-Pi­še: Todor Ži­va­lje­vić Ve­lič­ki

Pod­stak­nut knji­gom po­sve­će­ni­ka no­vi­nar­stva Ran­ka Pa­vi­će­vi­ća, za­pra­vo, nje­go­vim go­to­vo (ne)stvar­nim „Raz­go­vo­ri­ma“, sa­mo­ra­zgo­vo­ri­ma du­hov­ne eli­te pre­da­nih „bo­žan­skom da­ru“, ko­ji svoj „umjet­nič­ki po­ziv“, do­ži­vlja­va­ju kao čin „sve­te slu­žbe“ u hra­mu sve­ko­li­ke umjet­no­sti, ko­ja nas, obič­ne smrt­ni­ke, pod­sje­ća da iz­me­đu fi­zič­kog i spi­ri­tu­al­nog po­sto­ji ta­jan­stve­na sa­gla­snost, ko­ja se do­ži­vlja­va kao iz­gu­blje­no pa pro­na­đe­no bla­go, „ot­kri­va­ju­ći ga“, stra­nu po stra­nu, me­da­ljon po me­da­ljon, iz ve­če­ri u ve­če, iz da­na u dan. Ta­ko uko­ri­če­ni sa­mo­ra­zgo­vo­ri pod­sti­ču či­ta­o­ca na sa­mo­za­pi­ta­nost. U ka­kvom vre­me­nu ži­vi? Ko je? Šta je? Ku­da ide? I, ko­li­ko vri­je­di nje­go­va po­sve­će­nost? Već po­me­nu­ti no­vi­nar Ran­ko Pa­vi­će­vić u raz­go­vo­ru sa Vi­dom Og­nje­no­vić, vr­snim pri­po­vje­da­čem i re­di­te­ljem, po­zi­va se na iz­ja­vu sa­go­vor­ni­ce, „o poj­mu elit­ne lič­no­sti u na­šem dru­štvu, da je to onaj in­te­lek­tu­a­lac ko­me na­ci­o­nal­ni in­te­res ne sti­že na ži­ro-ra­čun“, alu­di­ra­ju­ći na one „dru­ge“, kva­zi­in­te­lek­tu­al­ce, ko­ji, naj­če­šće, la­god­no bro­de na na­ci­o­na­li­stič­kom va­lu, pro­da­ju­ći se svje­ti­ni za vi­so­ko­in­te­lek­tu­al­nu sa­mo­i­za­bra­nu eli­tu. Šta on­da da ra­di po­sve­će­nik knji­žev­no­sti u ovom svo­je­vr­snom ra­šo­mo­nu lič­nih, na­ci­o­nal­nih i dr­žav­nih in­te­re­sa, spre­zi vi­so­ko­ran­gi­ra­nih „aka­de­mi­ka sa uli­ce“, pre­ko no­ći pro­mo­vi­sa­nih za po­tre­be državno-na­ci­o­na­li­stič­ke po­li­ti­ke; na­ža­lost i uni­ver­zi­tet­skih pro­fe­so­ra, par eks­e­lans te­zga­ro­ša i pro­iz­vo­đa­ča ma­gle i pra­ši­ne u iona­ko za­ma­glje­noj stvar­no­sti, za­u­zi­ma­ju­ći mje­sto u pri­va­ti­zo­va­nim uprav­nim od­bo­ri­ma i ži­ri­ji­ma sve be­smi­sle­ni­jih knji­žev­nih ma­ni­fe­sta­ci­ja!); pi­sa­ca ko­ji se ni­če­ga ne sti­de jer pi­šu za či­ta­o­ce ko­ji­ma je sva­ki stid stran i ne­po­znat; usko ogra­đe­nih i ugra­đe­nih ured­ni­ka, ko­ji ni­ka­ko da iza­đu iz brat­stve­nič­ko-ple­men­skog ko­da; iz­vi­ka­nih na­ci­o­nal­nih po­li­ti­ča­ra i pje­sni­ka, ko­ji su po­o­dav­no pro­da­li du­šu sa­mom đa­vo­lu; go­stu­ju­ćih pro­vo­da­dži­ja „elit­nih in­te­lek­tu­al­nih vri­jed­no­sti“, ko­ji su naj­če­šće „ome­đe­ni ma­lo­va­ro­škim, sit­no­sop­stve­nič­kim men­ta­li­te­tom... u ovoj sve za­mor­ni­joj i be­smi­sle­ni­joj igri, na­ci­o­na­li­stič­kih pa­ra­no­id­nih na­ra­vi“. Oni su svu­da oko nas. Sve­pri­sut­ni fa­ri­se­ji, na­ci­o­nal­no-umjet­nič­ka ko­te­ri­ja ko­ja „na sav glas“ pro­mo­vi­še sum­nji­ve vri­jed­no­sti. Oni su bo­gom­da­ni, sve­zna­ju­ći ču­va­ri na­ci­o­nal­nog bla­ga. Oni ve­dre i obla­če i mno­go da­lje i ši­re, tra­že­ći isto­mi­šlje­ni­ke i gla­sno­go­vor­ni­ke svo­je iz­vi­ka­ne pro­sječ­no­sti. Oni sa sit­no­sop­stve­nič­ke po­zi­ci­je od­re­đu­ju estet­sku i etič­ku vri­jed­nost umjet­nič­kih dje­la, a pra­ve vri­jed­no­sti po­ti­sku­ju ukla­nja­ju­ći ih sa ta­ko­zva­ne jav­ne sce­ne. Oni ras­po­la­žu na­gr(a)da­ma do­dje­lju­ju­ći ih, bez či­ta­nja, tr­go­vač­kim ma­ni­rom, na prin­ci­pu ,,ja te­bi da­nas, a ti me­ni su­tra”. Se­be uslu­žno i smjer­no po­da­sti­ru za ra­zno­vr­sne po­et­ske fe­sti­va­le, pa­ra­no­ič­ne sve­ča­no­sti, ko­je vi­še šte­te no što ko­ri­ste bi­lo ko­jem na­ci­o­nal­nom kor­pu­su. Oni su mje­ra sve­ga ostra­šće­nog i na­ci­o­na­li­stič­kog.
Oni su do­bro pla­će­ni ve­li­ko­sr­bi, ul­tra­cr­no­gor­ci, ali isto ta­ko i eski­mo­si, sa­mo ako po­sto­ji ne­ko ko bi mo­gao da pla­ti nji­ho­vu „na­ci­o­nal­nu“ ostra­šće­nost. Oni uvi­jek „stva­ra­ju ve­li­ka dje­la“ ima­ju­ći na umu „ko­li­ko to vri­je­di u euri­ma.“
Ta­ko du­hov­no kon­ci­pi­ra­na „umjet­nič­ka eli­ta“ sve je dru­go sa­mo ni­je eli­ta i pred­stav­nik sop­stve­nog na­ro­da, ni­ti umjet­no­sti.
U svo­je­vr­snoj jur­nja­vi za euri­ma, te­zga­re­ći i me­še­ta­re­ći, us­put stva­ra­ju „umjet­nič­ka dje­la“, ko­ja su po­naj­ma­nje umjet­nost, jer ni­su u sta­nju da iz­ra­ze te­me i ide­je od op­šte­ljud­skog zna­ča­ja. Ne pri­hva­ta­ju po­sve­će­nič­ko pre­da­va­nje či­nu kre­a­ci­je u sa­gla­sju emo­ci­je i re­flek­si­je. Za­na­tom pod­re­đu­ju na­dah­nu­će, „bo­gom­da­nom ge­ni­jal­no­šću“ po­sve­će­nič­ki rad usa­mlje­ni­ka.
Oni sve mo­gu da pro­mi­je­ne i do­ve­du u pi­ta­nje, ali se­be ni­kad i ni­ka­ko.
Pro­ti­ve se po­tre­bi stva­ra­o­ca da ospo­ra­va, sum­nja, pro­te­stu­je, da bu­de an­ti­kon­for­mist, da raz­lu­ču­je pri­vi­de od su­šti­ne.
Po nji­ho­vom „te­ško ste­če­nom, ako već ni­je i na­sli­je­đe­nom, uvje­re­nju“ (jer oni ne­ma­ju mi­šlje­nje, ako ni­je par­tij­sko ili vo­đi­no!), va­ži kri­la­ti­ca, ko­ja je vječ­na, ob­na­vlja­ju­ći se no­vim pro­ta­go­ni­sti­ma, jer, ka­ko, na­ža­lost, kon­sta­tu­je um­ni Pa­vle Zo­rić, u knji­zi „Ugro­že­na sve­tost“, „ako ne­ko ho­će da uspe da se odr­ži, da tra­je, on je pri­mo­ran da bu­de član ne­ke ne­for­mal­ne gru­pa­ci­je, ako, za­pra­vo ne že­li da bu­de sam i od­ba­čen. Da ta­vo­ri na mar­gi­ni dru­štva...U svo­je­vr­snoj go­to­vo za­tvo­re­nič­koj izo­la­ci­ji... A oni što dig­nu glas pro­tiv sve­moć­nih (go­to­vo ma­fi­ja­ških) kla­no­va, ko­ji su u pra­vu s mo­ral­ne tač­ke gle­di­šta, ni­su u sta­nju da bi­lo šta zna­čaj­ni­je iz­mi­je­ne“. Da­kle, kla­nov­ski opre­di­je­lje­ni pi­sci mo­gu sve da pro­mi­je­ne, ali se­be ne. Ša­ka­li osta­ju ša­ka­li.
Na­ža­lost, to je tu­žna stvar­nost vre­me­na u ko­jem ži­vi­mo, ko­je je pra­va ne­sre­ća za če­sti­te, za­i­sta obra­zo­va­ne in­te­lek­tu­la­ce, hu­ma­ni­ste i, iz­nad sve­ga, stva­ra­o­ce kre­a­to­re, jer svi smo mi uglav­nom pre­pi­si­va­či, za­pi­si­va­či već za­pi­sa­nog i ve­ri­fi­ko­va­nog vre­me­nom, ali ma­lo je kre­a­to­ra. Oni ne­će da zna­ju da je umjet­nik po pri­ro­di svo­joj slo­že­na i sa­mom se­bi ne­po­zna­ta, kon­tro­verz­na lič­nost. Umjet­nik je ne­spor­ni me­lan­ho­lik, ob­u­zet sjet­nim mi­sli­ma i go­to­vo stra­snom za­pi­ta­no­šću o smi­slu čo­vje­ko­ve mi­si­je na Ze­mlji, tra­ga­njem za lje­po­tom i skla­dom, pre­da­ju­ći se sop­stve­noj iz­op­šte­no­sti iz op­šteg tren­da kao po­sla­nju, u vre­me­nu u ko­jem je ugro­že­na „sve­tost stvra­lač­kog či­na“, a ko­lo vo­de „lo­ši in­te­lek­tu­al­ci“, fa­ri­se­ji, tr­gov­ci naj­vi­šeg in­te­lek­tu­al­nog ran­ga. Ima­ju vi­še li­ca i če­ga god se do­tak­nu de­be­lo na­pla­te, glu­me­ći do­bro­či­ni­te­lje i po­sve­će­ni­ke svom na­pa­će­nom na­ro­du.
Na­ža­lost, pre­ko sva­ke mje­re na­mno­že­ni Li­li­pu­tan­ci su i ovo­ga pu­ta sa­mo pri­vid­no po­bi­je­di­li, kao što uvi­jek bu­de u ne­spor­no mut­nim vre­me­ni­ma, i po­red to­ga što je „umet­nost bo­žan­skog po­re­kla“, ka­ko ka­že Vi­da Og­nje­no­vić...