-Pi­še: Vuk Vu­ko­vić

Kao što je bu­le­var pro­stor teč­nog kre­ta­nja i dik­ti­ra­nje jed­ne br­zi­ne ko­ja se ujed­na­če­no raz­la­že u mre­žu gra­da, ta­ko je pe­tlja ža­ri­šte muč­nog, ka­na­li­za­ci­o­nog pro­ti­ca­nja, i pre­laz iz jed­nog u dru­gi pro­stor pred­sta­vlja kre­ta­nje gra­da – ne­u­rav­no­te­že­ni tok na­glih ubr­za­nja i ko­če­nja u mje­stu.
Hi­per­mar­ket ra­di­kal­no ozna­ča­va sa­svim druk­či­ji pro­stor, bu­du­ći da je tu sve, u stva­ri, uklju­če­no u ma­le igre od­vra­ća­nja, u pri­vid pro­či­šće­ne cir­ku­la­ci­je, dok opet ni­gdje ne­ma pro­la­za, već se ra­di o bes­kraj­nom upu­ći­va­nju na dru­ge sek­to­re, po­li­ce, ekra­ne... Ta­ko re­kla­ma ni­kad ne ap­sor­bu­je tr­go­vi­nu is­klju­či­vo u je­dan pro­iz­vod, već slu­ži kao pro­laz kroz ko­ji se pro­pu­šta­mo me­đu bes­kraj­no mno­go pro­iz­vo­da od ko­jih nas sva­ki pro­sle­đu­je na onaj dru­gi.
Pa ipak, otvo­re­nost gra­da uli­va se u za­tvo­re­nost hi­per­mar­ke­ta, dok je sam pre­laz fi­no i neo­sjet­no iz­ni­jan­si­ran, ta­ko da, na­pro­sto, jed­no ne bi­va bez dru­gog, što ne zna­či da jed­no ne pred­sta­vlja rez dru­gog.
He­pe­ning tr­go­vi­ne da­nas se od­vi­ja u otu­đe­nim, kli­ma­ti­zo­va­nim, plom­bi­ra­nim, bi­je­lim han­ga­ri­ma či­ji unu­tra­šnji sa­dr­žaj vi­di­mo spo­lja, dok nas unu­tra sve za­tva­ra u pro­stor ne­pre­sta­ne smje­nji­vo­sti i iš­ča­še­ne vir­tu­o­zno­sti. I po­red to­ga, pre­sli­ka­va­nje je uoč­lji­vo: grad pre­ra­sta u je­dan od iz­lo­ga hi­per­mar­ke­ta!
Ako je grad di­na­mi­ka kre­ta­nja (dis­kon­ti­nu­i­tet kao ri­tam), hi­per­mar­ket je ide­ja ko­ja usa­vr­ša­va in­stinkt raz­dva­ja­nja. Iz­lo­zi su da­ti u is­ki­da­nim ka­dro­vi­ma, isu­vi­še na­pad­no i neo­n­ski za­sle­plji­vo, iz­bli­za i uci­je­lo, prelivajući se iz se­be pre­ko gra­ni­ca ra­ma i ta­ko se uli­va­ju­ći u pro­stor ko­ji pre­ra­sta u sam sa­dr­žaj: po­kret­nim, spi­ral­nim ste­pe­ni­ca­ma, glat­kim sta­kli­ma, me­di­cin­skim bje­li­na­ma... Is­ku­stvo vi­še ni­je pro­ces vre­me­na u ko­jem smo se sa od­lu­kom usred­sre­đi­va­li na stvar po­lo­že­nu u da­lji­ni, na­pro­tiv, u post­sa­vre­me­nom do­bu to je ši­zo­fre­ni udes se­kun­dar­nog.
Tim pri­je je pro­stor ras­pa­ko­van i po­nu­đen u jed­nom di­je­lu (u jed­nom ko­ma­du), s tom bit­nom raz­li­kom da se na sva­kom ko­ra­ku sa­mo­pre­si­je­ca, i sam se­be pre­u­smje­ra­va. (Uvi­jek su to pro­zir­ni pro­la­zi iz­dig­nu­ti od ze­mlje i po ne­ko­li­ko me­ta­ra, uski i jed­no­lič­ni, ar­hi­tek­ton­ski ta­ko ri­je­še­ni da nu­de sa­mo pra­zan pre­laz, kao ne-mje­sto, to je iz­mje­šte­na tač­ka ko­ja se upra­zno sa­bi­ra, obič­no for­mi­ra­ju­ći uglo­ve ili sam cen­tar hi­per­mar­ke­ta.)
To i je­ste iz­lo­mlje­nost hi­per­mar­ke­ta: unu­tra je do­ga­đaj, spo­lja je tek is­pra­žnje­ni grad ko­ji se či­ta­vom in­fra­struk­tu­rom kom­plek­sno usmje­ra­va ka njoj. Otud je grad sve-mje­sto i duh spli­na ko­ji nas na­go­ni da ga na he­mij­ski, ha­lu­ci­o­ge­ni i za­bav­ni na­čin is­ti­sne­mo.
Hi­per­mar­ket ni­po­što ni­je pro­stor ko­ji pre­ci­zno lo­ka­li­zu­je ne­ku od stva­ri u po­nu­di, kao što je grad iz­vr­nut to­pos ko­ji se sa­mo­do­ga­đa ta­ko što buč­no vizualizuje iz­dvo­je­ne je­di­ni­ce: po­zo­ri­šte, hi­per­mar­ket, sta­ni­cu, bol­ni­cu, gro­blje, itd. Bit­no je, da­kle, da pro­stor stru­ji u pro­sto­ru stva­ra­ju­ći ti­me pri­vid kre­ta­nja u ne­kom od pra­va­ca.
Me­đu­tim, to je kre­ta­nje u me­đu­pro­sto­ru (fik­tiv­nom hod­ni­ku), ko­ji iz­ra­nja iz­me­đu gra­da i hi­per­mar­ke­ta. Ri­ječ je o neo­d­re­dlji­voj pe­ri­fe­ri­ji!
Pe­ri­fe­ri­ja: at­mos­fe­ra smjer­ni­ca, uklju­če­nja/is­klju­če­nja, tran­zit-ma­gi­stra­la-za­o­bi­la­zni­ca, ko­ja su svr­ha po­sto­ja­nja pri­grad­skih na­se­lja. Upra­vo zbog to­ga, pe­ri­fe­ri­ja pred­sta­vlja dru­go li­ce pu­sti­nje: to ni­je grad, pri­je ne­ga­tiv gra­da, ne­do­vr­še­ni plan, gru­bi osta­tak... Pro­stor ko­ji je vi­šak cen­tra, ža­ri­šta, pe­tlje – mi­ni-pro­stor ko­ji su pre­bu­ki­ra­li i uči­ni­li ap­so­lut­no ne­funk­ci­o­nal­nim, neo­d­re­đe­nim, pri­je sve­ga i uvi­jek pri­vre­me­nim. Za­i­sta, pred­gra­đe je uvi­jek već pri­vre­me­no rje­še­nje!
Grad kao hi­per­mar­ket i obrat­no. Šta je dru­go Ti­mes squ­a­re bez ne­pre­kid­ne ver­ti­kal­ne ekra­ni­za­ci­je, koja da­no­noć­no emi­tu­je spek­takl ži­vih, glo­bal­nih, ne­do­sti­žnih pro­iz­vo­da i smr­ti ko­ja je po­to­nja vi­jest? Ta­mo is­ku­stvo uti­ska ni­je mo­gu­će, usled ekran­ske fa­sci­na­ci­je svje­tli­ma i od­blje­sci­ma u stal­nom smje­nji­va­nju, skru­ža­va­mo se u se­be i u toj to­pli­ni tam­ne utro­be is­klju­ču­je­mo ču­la.