- Pi­še: Mag­da Pe­ter­nek

Zna­te onu: „On je bo­em u du­ši”. Zna­te si­gur­no, ali vje­ro­vat­no ne pam­ti­te ka­da ste po­sled­nji put ču­li, kao ni ja, da je ne­ko upo­tri­je­bio tu re­če­ni­cu. Vr­lo je ja­sno i za­što, jer je sve ma­nje i du­še i u na­ma i oko nas, pa i u ka­fa­na­ma. O ta­kvim ka­fa­na­ma sam već pi­sa­la, ža­le­ći što je ta­ko, a još vi­še ža­lim za bo­e­mi­ma u nji­ma.
Zbri­sa­lo ih ovo vri­je­me ko­ka-ko­le, espre­sa, pje­valj­ki i nji­ho­vih te­zgi, star­le­ta i osta­log po­lu­pi­sme­nog po­lu­svi­je­ta. Bo­em, ili ka­ko još vi­še vo­lim da ka­žem, bo­em­či­na, umje­sto za svo­jim sto­lom u ka­fa­ni, ostao je is­pred nje­nih vra­ta. Za nje­gov sto za­ja­ha­li su oni na­da­re­ni bu­kom i bi­je­som. Na nje­go­vom sto­lu po­lu­go­le mla­de „na­de” iz­vo­de svo­je ,,grand pa­ra­de”.
Kad po­mi­sli­mo na isto­ri­ju be­o­grad­ske bo­e­mi­je, pr­ven­stve­no je ve­zu­je­mo za Ska­dar­li­ju. Ona je i da­nas omi­lje­no stje­ci­šte mno­gih (uglav­nom stra­na­ca), čak se i na­zi­va bo­em­ska če­tvrt, ali ta­mo odav­no ne­ma ču­ve­nih ni glu­ma­ca ni pje­sni­ka, či­je je ime ne­ras­ki­di­vo ve­za­no za nju. Duh bo­e­mi­je ubi­li su ne­ma­šti­na i su­ro­vi ugnje­tač zva­ni ka­pi­ta­li­zam.
Mo­mo Ka­por je mo­žda bio i po­sled­nji bo­em, ko­me su se zbog nje­go­vog na­či­na ži­vo­ta mno­gi di­vi­li, a dru­gi ga že­sto­ko kri­ti­ko­va­li. Ni­ka­ko se ne mo­gu sa­gla­si­ti s ovi­ma dru­gi­ma, jer da ni­je bi­lo vi­na uz ko­je je išao do ve­li­kih vi­si­na an­to­lo­gi­je svjet­ske, a i na­še knji­žev­no­sti bi­le bi mno­go si­ro­ma­šni­je. Bo­e­mi su bi­li sve ono što da­nas sko­ro i ne po­sto­ji. Vr­ca­vost du­ha, umjet­nost u stva­ra­nju, pje­sni­štvo u sr­ci­ma. Mno­gi su uma­ka­li pe­ro u vi­no i ta­ko po­kre­ta­li du­hov­nost u se­bi. Mo­že se re­ći da je ono bi­lo glav­ni sa­sto­jak bo­em­skog ko­la­ča. Bo­e­mi su svo­jom kre­a­tiv­no­šću i umjet­no­šću na­pa­ja­li i svo­ju, i du­šu ka­fa­ne. Da­nas to­ga ne­ma, ali za­to ima na­pi­ja­nja onih ko­ji su sve dru­go osim bo­e­ma. Ne­ka­da se u ka­fa­ni osta­ja­lo do ra­nih ju­tar­njih sa­ti, i što je naj­va­žni­je lju­di su se dru­ži­li. Da­nas se ta­ko­đe osta­je do zo­re, ali u noć­nim klu­bo­vi­ma, u ko­ji­ma bo­e­mi­ja ne­ma svo­je mje­sto. A, Ska­dar­li­ja, ne­ka­da­šnje sr­ce bo­e­mi­je, i mo­žda još uvi­jek po­sled­nje pri­bje­ži­šte za ne­kog za­lu­ta­log bo­e­ma, da­nas je pre­vi­še sku­pa za pje­sni­ke, sli­ka­re i glum­ce, ko­ji su na mar­gi­ni dru­štva. Ni­su ni­ka­da bo­e­mi ima­li pre­vi­še nov­ca, ali je dru­štvo ipak ma­ri­lo za njih i ci­je­ni­lo ih. I oni su se me­đu­sob­no po­što­va­li i mo­že se re­ći ži­vje­li jed­ni od dru­gih, tj. od me­đu­sob­nog pro­ži­ma­nja du­še i bo­gat­stva onog umjet­ni­ka u nji­ma. Da je ta­ko, go­vo­re i sti­ho­vi Đu­re Jak­ši­ća: „Još se pe­njem zo­rom pla­vom, uz kal­dr­mu bez ra­ču­na, s pra­znom ke­som, pra­znom gla­vom, ali sr­ca do dna pu­na”.
Na­ža­lost, da­na­šnje vri­je­me je osi­ro­ma­ši­lo duh, a mno­gi­ma bez du­ha do vr­ha na­pu­ni­lo ke­se. Zo­ra pla­va, či­ni mi se da je gru­bo za­mi­je­nje­na onom ma­glo­vi­tom.
Oku­plja­nje bo­e­ma pod­ra­zu­mi­je­va­lo je du­bo­ke i kva­li­tet­ne raz­go­vo­re. I na­rav­no da se ni­je do­la­zi­lo da bi se sa­mo pi­lo. Uži­va­lo se u dru­štvu, pod­sti­ca­lo i što je naj­va­žni­je bu­ni­lo se pro­tiv ma­lo­gra­đan­ske svi­je­sti, i taj bunt se iz­ra­ža­vao kroz umjet­nost. Bo­e­mi su da­kle bi­li bli­sta­vi me­da­ljo­ni svog gra­da, ko­je su sko­ro­je­vi­ći svo­joj ki­če­raj­skom bi­žu­te­ri­jom pod­va­li­li ka­fa­ni. Bo­em je pri­je sve­ga go­spo­din, za­gle­dan u su­šti­nu svo­je umjet­no­sti, ali i u du­bi­nu umjet­no­sti u dru­gi­ma. On je pri­ja­telj vi­na, pa sa­mim tim je u nje­mu i isti­na. Go­spo­dar je, ali i slu­ga svo­jih sti­ho­va, sli­ka i sve­ga ono­ga u če­mu i šta stva­ra. Bo­em je vla­dar is­kre­ne če­žnje za lju­ba­vlju i u se­bi i u dru­gi­ma.
Iskre­no ža­lim što je ovo vri­je­me uga­si­lo bo­em­sku svje­tlost, ali se ipak na­dam da još ima na­de za nji­hov sjaj. I ja i moj bič. Jer vre­me­na bez bo­e­ma su kič.(Autor­ka je pje­sni­ki­nja)