Do po­sljed­njeg mje­sta is­pu­ni­la je pu­bli­ka ve­li­ku sa­lu pod­go­rič­kog KIC „Bu­do To­mo­vić” pri­je ne­ku noć da bi pri­su­stvo­va­la pro­jek­ci­ji u okvi­ru glav­nog pro­gra­ma Pod­go­ri­ca film fe­sti­va­la. A, fil­mo­fil­sku va­tru pro­bu­di­la je „Iskra”, de­bi­tant­ski du­go­me­tra­žni igra­ni film Goj­ka Ber­ku­lja­na, ko­ji je do­sad vi­dje­la sa­mo pu­bli­ka na fe­sti­va­lu u Her­ceg No­vom i ko­ji će po­čet­kom na­red­ne go­di­ne kre­nu­ti u bi­o­skop­sku di­stri­bu­ci­ju. Pred pro­jek­ci­ju iz­u­zet­no broj­noj pu­bli­ci obra­ti­li su se Ber­ku­ljan i sce­na­rist­ki­nja Ana Vu­ja­di­no­vić.
„Iskra” je pri­ča o pen­zi­o­ni­sa­nom po­li­cij­skom in­spek­to­ru Pe­tru, ko­ji ži­vi s kćer­kom Iskrom, ko­ja je no­vi­nar­ka. Rad­nja po­či­nje u mo­men­tu ka­da Iskrin ko­le­ga Igor, no­vi­nar, do­la­zi kod Pe­tra da tra­ži Iskru ko­ja je po­zaj­mi­la nje­go­va ko­la, a ko­ja se već ne­ko­li­ko da­na ne po­ja­vlju­je na po­slu. Ubr­zo, pro­na­la­ze auto­mo­bil po­red za­ba­če­nog se­o­skog pu­ta, ali ne i Iskru... Oči­gled­no je da u ko­li­ma ni­je bi­la sa­ma. Po­tra­ga za Iskrom na­vo­di Pe­tra na tra­go­ve dje­la iz nje­go­ve pro­šlo­sti... Ber­ku­ljan je ulo­ge u fil­mu po­vje­rio Mir­ku Vla­ho­vi­ću, Mla­de­nu Ne­le­vi­ću, Je­le­ni Si­mić, Alek­san­dru Ga­vra­ni­ću, Dra­ga­nu Ra­či­ću, Mi­šu Ob­ra­do­vi­ću, Iri­ni Dra­go­je­vić, Zo­ra­nu Vu­jo­vi­ću, Alek­san­dru Ra­du­lo­vi­ću, Kar­men Bar­dak, Jo­va­nu Da­bo­vi­ću, Mar­ti Pi­ću­rić, Slav­ku Kli­kov­cu, Da­ni­lu Če­le­bi­ću i Bran­ki Sta­nić.
Ovaj film je kru­na nje­go­vog stu­dent­skog ra­da, ob­ja­šnja­va pred pri­ka­zi­va­nje Ber­ku­ljan, i iako je put do nje­ga bio tr­no­vit, sve se za­vr­ši­lo ka­ko tre­ba, o če­mu svje­do­či i ova pro­jek­ci­ja. U Cr­noj Go­ri su se po­ja­vi­li ne­ki mla­di lju­di ko­ji vo­le film, i ko­ji ra­de na nje­mu sko­ro iz ina­ta, po­na­vlja za „Dan” Ber­ku­ljan ne­dav­nu ocje­nu i do­da­je:
- Ra­di­mo da bi se po­kre­nu­le od­re­đe­ne stva­ri, jer mno­go što ni­je bi­lo u Cr­noj Go­ri si­stem­ski ure­đe­no. Sa­da, osni­va­njem Film­skog cen­tra po­sta­vljen je ka­men te­me­ljac za raz­voj ki­ne­ma­to­gra­fi­je. Do tog mo­men­ta, svi mi smo ra­di­li mu­ko­trp­no sa­mo za­rad fil­ma, i to je bi­la re­a­ni­ma­ci­ja ki­ne­ma­to­gra­fi­je ko­ja je na­ža­lost u Cr­noj Go­ri stag­ni­ra­la, bi­la je na ni­vou in­ci­den­ta. Sa­da, na­dam se da će­mo to pre­va­zi­ći, da će se ki­ne­ma­to­gra­fi­ja raz­vi­ja­ti, da je po­sta­la si­stem­ska stvar – ka­že Ber­ku­ljan.
Ka­da je u pi­ta­nju rad na „Iskri” če­kao je do­sta du­go na fi­na­li­za­ci­ju fil­ma. Pri­je pre­mi­je­re, film iako iz­mon­ti­ran i fi­ni­ši­ran, čak go­di­nu je zbog ne­do­stat­ka nov­ca če­kao za­vr­še­tak post­pro­duk­ci­je. Za­to je od po­čet­ka sni­ma­nja do pre­mi­jer­nog pri­ka­zi­va­nja pro­šlo tri i po go­di­ne, do­da­je Ber­ku­ljan.
- Film tre­ti­ra te­mu ko­ja ima upo­ri­šte u pro­šlo­sti, jer (ne)dje­la iz pro­šlo­sti mo­ra­ju se od­ra­zi­ti i na sa­da­šnjost, a Cr­na Go­ra je to­me do­kaz, na po­tom­ke onih ko­ji su ne­dje­la či­ni­li u pro­šlo­sti. Film je žan­rov­ski tri­ler-dra­ma, a raz­log to­me je i ne­ka stu­dent­ska pre­ten­ci­o­znost, i eks­pe­ri­ment, ne­što što je i sa­mo po se­bi iza­zov. Htio sam da se opro­bam u žan­ru ko­ji ni­je kod nas mno­go za­stu­pljen, kao i da vi­dim što mo­gu da na­u­čim iz to­ga, do­kle mo­gu da stig­nem – ka­že Ber­ku­ljan. Do­da­je da su ga po­zi­tiv­ne re­ak­ci­je her­ceg­nov­ske pu­bli­ke kao pe­si­mi­stu po­gu­ra­le na­pri­jed.
- Ka­da kao stu­dent kre­ne­te da ra­di­te film, uvi­jek ste po­ma­lo pa­ra­no­ič­ni, pa se pla­ši­te da li će­te mo­ći film s eki­pom da iz­ne­se­te do kra­ja, da li će­te od to­ga na­pra­vi­ti gle­dlji­vu pri­ču a ko­ja će osta­vi­ti po­zi­ti­van uti­sak na pu­bli­kju. Jer, ži­vot fil­ma ne za­vi­si sa­mo od me­ne i to­ga ka­ko ja mi­slim da tre­ba da iz­gle­da već stvar­no od re­ak­ci­ja pu­bli­ke – ka­že Ber­ku­ljan.
Ž.J.


Tr­pim po­sle­di­ce tu­đih dje­la

Je­le­na Si­mić ta­ko­đe je raz­go­va­ra­la s na­ma pred pro­jek­ci­ju „Iskre” u KIC-u, is­ti­ču­ći da nje­na ro­la ni­je glav­na već na­slov­na. Neo­pi­si­vo za­do­volj­stvo pri­či­nja­vao joj je rad s eki­pom fil­ma, jer su od­lič­no sa­ra­đi­va­li, do­da­je Si­mi­će­va.
- Bi­la je to­li­ko do­bra at­mos­fe­ra na sni­ma­nju da smo jed­no­stav­no osje­ća­li da će re­zul­tat bi­ti do­bar. Ulo­ga je bi­la do­sta kom­plek­sna, ne­mam to­li­ko ak­ci­je već tr­pim po­slje­di­ce tu­đih ak­ci­ja. Či­ni mi se da sam u ovom fil­mu i naj­vi­še na­u­či­la o glu­mi pred ka­me­rom – ka­že glu­mi­ca, ne kri­ju­ći za­do­volj­stvo, na­gla­ša­va­ju­ći da je za­do­volj­na onim ka­ko je ura­di­la ovu ulo­gu.