-Pi­še:Bu­do Si­mo­no­vić

-Či­tam uglav­nom dok ču­vam ov­ce, kad se ta­ko na­đem sam u pu­sti­nji i ti­ši­ni, gdje me ne mo­že ome­sti ni­šta osim ki­še i ka­kvog ne­vre­me­na – ob­ja­šnja­va svo­ju ne­sva­ki­da­šnju strast Dra­gi­ša Mi­ću­no­vić. –A ko­li­ko sam ra­zu­mio i iz sve­ga do sa­da pro­či­ta­nog do­ku­čio, i sva naj­ve­ća dje­la svjet­ske knji­žev­no­sti pre­te­žno su na­sta­la u pri­ro­di i ti­ši­ni.
Po­sli­je, kod ku­će, naj­če­šće iz­ju­tra, po­što ra­no usta­je, dok je sto­ka još u to­ru ili šta­li, Dra­gi­ša pre­pi­su­je ono što je pret­hod­nog da­na či­ta­ju­ći za­pa­zio i ozna­čio. Ta­ko je za de­se­tak go­di­na na­sta­lo to nje­go­vo ve­li­ko „mi­sli­lo”, zbor­nik mu­dro­sti i umo­tvo­ri­na ve­li­ka­na pi­sa­ne ri­je­či, ko­je ni nje­ga kao „obič­nog” či­ta­o­ca ni­je­su osta­vi­le spo­koj­nog. Mno­ge od tih mu­dro­sti on je na­u­čio i na­pa­met i po­če­sto ih pri­god­no ko­ri­sti i u sva­ki­da­šnjem raz­go­vo­ru:
„Slat­ka je ute­ha na­da­ti se da će se na­še naj­lep­še mi­sli kao cve­će iza­bra­ti, na naš op­šti je­zik iz­da­ti, na­ša ime­na ži­ve­ti i mi­la na­šem ro­du bi­ti, za do­bro ko­je smo mi uči­ni­li za one u da­le­kim vre­me­ni­ma kad se na­še ko­sti u prah obre­tu” – ci­ti­ra Mi­ću­no­vić Do­si­te­ja Ob­ra­do­vi­ća, ob­ja­šnja­va­ju­ći smi­sao za­pi­si­va­nja, od­no­sno to­ga što on ta­ko ne­u­mor­no ra­di već vi­še od jed­ne de­ce­ni­je.
– Istog smje­ra i zna­če­nja je i jed­na Na­po­le­o­no­va mi­sao: „Ne­ma ve­će po­bje­de od po­bje­de zna­nja nad ne­zna­njem. To su je­di­ne po­bje­de ko­je ne no­se ka­ja­nje” –ve­li gla­so­vi­ti fran­cu­ski im­pe­ra­tor i do­da­je da „ne­ma ple­me­ni­ti­jeg po­sla ne­go u na­ro­du šir­ti ve­li­ke mi­sli čo­vje­čan­stva”.
Na­sto­jao sam da do­đem do dje­la naj­po­zna­ti­jih svjet­skih knji­žev­nih i fi­lo­zof­skih umo­va i u to­me mi je nik­šić­ka bi­bli­o­te­ka mno­go po­ma­ga­la. De­ša­va­lo se ta­ko da mi do ru­ku do­đu i po­je­di­ne knji­ge ko­je ni­kad ni­ko pri­je me­ne ni­je ni otvo­rio, a ka­mo­li pro­či­tao. Ta­kav slu­čaj je, re­ci­mo, bio sa Vol­te­ro­vom knji­gom „U ime sa­vje­sti i ra­zu­ma”, ko­ju je na­pi­sao još da­le­ke 1865. go­di­ne. Ili ve­o­ma za­ni­mlji­va knji­ga „Iz­gu­blje­na vje­ra” Mi­ška Kra­nje­ca, ko­ji je opi­si­vao sta­nje u po­sli­je­rat­noj Ti­to­voj Ju­go­sla­vi­ji i pred­vi­dio mno­ge stva­ri ko­je su se da­nas ob­i­sti­ni­le.
Naj­vi­še, ina­če, vo­lim da či­tam po­e­zi­ju i mi­sa­o­na, fi­lo­zof­ska dje­la. Te­ško mi je, ipak, da iz­dvo­jim ne­ko­ga od pje­sni­ka i pje­snič­kih dje­la, ali od sve­ga što sam pro­či­tao iz te obla­sti na me­ne je ne­ka­ko naj­sna­žni­ji uti­sak osta­vio Ljer­mon­to­vljev „De­mon”. Ja to baš i ne umi­jem sa­svim da ob­ja­snim, ali mi se uči­ni­lo da je Ljer­mon­tov ne­ka­ko naj­pot­pu­ni­je i naj­bo­lje do­ča­rao tu ne­či­stu si­lu ko­ja stal­no po­ku­ša­va da za­vla­da i nad­vla­da čo­vje­ka. Ge­te je to u „Fa­u­stu” sa­žeo u sa­mo jed­noj re­če­ni­ci: „Te­ško to­me sr­cu u ko­me ta bož­ja si­la i so­to­na na­đu po­lje za svoj ob­ra­čun.” Na­rav­no, i naš Nje­goš je u tom po­gle­du do­se­gao ne­be­ske vi­si­ne.
Me­ne, ina­če, po­seb­no za­ni­ma­ju sta­ri­ji pi­sci i nji­ho­va vi­do­vi­tost, moć da pred­vi­de sve ono što se de­ša­va­lo po­što su oni oti­šli sa ovog svi­je­ta. Mo­ra, na pri­mjer, da je u ono vri­je­me za­stra­šu­ju­će dje­lo­va­lo Ge­te­o­vo pred­vi­đa­nje: „Ub­du­će ne­će­te mo­ra­ti da tra­ži­te lu­de u lud­ni­ci, sre­ta­će­te ih svu­da po uli­ci.”
Ali, on je isto ta­ko re­kao: „Vje­ru­jem u ču­da, mo­že do­ći vri­je­me da će se unu­ci vra­ća­ti na zi­di­ne svo­jih pre­da­ka, pod cr­na sta­bla vi­so­kih li­pa, do­zi­đi­va­ti, ob­ra­đi­va­ti i ogra­đi­va­ti, jer ko­ri­snost sti­če pred­nost. “
Sju­tra: KNjI­GA ČO­VJE­KA ČI­NI ČO­VJE­KOM


Po­seb­no vo­li srp­ske kla­si­ke

U Mi­ću­no­vi­će­vom ime­ni­ku pi­sa­ca či­ja je dje­la pro­či­tao, po­seb­no mje­sto za­u­zi­ma­ju srp­ski kla­si­ci. Osim već po­me­nu­tog Do­si­te­ja, tu su i Ja­kov Ig­nja­to­vić, Mi­lo­van Gli­šić, Sve­to­lik Ran­ko­vić, Mi­lu­tin Usko­ko­vić, Vo­ji­slav Ilić, Si­ma Pan­du­ro­vić, Mi­lan Ra­kić, Sve­to­zar Ćo­ro­vić, Alek­sa Šan­tić, Zmaj, Lju­ba Ne­na­do­vić, Ste­fan Mi­trov Lju­bi­ša, Pe­tar Pre­ra­do­vić, Dis, ali i Ti­šma, Rast­ko Pe­tro­vić, An­to­ni­je Isa­ko­vić... Za­ni­mlji­vo je da je pro­či­tao i vi­še kla­sič­nih fi­lo­zof­skih dje­la od Kan­ta i He­ge­la do Vla­di­mi­ra So­lo­vje­va, ko­jeg po­seb­no is­ti­če i vo­li.


Kad je mo­gao Ro­bert, mo­gu i ja

Dok go­vo­ri o pi­sci­ma i knji­ga­ma ko­je je pro­či­tao, pa i u raz­go­vo­ru o sva­ki­da­šnjim stva­ri­ma, Dra­gi­ša Mi­ću­no­vić če­sto ci­ti­ra mi­sli, po­ru­ke i pod­u­ke iz njih ili od­rec­tu­je po ko­ji stih. Na pi­ta­nje ka­ko u tim go­di­na­ma mo­že ta­ko do­bro da pam­ti i ču­va od za­bo­ra­va to­li­ko ci­ta­ta, on ša­lji­vo od­go­va­ra: „Pa ako je moj brat Ro­bert Mi­čam mo­gao go­di­šnje da sni­ma po dva -tri fil­ma i na­pa­met uči to­li­ko ulo­ga, mo­ra da ja po to­me li­čim na nje­ga.”