- Pi­še: Ivan Mi­lo­še­vić

Sud­ska far­sa ko­ja se već mje­se­ci­ma od­i­gra­va pred oči­ma cr­no­gor­ske jav­no­sti je na­sta­vak na­šeg ne­sreć­nog gra­đan­skog ra­ta. Okol­no­sti su do­sta iz­mi­je­nje­ne, ali svi ak­te­ri te ne­sreć­ne rat­ne dra­me na­la­ze se na svo­jim ide­o­lo­škim po­zi­ci­ja­ma, a za­ple­ti ko­ji se re­ži­ra­ju uz po­moć svje­do­ka sa­rad­ni­ka i onih ko­ji sto­je iza nje­ga rav­ni su po­li­tič­koj i isto­rij­skoj po­ru­ci po­zna­tih par­ti­zan­skih fil­mo­va Velj­ka Bu­la­ji­ća. U naj­kra­ćem, su­šti­na sud­ske far­se od ,,dr­žav­nog uda­ra’’ je da se i ne­ro­đe­nim Cr­no­gor­ci­ma jed­nom za­svag­da omr­zne i smu­či sva­ko po­mi­nja­nje jed­ne stra­ne u gra­đan­skom ra­tu, od­no­sno čet­ni­ka. Još jed­nom i po ko zna ko­ji put tre­ba za­pe­ča­ti­ti i ovje­ri­ti pre­su­du da su oni ko­lo­vo­đe cr­no­gor­ske iz­da­je i da ih zbog to­ga tre­ba smje­sti­ti ta­mo gdje im je i mje­sto, od­no­sno iza isto­rij­skih re­še­ta­ka bez ika­kve šan­se da oda­tle ne­kad iza­đu i pri­ka­žu se i pri­hva­te mi­mo bu­la­je­vi­ćev­sko-kar­de­ljev­sko -đi­la­sov­skog ide­o­lo­škog kon­cep­ta. Iako pri­sta­li­ce vla­sti ne kri­ju eufo­ri­ju zbog to­bo­žnje sna­ge ar­gu­me­na­ta svje­do­ka sa­rad­ni­ka da su čet­ni­ci htje­li da sru­še dr­ža­vu i uve­du je u kr­va­vi pir, a sud­sku far­su pred­sta­vlja­ju kao de­mo­krat­ski i prav­nič­ki pod­vig ak­tu­el­nog re­ži­ma, iza sve­ga to­ga sto­ji go­la ide­o­lo­ška mak­si­ma po­zajm­lje­na iz 1945. go­di­ne. Iako se vlast i sve nje­ne dvor­ske slu­ge di­če pro­gre­som, de­mo­kra­ti­jom, evrop­skim vri­jed­no­sti­ma i do­stig­nu­ći­ma, a po­seb­no vi­zi­o­nar­stvom, sud­ska far­sa ih ski­da s tog pu­ta i vra­ća se­dam­de­set go­di­na una­zad. Naj­ap­surd­ni­je je što su Go­spo­dar i nje­go­va dvor­ska bu­lu­men­ta sa­mi se­be do­ve­li u ta­kvu po­zi­ci­ju i vra­ti­li u upo­tre­bu pi­o­nir­ske i osta­le ma­ra­me ko­je za­pra­vo ni­ka­da ni­je­su ni ski­da­li. Te ma­ra­me su to­li­ko sra­sle s nji­ma i po­sta­le nji­ho­va ide­o­lo­ška per­ja­ni­ca, a sud­ska far­sa i eufo­rič­na re­a­go­va­nja vla­da­ju­će dvor­ske ka­ma­ri­le po­ka­zu­ju da su oni je­dva če­ka­li da ski­nu „ar­ma­ni“ odi­je­la i po­ka­žu da se pi­o­nir­ske za­kle­tve ne od­ri­ču.
Ipak, mo­ra se pri­zna­ti da po­sto­ji i jed­na no­vi­na no­vo­cr­no­gor­skog ide­o­lo­škog kon­cep­ta gra­đan­skog ra­ta ko­ju po­ka­zu­je sud­ska far­sa. A to je da su čet­ni­ci uve­ze­ni iz Sr­bi­je ili Ru­si­je i da oni ni­je­su auten­tič­ni, cr­no­gor­ski pro­iz­vod. Do­sad ni­ko ni­je spo­rio da su čet­ni­ci po­tom­ci cr­no­gor­skih br­da i fa­mi­li­ja, ali da­nas se to mi­je­nja. Svi op­tu­že­ni su sa sum­nji­vim na­mje­ra­ma do­šli iz Sr­bi­je, a vr­hov­ni ko­man­dant s kon­spi­ra­tiv­nim ime­nom „Edi“ je Rus. U pi­ta­nju je kla­sič­na, ali po­lo­vič­na, ide­o­lo­ška pri­ča o ne­pri­ja­te­lji­ma sa stra­ne ko­joj ne­do­sta­ju unu­tra­šnji pro­tiv­ni­ci. Iako i da­nas u Cr­noj Go­ri po­sto­je po­što­va­o­ci po­ra­že­ne stra­ne u gra­đan­skom ra­tu ko­ji to ne kri­ju, ni­ko od njih se ni­je na­šao na op­tu­že­nič­koj klu­pi. Ni­je to ura­đe­no slu­čaj­no, već sa na­mje­rom da se čet­ni­ci pri­ka­žu kao stra­na ro­ba ko­ja ne­ma do­ma­ćih ku­pa­ca. Na­rav­no, iz ove pri­če tre­ba iz­o­sta­vi­ti op­tu­že­ne li­de­re DF-a ko­ji su ko­la­te­ral­na šte­ta no­vo­cr­no­gor­skog kon­cep­ta ide­o­lo­ške či­sto­te pi­o­nir­skih pr­vo­bo­ra­ca, jer sud­ska far­sa je ob­ra­čun sa du­ho­vi­ma i sje­na­ma dav­no ubi­je­nih ide­o­lo­ških ne­pri­ja­te­lja, a ne sa stvar­nim lju­di­ma. Isti­na, ovi po­sled­nji na svo­joj ko­ži do­bro osje­ća­ju po­sle­di­ce tog su­ko­ba.
Gdje sve ovo vo­di ni­je te­ško za­klju­či­ti. Uz po­moć sud­ske far­se za­či­nje­ne bu­la­ji­ćev­skim voj­vo­da­ma, mo­bi­li­šu se cr­no­gor­ski ma­njin­ski na­ro­di oko dvo­ra Go­spo­da­ra i u ne­do­sta­ku po­dr­ške sop­stve­nog na­ro­da učvr­šću­ju nje­go­vu vlast. To su po­ka­za­li i lo­kal­ni iz­bo­ri u Pet­nji­ci i Tu­zi­ma gdje je vla­da­ju­ća stran­ka glat­ko do­šla do ve­ći­ne. Iako se na pr­vi po­gled ne bi re­klo da to ima ne­ke ve­ze sa sud­skom far­som, njen di­rekt­ni pre­nos bio je naj­bo­lji dio iz­bor­ne kam­pa­nje DPS-a. Uz po­moć nje, oni su za­be­to­ni­ra­li po­dr­šku ma­nji­na i di­je­la svo­jih bi­ra­ča u pra­vo­slav­nom di­je­lu Cr­ne Go­re i čak su je i do­dat­no oja­ča­li.
Ma ko­li­ko se no­vo­cr­no­gor­ski dvor hva­lio svo­jim us­pje­si­ma i evrop­skim vri­jed­no­sti­ma, u to ubra­ja­ju­ći i sud­sku far­su, nji­ho­va dje­la su do­sta ža­lo­sna. Oku­plje­ni oko dvo­ra i sam dvor uspje­li su da još jed­nom na stub sra­ma iz­ve­du pri­pad­ni­ke po­ra­že­ne stra­ne u gra­đan­skom ra­tu, is­pa­le još je­dan hi­tac u nji­ho­va iz­re­še­ta­na ti­je­la i pro­gla­se ih ne­pri­ja­te­lji­ma. Ta­man ko­li­ko je ma­la, Cr­na Go­ra ima ta­man to­li­ko ve­li­ke ne­pri­ja­te­lje i va­lja je od njih bra­ni­ti. Lov na vje­šti­ce (čet­ni­ke i Ru­se) u pu­nom je je­ku i ne­će pre­sta­ti ba­rem dok tra­je sud­ska far­sa. A po­sli­je? Pa, na­ći će se no­vi Pa­ja, Ča­ru­ga, Sin­đa...