. To je, pre­ma pi­sa­nju „No­vi­na”, bio i osnov­ni raz­log Pro­ti­će­vog pro­ti­vlje­nja kne­že­vom po­mi­re­nju sa prog­na­nim či­nov­ni­ci­ma, na če­mu je, u jed­nom mo­men­tu, in­si­sti­rao i Je­vrem Obre­no­vić.
Zbog svo­jih bli­skih od­no­sa s ru­skim kon­zu­lom, Pro­tić ni­je bio ni po vo­lji Por­te, ko­ja se sve­srd­no za­la­ga­la za nje­go­vo ukla­nja­nje, u isto vri­je­me sma­tra­ju­ći da nje­go­vo mje­sto, kao i osta­la mi­ni­star­stva, mo­ra­ju za­u­ze­ti Vu­čić, Pe­tro­ni­je­vić i nji­ho­ve pri­sta­li­ce. Iz sa­svim ja­snih raz­lo­ga pro­tiv nje­ga je bio knez Mi­loš, ko­ji ga je u pi­smi­ma si­nu op­tu­ži­vao da je ne­is­kren i ne­lo­ja­lan, pa da, čak, iza le­đa kne­za Mi­ha­i­la in­tri­gi­ra sa Mu­sa-efen­di­jom, sul­ta­no­vim emi­sa­rom. U vi­še na­vra­ta se pro­tiv Pro­ti­ća, do­du­še i pro­tiv osta­lih čla­no­va vla­de, iz­ja­šnja­vao i Je­vrem Obre­no­vić, ali je, po tvr­đe­nju „No­vi­na”, to či­nio da bi na nji­ho­va mje­sta do­veo svo­je srod­ni­ke, ze­ta i šu­ra­ka. Če­ste su­ko­be sa Pro­ti­ćem ima­la je i kne­gi­nja Lju­bi­ca.
Ni­je­su bi­li ri­jet­ki ni na­pa­di na Je­vre­ma Obre­no­vi­ća, ko­ji je, slič­no Pro­ti­ću, sma­tran za „ot­pad­ni­ka” od usta­vo­bra­ni­te­lja. On i brat Jo­van op­tu­ži­va­ni su da, vo­đe­ni lič­nim in­te­re­si­ma gu­ra­ju Sr­bi­ju ka ivi­ci po­no­ra. U isto vri­je­me, Je­vrem i nje­go­va „par­ti­ja” sma­tra­ni su za or­ga­ni­za­to­re bu­ne pro­tiv kne­že­vih sa­vjet­ni­ka.
Kri­ti­ko­van je i rad mi­ni­star­sta­va i nji­ho­ve broj­ne sla­bo­sti i zlo­u­po­tre­be. Po pra­vi­lu, one su ka­ri­ki­ra­ne i uve­ća­va­ne. Na­či­nom pri­ka­zi­va­nja one su do­bi­ja­le da­le­ko ozbilj­ni­ji i dra­ma­tič­ni­ji vid ne­go što su u stvar­no­sti ima­le. „No­vi­ne” su pi­sa­le o nov­cu ko­ji je vla­da pla­ni­ra­la da utro­ši za pod­mi­ći­va­nje či­nov­ni­ka na Por­ti, i po­mi­nja­le su­mu od 50.000 du­ka­ta. Ti­me su uka­zi­va­le na nje­no ne­do­ma­ćin­sko po­slo­va­nje. Pre­tje­ri­va­nje i stra­nač­ka obo­je­nost ove kri­ti­ke mo­že se ja­sno uoči­ti po­sma­tra­njem sta­va ko­ji je ured­ni­štvo „No­vi­na” za­u­zi­ma­lo pre­ma broj­nim zlo­u­po­tre­ba­ma usta­vo­bra­ni­te­lja, ko­jih je bi­lo i pri­je, a na­ro­či­to ih je bi­lo mno­go po­sli­je nji­ho­vog do­la­ska na vlast u Sr­bi­ji.
(NA­STA­VI­ĆE SE)