-Pi­še: Bu­do Si­mo­no­vić

Kad je po iz­dr­ža­noj ka­zni za­tvo­ra, u ko­ji je do­spio po­što ga je su­pru­ga pri­ja­vi­la zbog ša­ma­ra kva­li­fi­ko­va­nog kao po­ro­dič­no na­si­lje, shva­tio da od bra­ka sa tom že­nom vi­še ne­ma ni­šta, Ga­jo Mi­ću­no­vić je od­lu­čio da na­pu­sti Ame­ri­ku i vra­ti se u rod­ni kraj, ali i da sa so­bom po­ve­de svog sta­ri­jeg si­na To­ma­sa, ko­ji je ta­da imao šest ili se­dam go­di­na, i ko­ji je, po sve­mu su­de­ći, bio ve­o­ma ve­zan za oca.
Po­ku­pio je i na br­zu ru­ku u dva ma­siv­na ko­fe­ra spa­ko­vao lič­ne stva­ri, do­ku­men­ta, fo­to­gra­fi­je i knji­ge, uzeo ne­što nov­ca što je imao ušte­đe­no i, go­to­vo ile­gal­no, sa si­nom kre­nuo na da­le­ki i ne­iz­vje­sni put. Kre­nuo je vo­zom do Nju­jor­ka, da bi se tu ukr­cao na ne­ki brod za Evro­pu i Cr­nu Go­ru.
Že­na ga je, me­đu­tim, pred­u­hi­tri­la, pri­ja­vi­la ga opet po­li­ci­ji, ko­ja ga je, svi su iz­gle­di, pre­sre­la u Nju­jor­ku, od­u­ze­la mu di­je­te, a nje­ga po­no­vo pri­tvo­ri­la. Ni nje­gov si­no­vac Dra­gi­ša, na­rav­no, a ni oni od ko­jih je čuo i od za­bo­ra­va oteo ovu pri­ču, ne zna­ju tač­no ko­li­ko je on po­sli­je bio u pri­tvo­ru, ka­ko se iz­ba­vio i ka­ko se po­tom ukr­cao na brod za Evro­pu – je li, zbog po­no­vlje­nog pre­kr­ša­ja, no­vog po­ro­dič­nog na­si­lja, ta­da mo­žda, i prog­nan iz Ame­ri­ke? Iz­vje­sno je sa­mo da je on od ta­da iz­gu­bio sva­ku ve­zu sa po­ro­di­com, ma i ona s njim.
Ta­ko je, eto, do kra­ja nje­go­vog ži­vo­ta osta­la ta ve­li­ka taj­na, za­go­net­ka i mo­ra ko­ja je za­si­gur­no mno­go mu­či­la i nje­ga, ali i nje­go­vu bra­ću, pa i sve nas, svu osta­lu rod­bi­nu, evo do da­nas, ve­li Dra­gi­ša Mi­ću­no­vić.
Pri­je ot­pri­li­ke dva­de­se­tak go­di­na, moj brat od stri­ca Bran­ko, ko­ji je sva­ke go­di­ne do­la­zio iz Vr­ba­sa ov­dje sa po­ro­di­com, po­sje­ći­vao nas i bo­ra­vio po ne­ko­li­ko kod nas, is­pri­čao nam je ka­ko se u „Ve­čer­njim no­vo­sti­ma” po­ja­vio je­dan čla­nak u ko­jem pi­še da je­dan po­zna­ti ame­rič­ki glu­mac vo­di po­ri­je­klo od Mi­ću­no­vi­ća iz Cr­ne Go­re i da je to pr­o­va­lio ne­ko od na­ših ise­lje­ni­ka u Ame­ri­ci.
Me­ne je to ja­ko za­in­te­re­so­va­lo i po­čeo sam da tra­gam za tim član­kom. Na­šao sam ga ko­ju go­di­nu ka­sni­je, kad sam sa ćer­kom oti­šao u Vr­bas, u po­sje­tu ro­đa­ci­ma – sa­ču­va­la ga je upra­vo ta mo­ja se­stra od stri­ca Lju­bi­ca. Pro­či­tao sam ga ko zna ko­li­ko pu­ta i u me­ni se sva­ki put po­ja­ča­va­la sum­nja i ra­slo uvje­re­nje da bi taj Ro­bert Mi­čam za­i­sta mo­gao bi­ti moj brat od stri­ca. Za­to sam, po­red osta­log, an­ga­žo­vao i mog pri­ja­te­lja Ba­ta Ko­so­vi­ća, pro­fe­so­ra in­for­ma­ti­ke iz Nik­ši­ća, da po­ku­ša i pre­ko in­ter­ne­ta da do­đe do ka­kvih po­da­ta­ka i po­mog­ne mi da ne­ka­ko ri­je­šim ovu za­go­net­ku i uz­vr­dim stvar­nu isti­nu o sud­bi­ni po­ro­di­ce mo­ga stri­ca.
Ta­ko smo sa­zna­li da je Mi­čam za­i­sta u dje­tinj­stvu ostao bez oca, a usko­ro i bez maj­ke, ko­ja se pre­u­da­la, te ka­ko se on po­tom sam sna­la­zio i pro­bi­jao kroz ži­vot i ka­ko je po­stao ve­li­ka film­ska zvi­je­zda. U toj ša­ro­li­koj i če­sto kon­tra­dik­tor­noj pri­či, mi, me­đu­tim, ni­je­smo na­šli da on igdje spo­mi­nje svo­je bal­kan­sko po­ri­je­klo, iako je ta­kvih tvrd­nji bi­lo u ne­kim no­vin­skim na­pi­si­ma.
Ne­ma, isti­na, pre­vi­še po­da­ta­ka i po­je­di­no­sti ni o osta­lim čla­no­vi­ma po­ro­di­ce, a ni­je­su uro­di­li plo­dom ni po­ku­ša­ji ne­kih mo­jih ro­đa­ka da ne­ka­ko us­po­sta­ve ve­zu sa Mi­ča­mo­vim si­no­vi­ma – oni ni­je­su po­ka­za­li ne­ko in­te­re­so­va­nje za to.
Sju­tra: NI­JE NAM DO SLA­VE NE­GO DO ISTI­NE


Iz­o­sta­vlje­no ime oca

Za­ni­mlji­vo je da u lič­noj kar­ti Ro­ber­ta Mi­ča­ma, ka­ko tvr­di Dra­gi­ša Mi­ću­no­vić, ne­u­mor­ni tra­gač za po­da­ci­ma ko­ji bi po­tvr­di­li ili ne­gi­ra­li sum­nje o po­ri­je­klu ve­li­kog glum­ca, ne­ma ime­na nje­go­vog oca.
– Uspje­li smo da na in­te­r­ne­tu do­đe­mo do nje­go­ve lič­ne kar­te, valj­da naj­va­žni­jeg i naj­vje­ro­do­stoj­ni­jeg lič­nog do­ku­men­ta sva­kog čo­vje­ka, ko­ji bi tre­ba­lo da sa­dr­ži i taj ta­ko bi­tan po­da­tak, ali nje­ga ne­ma ta­mo gdje je pred­vi­đe­no da se upi­še ime oca – tvr­di Mi­ću­no­vić.


Ni­je­su me udo­sto­ji­li od­go­vo­ra

Ja sam se obra­ćao i ame­rič­koj am­ba­sa­di u Pod­go­ri­ci mol­bom da mi po­mog­nu da us­po­sta­vim ne­ka­ko kon­takt sa po­tom­ci­ma Ro­ber­ta Mi­ča­ma, ali su me oni od­bi­li jer, ka­ko su ka­za­li, oni ne mo­gu da da­ju ni­ka­kve lič­ne po­dat­ke o amrič­kim dr­ža­vlja­ni­ma i upu­ti­li me na adre­su ne­kog saj­ta pre­ko ko­jeg mo­gu da se in­te­re­su­jem i lič­no po­tra­žim to što me za­ni­ma. Na taj sajt smo upu­ti­li sve ove fo­to­gra­fi­je, ko­pi­je do­ku­me­na­ta i osta­lo što smo ima­li, ali ni­kad ni­je­smo do­bi­li ni­ka­kav od­go­vor.