-Autor: Lju­bo­drag Sto­ja­di­no­vić

Vi­še pu­ta sam po­ku­šao da pro­tu­ma­čim, bar se­bi, po­jam „se­ni­or“, kao no­vo lek­sič­ko sred­stvo u re­žim­skom no­vo­go­vo­ru. Mo­gu­će je da ni­sam sa­svim ra­zu­mio, bu­du­ći da je mo­je krat­ko ba­vlje­nje atle­ti­kom u ni­škom „Že­le­zni­ča­ru“ pro­te­klo u na­sto­ja­nju da bar do 18. go­di­ne upad­nem u se­ni­or­sku eki­pu. Ostao sam ju­ni­or do kra­ja, na­pu­stio tr­ča­nje i sko­ko­ve. Bi­lo je na­por­no, atle­ti­ka u si­ro­ma­šnom klu­bu iza­zi­va­la je ne­u­ga­siv ape­tit, a us­put sam bio mr­šav kao Eti­o­plja­nin.
No, je­sam li da­nas, po­sle to­li­ko go­di­na uspio da se do­mog­nem se­ni­or­skog dre­sa, u vre­me­nu i dr­ža­vi gdje sta­ri­je i sa­svim sta­re lju­de vlast na­zi­va ka­ko joj se pro­htje: pen­zi­o­ne­ri, na­ši sta­ri­ji su­gra­đa­ni, ko­ri­sni­ci bu­džet­skih da­va­nja, oni ko­ji ži­ve na te­ret ak­tiv­nog sta­nov­ni­štva (Kr­ko­ba­bić sred­nji, Vu­lin).
Eti­mo­lo­gi­ja poj­ma „se­ni­or“ sva­ka­ko je gra­đe­na od la­tin­ske ri­je­či ,,se­ni­lis’’, što zna­či da je taj oro­nuo, pro­pao, iz­la­pio. Se­nil­nost je sta­rač­ka sla­bost, tje­le­sna i du­hov­na ne­moć. Pa bi po to­me se­ni­or bio onaj ko­ji je, za raz­li­ku od ju­ni­o­ra sta­ri­ji, da­kle sta­rac. Se­ni­or je, re­koh već, i sta­ri­ji član ne­kog sport­skog klu­ba. Ta­ko je Mi­le Svi­lar, gol­man Ben­fi­ke, po­stao se­ni­or sa 18 go­di­na i tri­de­set da­na.
Ne­što što se u sta­rom Ri­mu zva­lo col­le­gi­um se­ni­o­rum, mo­glo bi da se pre­ve­de kao vi­je­će sta­rih (sta­ri­jih) čla­no­va ne­če­ga. Sa­vjet sta­ra­ca, da­kle. Bi­lo če­ga što ta­kav skup sta­rih ti­je­la bi­ra. Trust mu­dra­ca, ko­ji bi sa­vje­to­va­li agre­siv­ne jun­ce da ne raz­va­lju­ju ro­go­vi­ma sva­ki stog, i da se dr­že naj­bo­lje mje­re.
Na sve stra­ne po gra­du sri­je­ćem se­ni­o­re, ko­ji u ovom ča­su ni­su ni­šta dru­go do kan­di­da­ti za po­sje­do­va­nje se­ni­or­skih kar­ti­ca. Ne­ma ih me­đu sa­vje­to­dav­ci­ma, mu­drost je ov­dje dav­no iz­u­mr­la, ni­ko­me i ne tre­ba, va­žna mla­da go­ve­da se­be sma­tra­ju ne­po­gre­ši­vim.
Go­spo­din djed, go­spo­đa ba­ba, kao bu­du­ći po­ča­sni se­ni­or­ski par, udun­du­re­ni, uz­bu­đe­ni, iz­lu­đe­ni, bo­le­šlji­vi, ne­str­plji­vi, ner­vo­zni u du­gač­kim re­do­vi­ma če­ka­ju par­če kar­to­na, ko­je će im ra­do­snim uči­ni­ti osta­tak ži­vo­ta. Drug i dru­ga­ri­ca čla­no­vi, je.o te, ka­ko bi re­kao Ra­do­van Tre­ći, uđu u sta­rač­ki klub usred bi­je­la da­na, po­je­du, po­pi­ju, bo­le njih. Me­đu nji­ma je, na­rav­no, i drug Igru­tin, ko­ji se, po­slihe dru­že­nja sa Ra­do­va­nom, dav­no se­ni­o­ri­sao. Sta­rač­ko član­sko ve­se­lje, uz za­ku­sku i ka­be­zu do zo­re.
S tim će cr­ve­nim kar­to­nom, bar ne­ko vri­je­me pri­je is­klju­če­nja, ima­ti pra­vo na po­pust u apo­te­ka­ma, te­a­tri­ma i još na ne­kim mje­sti­ma. Na pri­mjer, na ma­te­ri­ja­lu za kre­če­nje mo­gu da ušte­de do pet od­sto, a na be­ton­skoj ga­lan­te­ri­ji čak du­plo vi­še. Mo­ram da pri­znam da imam sa­svim štu­ra zna­nja o be­ton­skoj ga­lan­te­ri­ji, ma­da vje­ru­jem da ta­kvo ne­što po­sto­ji. Ina­če, za­što bi se­ni­o­ri na­va­lji­va­li još pri na­ja­vi o ta­ko po­volj­nom be­ton­sko-ga­lan­te­rij­skom po­pu­stu.
Na ba­ja­te pe­kar­ske pro­iz­vo­de, is­klju­či­vo od 15 do 17 sa­ti, se­ni­o­ri će ima­ti po­vla­sti­cu od čak 50 od­sto, ni­šta ta­ze ki­fle za od­la­ze­će. To­li­ko će bi­ti i bo­nus za po­sje­tu Ka­le­meg­da­nu, uz mo­guć­nost upa­da­nja u Rim­ski bu­nar. Se­ni­or ko­ji bi že­lio da vi­di uhap­še­ne i po­ro­blje­ne eg­zo­tič­ne ži­vo­ti­nje u ZOO vr­tu, pla­ti­će sa­mo 60 od­sto od pu­ne ci­je­ne kar­te.
Pred­vi­đe­no je da se­ni­or­ske eki­pe ima­ju grup­ne po­pu­ste, gdje bi dru­go, ne­go u Do­mu omla­di­ne i ve­li­kom ba­rut­nom ma­ga­ci­nu u Do­njem gra­du, što ko­šta sa­mo po­la od pu­ne ci­je­ne. Već se pra­ve spi­sko­vi ne­str­plji­vih se­ni­o­ra za po­sje­te Ba­ru­ta­ni, in­te­re­so­va­nje je da­le­ko ve­će od ka­pa­ci­te­ta tog la­gu­ma. Po­zo­ri­šte lu­ta­ka ,,Pi­no­kio’’ ta­ko­đe se na­da na­je­zdi se­ni­o­ra, a na­ro­či­to Po­zo­ri­štan­ce Puž, gdje će po­pu­sti iz­no­si­ti do 30 od­sto.
Star­ci i ba­be, ko­ji su u sta­nju da do­đu do Me­lja­ka (Ibar­ski put 35) ima­će pet pro­ce­na­ta gra­tis na na­mje­štaj, grej­na ti­je­la, led ra­svje­tu, be­bi i sport­sku opre­mu, pe­le­ni­ce za od­ra­sle, pod­ne oblo­ge, ba­šten­ski alat…
Me­di­ji su ob­ja­vi­li fo­to­gra­fi­ju se­ni­or­ke S.J. ko­ja je pr­va, po­no­sna vla­sni­ca kar­ti­ce. Pri­je ne­go što je po­sta­la ovo što je da­nas, vo­zi­la je grad­ski auto­bus, a kao ju­ni­or­ka igra­la je fud­bal. Kar­ti­cu joj je lič­no uru­či­la pre­mi­jer­ka Br­na­bić, is­tak­nu­ti ado­le­scent vla­de, iako je pro­duk­ci­ja ovih pa­pi­ra stvar grad­skih vla­sti.
Moj po­zna­nik, sta­rac od­u­vi­jek, jer je bio pro­fe­sor na DIF-u, i rvač se­ni­or još se­dam­de­se­tih, mi­sli ova­ko: „Ne bih se ja s tim za­je­ba­vao. Pen­zi­o­ne­ri su sva­kim da­nom sve ogo­lje­ni­ja si­ro­ti­nja. Hva­ta­ju se za slam­ku, a to im nu­di raz­boj­nič­ko dru­štvo ko­je im je ote­lo po­sled­nje go­di­ne ži­vo­ta. Ja ne idem ta­mo da me još jed­nom po­ni­ze, to su kar­ti­ce u jed­nom prav­cu, sa vi­še kra­ko­va: Le­šće, Or­lo­va­ča, kre­ma­to­ri­jum, pa­sja gro­blja bez spo­me­ni­ka… Aj­de, pu­sti!“
Po­pust na smrt je­ste za­i­sta ve­li­ko­du­šna stav­ka. Grad da­je 15 od­sto na tro­ško­ve sa­hra­ne, po­greb­ne opre­me, spo­me­ni­ke, ro­za­ri­ju­me i ko­lum­ba­ri­ju­me.
Ko­lum­ba­ri­jum? Zvu­či ju­žno­a­me­rič­ki, opi­jat­ski, kao či­tu­lja za Esko­ba­ra. U stva­ri, to je vje­ro­vat­no me­mo­ri­jal­no mje­sto i plo­či­ca za one ko­ji se­bi ni­su mo­gli da pri­u­šte ro­za­ri­jum. Ili adre­sa u Vr­tu sje­ća­nja u ko­me se ne­ka­da­šnji se­ni­or raz­ve­ja­va iz pe­pe­lja­re. A šta je ro­za­ri­jum? Vr­hun­ska udob­nost, pri­vi­le­go­va­ni po­lo­žaj u obe­ća­noj bu­duć­no­sti, po­god­nost po­sle kre­ma­to­ri­ju­ma, eto šta je. Znam da zna­te, ali ne ško­di još jed­no se­ni­or­sko pre­sli­ša­va­nje an­te mor­tem. Svi smo tu, či­ta­va is­cr­plje­na se­ni­or­ska eki­pa ove bri­žne dr­ža­ve.
Se­ni­o­ri­ma ko­ji ni­su spor­ti­sti ne­go star­ci, re­žim je oteo od ži­vo­ta oko 20 od­sto, a ulo­žio u smrt pet pro­ce­na­ta ma­nje. Ta­ko su ka­r­ti­ce po­sta­le lo­zin­ka pre­zi­ra, mr­žnje i ci­ni­zma, pa­pir ko­ji omo­gu­ću­je „ko­nač­no rje­še­nje“. To je ide­ja vo­di­lja, usvo­je­ni pred­log mr­zi­te­lja ome­ta­ju­ćih ob­li­ka po­sto­ja­nja, ko­ja bi, vol­šeb­nim vla­di­nim mar­ke­tin­gom, pro­ba­la da ma­sov­no sa­ti­ra­nje pre­tvo­ri u spa­si­lač­ku ilu­zi­ju. Uz pred­iz­bo­r­ni slo­gan ko­ji se u ezo­pov­skom iš­či­ta­va­nju mo­že na­slu­ti­ti: Gla­saj­te za nas, je­di­no smo mi u sta­nju da vas sa­hra­ni­mo ka­ko va­lja.
I ova se za­mi­sao već ostva­ru­je, uz apla­u­ze ko­je vlast udje­lju­je se­bi, za još je­dan sa­vr­še­no ure­đen pro­stor u ko­me ov­ce i ov­no­vi mo­gu bez gla­sa da utih­nu. Uz raz­dra­ga­no uče­šće se­ni­or­skog ži­vlja u ob­re­du sop­stve­nog ri­tu­al­nog žr­tvo­va­nja. Bez gla­sa ot­po­ra i bez svi­je­sti da je po­bu­na po­sled­nja na­da sva­ke žr­tve.
Pe­šča­nik.net