Na­ci­o­nal­na dra­ma­tur­gi­ja u Nje­go­še­vim dje­li­ma pred­sta­vlja stub cr­no­gor­ske dram­ske ba­šti­ne, is­ta­kao je mr Jan­ko Lju­mo­vić, van­red­ni pro­fe­sor Fa­kul­te­ta dram­skih umjet­no­sti Uni­ver­zi­te­ta Cr­ne Go­re go­vo­re­ći o iz­ved­bi „Gor­skog vi­jen­ca” u sa­vre­me­nom cr­no­gor­skom po­zo­ri­štu, a u okvi­ru na­uč­ne tri­bi­ne „Nje­goš naš sa­vre­me­nik” or­ga­ni­zo­va­ne u Cr­no­gor­skoj aka­de­mi­ji na­u­ka i umjet­no­sti.
U svom ra­du Lju­mo­vić je ana­li­zi­rao če­ti­ri iz­ved­be „Gor­skog vi­jen­ca” u pro­duk­ci­ji Cr­no­gor­skog na­rod­nog po­zo­ri­šta, či­ji je di­rek­tor bio od 2008. do 2015. go­di­ne.
– Re­per­to­ar­ski ši­re gle­da­no u dru­goj po­lo­vi­ni XX vi­je­ka, pa sve do da­nas, to su ujed­no i je­di­ne iz­ved­be „Gor­skog vi­jen­ca” u re­pe­r­to­a­ru na­ci­o­nal­nog te­a­tra u Cr­noj Go­ri. Rad otva­ra i pi­ta­nje Nje­go­še­vog dje­la kao va­žnog ele­men­ta cr­no­gor­ske dra­ma­tur­gi­je, za­pra­vo ona su ozna­či­telj cr­no­gor­ske dram­ske ba­šti­ne, ko­ja kroz re­per­to­ar­sku po­li­ti­ku po­sta­je va­žan dio sa­vre­me­nog po­zo­ri­šta u Cr­noj Go­ri – ka­že Lju­mo­vić.
Re­per­to­ar na­ci­o­nal­ne dra­me u „Gor­skom vi­jen­cu”, „La­žnom ca­ru Šće­pa­nu Ma­lom” i „Lu­či mi­kro­ko­zma” Pe­tra Dru­gog Pe­tro­vi­ća Nje­go­ša pro­na­la­zi ključ­nu iden­ti­fi­ka­ci­ju ko­ja us­po­sta­vlja cr­no­gor­sku dram­sku ba­šti­nu.
– Knji­žev­na te­o­ri­ja i kri­ti­ka is­ti­ca­la je bit­ne dram­ske dis­kur­se Nje­go­še­vog dje­la, ali su oni du­go vre­me­na tra­ži­li svo­ju po­tvr­du na sce­ni. Po­tvr­du u kon­tek­stu auten­tič­ne iz­ved­be, za­pra­vo po­zo­ri­šta u ko­me je Nje­goš naš sa­vre­me­nik... Nje­go­še­vo dje­lo po­sje­du­je niz ko­re­la­ci­ja sa svjet­skom dram­skom kla­si­kom, po­seb­no u žan­ru isto­rij­skih dra­ma Šek­spi­ra, Ge­tea, Pu­ški­na. Mno­go­broj­ni auto­ri is­tra­ži­va­li su uti­ca­je grč­ke tra­ge­di­je, pro­ble­ma­ti­zo­va­li uti­caj ro­man­ti­čar­skih ten­den­ci­ja, is­ti­ca­li ele­men­te li­ri­zma i fan­ta­sti­ke – ka­že Lju­mo­vić.
On je ci­ti­rao Jo­va­na De­re­ti­ća da je Nje­goš vje­ro­vao da je sva­ki dje­lić, sva­ka iskra, is­pu­njen ogrom­nom, ali če­sto uspa­va­nom i spu­ta­nom, ener­gi­jom ko­ja po­kre­će i stva­ra svje­to­ve.
Za­to je mo­rao da u pje­snič­kom i umjet­nič­kom ob­li­ko­va­nju svog „isto­ri­če­skog so­bi­ti­ja”, „te ma­le iskre ko­ja se `izvija` u ve­li­ku svje­tlost slo­bo­de, po­đe svo­jim vla­sti­tim pu­tem ko­ji je bit­no druk­či­ji od onog ko­jim su išli dru­gi pi­sci u knji­žev­nom vas­po­sta­vlja­nju mi­nu­lih epo­ha isto­ri­je”.
– „Gor­ski vi­je­nac” je od svih Nje­go­še­vih dje­la ste­kao sta­tus naj­i­zvo­đe­ni­jeg dje­la dram­ske kla­si­ke. Pred­sta­ve „Gor­skog vi­jen­ca”, kao i pred­sta­ve in­spi­ri­sa­ne Nje­go­še­vim dje­lom po­sta­le su va­žan dio ar­hi­va na­ci­o­nal­ne kul­tu­re i bi­tan ele­ment cr­no­gor­skog kul­tur­nog iden­ti­te­ta – na­veo je Lju­mo­vić.
U pro­duk­ci­ji CNP-a, od nje­go­vog osni­va­nja 1953. go­di­ne, pod­sje­tio je Lju­mo­vić, iz­ve­de­ne su če­ti­ri pre­mi­je­re „Gor­skog vi­jen­ca”. Pod­sje­ća­ju­ći na pr­vu, iz­ve­de­nu u Za­gre­bu 11. de­cem­bra 1960. po­vo­dom sto­go­di­šnji­ce HNK-a u re­ži­ji Ni­ko­le Va­vi­ća, on je pod­sje­tio na kri­ti­ku Slo­bo­da­na Se­le­ni­ća ko­ju je ob­ja­vio u „Bor­bi” da pri­zna­je „ple­me­ni­tost po­bu­da” Va­vi­ća, a za­tim, go­to­vo obo­go­tvo­ra­va­ju­ći Nje­go­ša-pje­sni­ka, pre­su­đu­je da su re­di­te­lje­ve po­šte­ne na­mje­re „pa­da­le na po­la pu­ta do pre­da­le­ke po­et­sko-mi­sa­o­ne me­te ko­ju je po­sta­vio Nje­go­šev ge­ni­je”. Po­vo­dom dru­gog či­ta­nja, onog ko­je je re­ži­rao Bla­go­ta Era­ko­vić, u adap­ta­ci­ji Mi­la­di­na Še­var­li­ća, po­zo­ri­šna hro­ni­ka je za­bi­lje­ži­la da „naj­ši­ra jav­nost, otva­ra uobi­ča­je­ne di­le­me: Je li `Gorski vijenac` dra­ma? Mo­že li se od ep­skog spje­va na­pra­vi­ti pred­sta­va itd.”
Ep­ski ka­rak­ter po­zo­ri­šnih či­ta­nja „Gor­skog vi­jen­ca” u 19. i 20. vi­je­ku je sa jed­ne stra­ne od­go­va­rao kon­tek­stu vre­me­na, a sa­mo dje­lo če­ka­lo je re­di­telj­sko-dra­ma­tur­ški po­stu­pak ko­ji je tre­bao po­nu­di­ti no­ve obra­sce tu­ma­če­nja, a ka­ko je ka­zao Lju­mo­vić, ta­kva go­di­na je 1997. go­di­na, ko­ja je ozna­či­la ra­di­kal­ne pro­mje­ne na po­li­tič­koj sce­ni u Cr­noj Go­ri. Upra­vo se te go­di­ne po­ja­vi­lo tre­će či­ta­nje u re­ži­ji Bra­ni­sla­va Mi­ću­no­vi­ća, ko­ji je ra­di­kal­no po­nu­dio no­vo dram­sko či­ta­nje Nje­go­še­vi­og dje­la. Ovo či­ta­nje ko­je je na 43. Ste­ri­ji­nom po­zor­ju sa do­bi­je­nih šest na­gra­da CNP po­sta­vi­lo na po­zo­ri­šnu ma­pu ta­da­šnje Ju­go­sla­vi­je „bio je sna­žan an­ti­rat­ni čin, ko­ji je go­vo­rio o tra­gi­zmu me­đu­sob­nog is­tre­blje­nja. Pred­sta­va je po­nu­di­la po ocje­ni te­a­tro­lo­ga an­ti­ep­sko, iro­nij­sko tu­ma­če­nje epa”.
On se osvr­nuo i na po­sled­nje, če­tvr­to či­ta­nje Nje­go­še­vog dje­la ko­je je re­ži­rao „iz­va­njac”, slo­ve­nač­ki re­di­telj Di­e­go de Brea, u adap­ta­ci­ji Ža­ni­ne Mir­čev­ske, iz 2010. Bre­i­na re­ži­ja, na­gla­sio je on, po­sti­že iz­u­zet­no in­ti­man efe­kat u od­no­su na ve­li­ke te­me, do­ga­đa­je i lič­no­sti,, „Gor­ski vi­je­nac” je kao ve­li­ko dje­lo, „kao da u po­zo­ri­štu `vidimo` sli­ke Ka­ra­va­đa”.
- U po­zo­ri­štu, kao oso­be­nom ko­lek­ti­vi­te­tu za­jed­ni­ce ko­ja u nje­mu uče­stvu­je Nje­go­šev stih mo­že la­ko bi­ti za­ro­bljen u lo­kal­ne me­lo­dra­me. Ne sa­mo po­zo­ri­šne, već i mno­go­broj­ne dru­štve­ne i po­li­tič­ke me­lo­dra­me. A mo­že bi­ti vi­so­ko idej­na i estet­ska vri­jed­nost, ko­ja na­di­la­zi isto­rij­ski i ge­o­graf­ski kon­tekst – ka­zao je Lju­mo­vić.S.Ć.